Piše: Dragan Uzelac
Bluz je tako lako napraviti. To je pesma usamljene žene. To je potraga za jednom toplom muškom dušom. Bar ja to tako gledam. To je izvorni bluz.
Bila je veličanstvena bluz-rok pevačica, neprilagođena devojka sagorela u sopstvenoj vatri hipersenzibilnosti, usamljenosti i neshvaćenosti od sveta, tako drugačija i ranjiva, bela kraljica crnog glasa koja se u potpunosti predavala u svemu što je radila i prerano otišla u mit. Bila je heroina hipi generacije, dovoljno smela da preskoči sve nametnute granice i ode predaleko – pre mnogih. Krajnje autentična, neukrotiva, emotivna, divna u duši, odrastala je uz poeziju, slikarstvo i stare bluz majstore, bežeći iz mrtvila i dekadencije rodnog Teksasa. Duh nemirnog vremena usisao je Dženis Džoplin nepovratno, ostavivši brojna nagađanja i mnoge njene talente nedorečenima.
Ceo svoj život sam želela da budem bitnik, da budem među tim žestokim ljudima, želela sam da se uvek dobro zabavljam. Naravno bila sam svesna svojih glasovnih sposobnosti i znala sam da mi moj glas uvek može obezbediti dva, tri piva u lokalu. I odjednom kao da me neko ubacio u rok bend. Čoveče, kao da je neko bacio ove momke na mene, a iz pozadine dopire jak bas koji mi daje novu energiju. Tada sam shvatila da je to u stvari ono što sam oduvek želela. Osećala sam se bolje nego sa bilo kojim muškarcem, znate na šta mislim. Mada, možda je u tome i bio problem.
Dženis Džoplin bila je legenedarna bluz rok heroina šezdesetih, jedan od simbola jednog jedinstvenog, burnog, traumatičnog i prelomnog vremena, vremena prepunog tragedija i emotivnih lomova, sjajne muzike obojene pre svega duhom bluza i psihodelije (natopljene narkoticima i galonima alkohola). Glas Dženis Džoplin bio je bitan element u stvaranju eksperimentalnog i sirovog zvuka šezdesetih. Jednima je bila poznata po svojoj energičnosti i vulgarnosti, a drugima po velikodušnosti i inteligenciji, ali uglavnom su je svi znali po jedinstvenom eksplozivnom glasu i ikoničkim interpretacijama koje su je prenosile u unutrašnji svet samootkrivanja i izražavanja. Džoplin je zarađivala velik novac, ali se i dalje opisivala kao nesretna, neprestano zamenjujući jednu zavisnost drugom i nastavljajući propitivati svoj identitet – razarajući učinak njenog traumatičnog srednjoškolskog iskustva (kao neko odbačen od društva, devojka koju su ismevali zbog njenog izgleda i različitosti, buntovna umetnička duša koja je odrastala uz poeziju, muziku i slikarstvo ne vodeći računa o ograničenjima američke provincije koja je nikad istinski nije prihvatala) i uopšte izopštenika, buntovnog stranca koji je odrastao u maloj, učmaloj varošici – Port Artur, njenog rodnog Teksasa, u večnom sukobu sa okolinom i nepisanim pravilima palanačkog duha.
Divila se bluz divi Besi Smit (koja je takođe tragično završila), izrastajući vremenom u razuzdanu i gracioznu pevačicu – Little Girl Blue. Svoj bluz nosila je u srcu i glasu, iznoseći ga na sceni veoma osećajno i proživljeno, dodajući mu neverovatnu količinu tuge, grča, bola i nagomilanog nezadovoljstva, svih onih ljubavnih patnji i neshvaćenosti od sputavajuće sredine u kojoj je odrastala i većinom živela – ili bar to kroz svoje pesme pokušavala.
