Preveo Ž. Nikčević
Kako je najmračniji ruski pisac postao moda među britanskim tinejdžerima
Već izvesno vreme ljudi na Internetu su šokirani iznenadnim uzbuđenjem oko romana Fjodora Mihajloviča Dostojevskog „Bele noći” među britanskom omladinom. Zahvaljujući objavama na TikToku, u Velikoj Britaniji je rasprodato novo izdanje knjige. U stvari, malo je tu neočekivanog, jer savremene društvene mreže mogu bilo šta u trenu učiniti predmetom masovne potražnje, ali biće nam zadovoljstvo da pomislimo da su „Bele noći“ nešto posebno, neka vrsta fragmenta ruske kulture koja se ne može poništiti. I to je istina.
„Bele noći“ su ekranizovane 30 puta, od čega samo pet puta u Rusiji, ostalo su filmske adaptacije napravljene u SAD, Španiji, Italiji, Južnoj Koreji, Indiji i Nemačkoj. Samo u poslednjih 20 godina ovaj roman je pet puta preveden na engleski. Ima u njemu nečega što treba redovno reprodukovati i preispitivati.
Objavljena knjiga „Dostojevski u filmovima Živojina Pavlovića“ Vladimira Kolarića
Glavni junak „Belih noći“, koji je i pripovedač, izuzetno je usamljena osoba. Njegov život se sastoji od šetnji ulicama Sankt Peterburga. Toliko je usamljen da razgovara sa kućama. Lutajući van granica grada, zamišlja da je u Italiji. Do te mere nije socijalno prilagođen da se plaši poznanstava čak i sa onim ljudima koje svakodnevno viđa – čini mu se nezamislivim da se pozdravi i pridigne šešir. On je usamljen, bivajući stalno među ljudima, i to je jedina vrsta istinske usamljenosti. Junak je siromašan. U vreme susreta sa Nastenjkom, on ima dug za stan, koji planira da vrati nakon što dobije platu, koja mu je jedini izvor prihoda. Nema dovoljno ni za osnovne potrebe.
Junak sebe karakteriše kao sanjara. Bez utisaka u stvarnom životu, on postoji zahvaljujući iluzijama, tamo je u snovima heroj, tamo ne samo da nije sam, nego je potreban drugima.
Na kraju, ispovedivši se Nastenjki – takođe nesrećnoj, napuštenoj – i, kako se čini, zasluživši njenu ljubav, junak se našao u zoni prijateljstva. Zauvek i beznadežno.
Prijateljska zona – to je superpozicija muškog pola, „Šredingerovog muškarca“, ako želite. Muškarac u frend-zoni ženi služi kao prijatelj, pa čak i poverenik, ali nema šanse da postane njen životni partner. U frend-zoni, muškarac je voljen kao prijatelj, poveravaju mu svoje tajne, i što je posebno uvredljivo, intimne detalje odnosa sa predmetima prave ljubavi.
U početku je junaku drago što je postao Nastenjkin prijatelj, ali se brzo u nju zaljubio. To je sasvim prirodno, ona mu je očigledno privlačna i duhovno bliska, osim toga, psiha usamljenog mladića je izuzetno pokretna i prijemčiva. I evo, sad mu se već čini da će Nastenjka, tako nepravedno prevarena od stanara koji je otišao i nije se vratio, biti njegova sreća. I Nastenjka je saglasna, i saglasna je iskreno.
Isidora Sekulić: Djelo Dostojevskog nije literatura, nego čudo
Roman se završava, kako se sećamo, srceparajućim trenutkom povratka tog istog stanara, u čiji zagrljaj Nastenjka skače momentalno i neopozivo.
Ko je Nastenjka? Ona je očigledno ljupka, ljubazna devojka koja je bila primorana da odraste prikovana za svoju slepu baku. Najživlji utisak u njenom životu bio je odlazak u pozorište da vidi „Seviljskog berberina“. Ona se zaljubljuje brzo i nepromišljeno. Možete li je zbog toga kriviti?
Čini se da ova priča ima sve što je mladima danas potrebno da bi se poistovetili sa glavnim likovima. Svet, sažet na ekran mobilnog telefona, pogoduje samoći. Izgradnja društvenih veza postaje sve teža iz više razloga. Kao prvo, društvo je atomizovano u informacione mehuriće. Kao drugo, život postaje skuplji mnogo brže nego što rastu prihodi. Mladi čovek može zapasti u dugove pre nego što diplomira, čak i pre nego što primi prvu platu.
Želi ljubav, ali kako je pronaći? Pronaći nekoga preko mobilne aplikacije? Što potraga bolje funkcioniše, partneri se češće menjaju, iskustvo se povećava, ali sreća ne dolazi.
Tako se spajaju tri teme – odvojenost od društva, lična usamljenost i strasna želja za nedostižnim. U beskrajno raznolikom svetu šarolike savremenosti, čovek se nađe izgubljen među klimavim prilikama i nepouzdanim životnim strategijama, zaglavljen u društvenim liftovima.
I ko sad priskače u pomoć mladim savremenim ljudima širom sveta? Ne video bloger, ne specijalista za kriptovalute, ne trener, ne tarot čitač, ne astrolog, pa čak ne ni geštalt psihoterapeut. Dolazi ruski pisac, koji se tradicionalno smatra najdepresivnijim autorom u istoriji književnosti – Dostojevski. I kaže: „Momci, niste sami. Sad ste tužni, usamljeni, ali gle, pre 150 godina u dalekom Sankt Peterburgu ljudi su se osećali isto kao vi.”
A to znači da je čoveku uopšte svojstveno osećanje usamljenosti. Uobičajeno je da doživi razočarenje, uobičajeno je da pronađe ljubav i izgubi je. A omogućiti čoveku da shvati da nije sam, makar na nivou svetske kulture, makar na nivou ruskog psihološkog realizma, već je ogromna pomoć. Desilo se da je upravo Dostojevski napisao umetnički udžbenik duševne gimnastike. Nije ni čudo što je ovaj udžbenik toliko popularan u eri sveprisutnog fitnesa.
Izvor: Telegram kanal Dmitrija Samojlova