Album Cheap Thrills iz 1968. godine najbolje pokazuje svu raskoš talenta Dženis Džoplin, njenu emociju, snagu, eksplozivnost – tananu liniju između krajnosti tuge i sreće, ružnog i lepog, divljine i ranjive pitomosti. Sve je toliko natopljeno bolom, iskrenošću, jecajima srca i duše, unutrašnjom lepotom i setom da se prosto fizički oseti između akorda i stihova, uzdaha između svake otpevane i neotpevane reči. Uz veoma kvalitetne muzičare benda Big Brother and the Holding Company, čar jedinstvenog užitka se enormno povećava, čineći ovaj album jednim od vanvremenskih štiva za udžbenike o lepoti duše, iskrene emocije, čistog srca, blue nota i poezije neprilagođenih vesnika nedosanjanih snova.
Dženis Džoplin prvi put je postala zvezda legendarnim nastupom na Monterej Pop Festivalu u junu 1967., a tada je Big Brother and the Holding Company – bend na čijem je čelu bila – imao samo slab debi na malenoj Mejnstrim etiketi. Klajv Dejvis iz Kolumbije potpisao je s njima ugovor nakon te eksplozivne svirke i krenuli su raditi na svojoj prvoj ploči za veliku izdavačku kuću. Priča se zvala Jeftina uzbuđenja(naziv albuma je bio promenjen, skraćen, jer je prvobitna zamisao bila – Seks, droga i jeftina uzbuđenja) i vremenom je postala jedan od najboljih albuma u celokupnoj, razuzdanoj istoriji rokenrola. Harizmatična, hipersenzibilna Dženis Džoplin bila je šlag na torti jedne sjajne bluz rok priče, priče koja je duboko uranjala u bluz i jazz tradiciju rodne Amerike i neke od njenih besmrtnih klasika poput numera Summertime (Džordž Geršvin) ili pak veličanstvenog bluza Ball and Chain (Big Mama Thornton). U postavi: Dženis Džoplin – vokal, Sem Endrju – gitara, vokal, Džejms Gurli – gitara, Piter Albin – bas i Dejv Gec – bubnjevi, Big Brother and the Holding Company donose sjajan album sa nizom sirovih užitaka (i utiskom da se radi o live albumu, mada je samo numera Ball and Chain snimljena na koncertu u Winterland Ballroomy – studijske pesme koje su snimili pomešane su sa zvukovima publike kako bi slušaoci imali dojam da se radi o koncertnom albumu).
Omot albuma je nacrtao (živopisni psihodelični strip, urađen u duhu vremena bitnika i andergraunda, duhovit komentar na bend i pesme na albumu) anderground karikaturista Robert Kramb nakon što je Kolumbija Rekords stavila veto na originalnu ideju omota benda, fotografiju grupe nagih ljudi u zajedničkom krevetu. Kramb je prvobitno nameravao iskoristiti svoju umetnost za zadnju koricu LP-a, s portretom Dženis Džoplin da krasi prednju stranu. Ali Dženis Džoplin – strastveni obožavaoc anderground stripova, posebno Krambovih dela – toliko se svidela ilustracija Cheap Thrills-a da je zahtevala da je Kolumbija stavi na naslovnu stranu.
Zašto pevam? Pa, zato jer moram iskusiti mnogo osećanja, stvarno je jako zabavno. Osetiš mnogo toga što teško možeš iskusiti na zabavama tokom cele godine i budeš sa svakim koga poželiš. Jer, bitno je osetiti stvari iz svoje mašte koje baš nisu stvarne. Zato volim muziku, kreativna je i usput stvara osećanja.
Uvodna numera Combination Of The Two, sa svojim škripavim latino udaraljkama i distorziranom gitarom Sema Endrjuza, daje ton i uvodi slušaoca u celokupnu, čudesno nadahnutu atmosferu albuma, istinski kreativni, slobodarski, otkačeni duh šezdesetih.
Barska atmosfera Turtle Blues-a (Kornjačin Bluz i duša Dženis Džoplin prosuta hipersenzibilnim glasom po podu sete postojanja), lagani klavir, lepljiva ustajalost dima i alkoholnih isparenja beskrajnih noći i izneverena očekivanja čudesnih noćnih ptica koje dočekuju novu zoru života nakon fajronta, prasak stakla slomljenih čaša neispijene gorčine ljudskog postojanja, oslikavaju bluz senzibilitet Cheap Thrills albuma koji se oseti na dodir, dok lagano se pokreće jedna nesvakidašnja bluz storija o treptajima i snovima ranjene ženske duše.
Ah, ja sam zla, zla žena
I ne mislim ni na jednog muškarca, ni na dobrog, ni na koga.
Ja sam zla, zla žena,
ne mislim ni na jednog muškarca, ni na dobrog.
Samo se ponašam prema njima kako želim.
Nikada se prema njima ne ponašam, dušo, kao što bih trebala.
Oh, Bože, jednom sam imala tatu,
rekao je da će mi dati sve što vidim.
Jednom sam imala tatu,
Rekao je da bi mi dao sve što vidim.
Da, jest
Pa sam rekla, “Dušo, želim sunce,
ti izvadi zvijezde iz noći.
Hajde i daj mi ih, dušo, jer ih želim odmah.”
Ja nisam žena
koja bi od tvog života napravila lagodan krevet, ha ha ha ha!
Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne.
Ja nisam žena, ne,
da ti život bude laka postelja.
Da, ali ako ti, ako samo želiš izaći na piće, dušo,
hoćeš li me pozvati sa sobom, molim te.
Oh, bit ću tako dobra prema tebi dušo, da!
Vau, samo naprijed!
Pretpostavljam da sam poput kornjače
koja se skriva ispod svog stvrdnutog oklopa.
Vau, vau, o da, poput kornjače
koja se skriva ispod svog otvrdnulog oklopa.
Ali znaš da sam jako dobro zaštićena –
predobro poznajem ovaj prokleti život.
Oh! Sad me zovi zločestom, možeš me zvati zlom, da, da,
nazivali su me mnogim stvarima okolo,
Dušo, zar ne znaš da jesam!
Vau, zovi me zlobnom ili zovi me zlom,
nazivali su me mnogim stvarima, svim stvarima okolo,
Da, ali dobro ću se brinuti za Dženis, da,
dušo, nitko me neće gnjaviti.
Tartl bluz donosi toliko snažnih i setnih emocija u molećivom bluz glasu koji dira srce i dušu, glasu kraljice tuge i bola Dženis Džoplin, da jednostavno možete da osetite u zraku duh nekadašnjih bluz diva poput Ma Rainey, Big Mama Thornton, Bessie Smith, Billie Holliday, Vicotria Spivey. Kada čujete klavir u Tartl Bluzu, primetićete tonu ukrasnog zveckanja u desnoj ruci svirača, dok leva ruka (ponekad sinhronizovana s gitarom) proizvodi stoički repetitivnu ritmičku bazu od samo tri akorda, na koji se nadovezuje gitarski solo dvanaestice koji se poput kristala razbija u svesti slušaoca, nagoni na pokret, iščitava svu setu usamljene ženske duše očajno željne pažnje, nežnosti, poštovanja. Duh prebogate tradicije izbija iz svakog tona, akorda i uzdaha, miris ustajalog dima i alkoholnih isparenja izvire sa dna rilni ploče koja treperi u ritmu otkucaja ranjenog ženskog srca, duša jeca i predaje se čudesnom momentu između dve večnosti. Kornjačin bluz Dženis Džoplin nešto je toliko senzibilno i iskreno da vas u svakom momentu proživljenosti pesme probija znoj vreline ženske duše dok udarate u neprobojan oklop nekoga ko je toliko samosvestan i svoj da ostaje večno nedodirljiv poput udaljenih zvezda, njihovog besmrtnog sjaja koji samo naizgled gasne… na momenat, ali nikad za stalno… Ispod bluz oklopa jedne kornjače (kao i iz svake pore, rilne ove maestralne ploče, snimke) izbija neugasivi vulkan strasti nesigurnog ženskog srca u potrazi za ljubavlju, pažnjom…
Treba mi muškarac da me voli
Zar ne razumiješ, dušo
Zašto mi treba muškarac da voli?
Trebam ga naći, trebam ga imati kao i zrak koji udišem
Jednog voljenog muškarca da razumije, to ne može biti puno za trebati
Znaš to
Sada ne mogu potući Ne mogu potući ovu samoću
Dušo, koja me okružuje
Ne, ne, znaš da ne može to tako
Ne, ne može to tako
Treba postojati neki odgovor
Ne, ne može to tako
I gdje god pogledam, nema nikog uokolo
Ne, ne može to tako
Ne može to tako
Ne, ne može to tako, o ne!
Slušaj me sad!
Hoćeš mi dopustiti da te držim?
Dušo, samo zatvori oči
Hoćeš mi dopustiti da te držim, dragi?
Samo te želim obujmiti svojim rukama, kao krugovi koji kruže oko sunca
Daj mi da te držim tatice, bar dok ne dođe jutro.
I zašto mi nitko ne može objasniti?
Ne, ne može to tako
Probudim se ujutro i shvatim
Ne, ne može to tako
Ne može to tako
Ne, ne može to tako
Hajde sada!
Trebam muškarca da me voli
Možda mi ti možeš pomoći, molim te
Treba mi muškarac da voli
Ali vjerujem da je jednog dana i na neki način suđeno da se to desi
Jer svi moji snovi i svi moji planovi jednostavno ne mogu ispasti krivo
I need man to love (Trebam muškarca da me voli)odzvanja kao eho neuslišene molitve, koja u sebi nosi vapaj, krik Dženis Džoplin i sagoreli vokal rastrzan prejakom željom i emocijom – grčevit, izlomljen, iskren, beskrajno očajan i hipersenzibilan. Naglašava ga zvuk gitare koja para prostor razdvojenosti dve duše i odzvanja kao eho iščekivanja, uzaludne čežnje. Bluz Dženis Džoplin – Trebam muškarca da me voli je snažna i duševna pesma koja govori o univerzalnom ljudskom iskustvu čezne za vezom i razumevanjem. Moćna bluz rok pesma počinje sparnim i duševnim gitarskim rifom, s moćnim Dženiskinim vokalom koji ubrzo preuzima vođstvo. Stihovi pesme izražavaju osećaj čežnje i očaja, a Džoplin peva o svojoj potrebi da je muškarac voli i razume. Poruka pesme je ranjivost, a Džoplin otkriva svoju dušu na način koji je i iskren i emotivan. Instrumentaciju pesme karakteriše pokretačka ritam sekcija, s Dženiskinim vokalom koji se penje iznad vrha. Bogata instrumentacija daje pesmi pun zvuk koji savršeno nadopunjuje Joplininu emotivnu vokalnu izvedbu.
A onda sledi predivni osećaj smirenosti, lirskog ugođaja setne topline u antologijskoj, univerzalnoj, geršvinovskoj Summertime, večnoj temi kada sve na trenutak utihne, usisa iskru neuhvatljive besmrtnosti i izbaci je u trenutku magnovenja kao novi početak stvaranja svega postojećeg. Summertime jedna je od onih, besmrtnih numera koja vas već prilikom prvog susreta neprovatno veže svojom čudesnom magijom i odvodi putevima lepote koji jedino mogu biti satkani snagom vanvremenske poezije i muzike koja vam dira dušu. Od trenutka kada sam kao dečak prvi put čuo verziju ovog božanstvenog džez standarda Džordža Geršvina u izvođenju legendarnih džez umetnika – Ele Ficdžerald i Luisa Armstronga, a potom, zavolevši bluz i rokenrol i verziju nesputane teksaške heroine, pevačice Dženis Džoplin moje srce je zauvek ostalo očarano ovom veličanstvenom pesmom, melodijom koja korespondira u nama sa onim iskonskim, večnim, najlepšim i najdubljim osećanjima, onim preostalim božanskim dahom koji nas vodi na putu iskušenja i lepote duše koja ište toplinu i zagrljaj, dah umetničke niti koja nas povezuje sa nekim drugim, neprolaznim svetom ideja i duhovnosti.
Pesma ima neverovatno lepu melodiju koju nosi osobeni i snažni Dženiskin vokal. Stihovi govore o letnjim radostima, ali i tuzi i usamljenosti koje mogu doći s njima. Džoplininu izvedbu pesme Summertime karakteriše njezina duševna i emotivna interpretacija stihova. Pesma je spora i melanholična, a Janiskin glas donosi duboki osećaj čežnje i nostalgije u prvi plan. Instrumentacija je minimalna, s jednostavnom klavirskom pratnjom koja omogućuje Joplinovom vokalu da zablista – zablista na melodijskim gitarskim virovima koji kruže oko srca teme noseći ka neslućenim visinama setu Dženiskinog vokala. Emocionalna snaga pesme leži u njezinoj sposobnosti da pobudi osećaj zajedničkog iskustva – osećaje radosti i tuge koji su svojstveni ljudskom stanju.
Ljetno vrijeme,
A živjeti je lako
Ribe skaču
A pamuk je visok
Tvoj je otac bogat
A tvoja mama izgleda dobro
Pa tiho malo dijete
Nemoj plakati
Jedno od tih jutara
Ustat ćeš pjevajući
Tada ćete raširiti krila
I odvest ćeš se u nebo
Ali do tog jutra
Ništa vam ne može naštetiti
S tatom i mamom koji stoje pored
Preplitanje tajanstvene, elegične gitare i glasa, silazak u dubine duše glasom bluz dive, predivan lirski ugođaj impresivnih slika koje se pretapaju u božansku harmoniju, krik koji rascepljuje dušu i, ponovno, intenzivno, senzibilno, čedno izranjanje svetlošću životnosti i večne lepote čine Dženiskinu verziju nestvarnom i neodoljivom. Seta i lepršava liričnost emotivne fascinacije iz koje izranja ova verzija pesme na krilima gitare, gitare i ritam sekcije na koju se tako emotivno i dirljivo bolno nadovezuje napukli Dženiskin vokal, bluz hipersenzibilne žene koja preduboko oseća i nosi neku neodređenu vrstu emotivnog kraha, pretapaju se u razigranu gitarsku, fuziranu deonicu, gotovo valcer na tihoj vatri sete i radosti letnjeg dana, da bi iznova krenuli sa dna ponora nošeni snagom i bolnom emocijom glasa kakvih je bilo izuzetno malo ili na takav način gotovo nikako u istoriji moderne muzike (muzike iz čije snage ova čarobna Geršvinova melodija i crpe snagu, nošena lepotom nestvarne lirike).
Summertimeostaje numerom čija dirljiva seta i razigranost u istom trenutku magnovenja ostavljaju neizbrisiv trag u svakom iole senzibilnom srcu, ostaje poezika čiji čarobni sjaj lepršavo titra na odblescima reke čiste radosti postojanja i pamučnih polja sete koji na platnu života tvore zvukom i igrom reči predivnu sliku života u svoj njegovoj punoći i neponovljivosti trenutka… Džordž Geršvin je uspeo da vlastitom muzičkom magijom oboji jedinstvenu lirsku prozračnost i pretvori je u predivan snop svetlosti letnjeg vremena razigranih boja na platnu koje se zove večnost, beskrajno fluktuirajuće stanje same radosti postojanja, božanski hram sazvučja džez tonova i suptilne lirike.
(Hajde..)
Zar nisam učinila da se osećaš
kao da si bio jedini muškarac,pa da,
I zar ti nisam dala skoro sve
što žena može?
Dušo,znaš da jesam!
I svaki put kažem sebi da mi je
pa,mislim da mi je svega dosta,
Ali pokazaću ti,dušo,
da žena može da bude jaka.
Ja želim da dodješ,
dodješ,dodješ,dodješ i uzmeš ga,
Uzmi još jedan komadić
moga srca sada,dragi,da.
(slomi..)
Slomi još jedan mali komad
moga srca sada,dragi,da.
(imaj..)
Hej! Imaj još jedan komadić
moga srca,dušo,da.
Ti znaš da je tvoje
ako to čini da se dobro osećaš
O da zaista.
Ti si na ulici
izgledaš dobro,i dušo,
Duboko u tvom srcu
Rekla sam da znaš da to nije u redu,
Nikad nikad nikad nikad nikad nikad
me nečeš čuti kada plačem noću!
Dušo,ja plačem sve vreme!
I svaki put kažem sebi da
ja ne mogu podneti bol,
Ali kada me držiš u svom naručju,
Ja ću pevati još jednom.
Reći ću hajde,
hajde,hajde,hajde,da uzmi ga!
Uzmi još jedan komadić
moga srca sada,dragi,da.
(slomi..)
Slomi još jedan mali komad
moga srca sada,dušo,da.
(imaj..)
Hej!Imaj još jedan komadić
moga srca,dušo,da.
Pa,ti znaš da je tvoje,mali
ako to čini da se osećaš dobro
Potrebno mi je da dodješ,
dodješ,dodješ,dodješ i uzmeš ga,
Uzmi još komadić
moga srca sada,dušo.
(slomi..)
Slomi još jedan mali komad
moga srca sada,dušo,da.
(imaj)
Imaj još jedan komadić
moga srca sada,dušo,
Ti znaš da je tvoje
uzmi..Uzmi još jedan komadić
moga srca sada,dušo.
(slomi..)
Slomi još jedan mali komad
moga srca sada,dušo,da.
(imaj)
Imaj još jedan komadić
moga srca sada,dušo,
Ti znaš da je tvoje,mali,
ako to čini da se osećaš dobro
Piece of My Heart (Komadić moga srca je romantična soul pesma koju su napisali Džeri Ragovoj i Bert Berns, a izvorno je 1967. snimila Erme Franklin, sestra poznate soul dive Arete Frenklin) svojom nevinošću, radošću sete, ljupkošću, ženskom dušom i toplinom bukvalno nudi komadiće svog čistog i ranjenog srca. Impresivna kombinacija snage i ranjivosti, čežnje i siline, burnih kontrasta koji se neprestano prepliću do granica mogućeg, a nakon poniranja do neslućenih dubina izranjaju energično, pročišćeni i čednošću okićeni. Duševna i snažna bluz rok pesma Komadić moga srca počinje snažnim gitarističkim rifom koji postavlja pozornicu za sirovi i emotivni vokal Dženis Džoplin koji potom zauzme središnje mesto. Stihovi govore o ljubavi koja se podrazumevala, a naratorka moli svog partnera da shvati dubinu njenih osećanja. Dženiskin vokal odaje osećaj očaja i boli, a svaka nota i fraza izražavaju duboki emocionalni intenzitet. Instrumentaciju pesme karakteriše čvrsta i dinamična ritam sekcija, s Joplinovim vokalom koji se penje preko vrha. Refren je nezaboravan i upečatljiv hook (lirska linija ili melodična fraza koja pesmu čini nezaboravnom) koji je postao jedan od najprepoznatljivijih u povesti rocka. Piece of My Heart pesma je koja beleži esenciju jedinstvenog stila i zvuka Dženis Džoplin. To je bezvremenski klasik koji nastavlja odjekivati kod publike tokom svih ovih godina (decenija), svedočanstvo trajne moći sjajne muzike da uhvati složenost ljudskog iskustva.
Epohalni svršetak unutar devet i po minuta Ball and Chain (by Big Mama Thornton)emotivni je bluz overdose, trenutak stapanja na kraju duge duše slušaoca sa nemirnim duhom večne Dženis. Ball and Chain (Lopta i lanac) je klasična bluz rok pesma legendarne pevačice Big Mama Thornton, prvi put snimljena tokom Dženiskinog nastupa uživo na Monterej Pop Festivalu 1967. Pesma počinje polaganim bluz grooveom, s prepoznatljivim hrapavim glasom Dženis Džoplin i intenzivnim vokalnim izvođenjem u središtu pozornice. Stihovi prenose bol i frustraciju bivanja u toksičnoj i zagušljivoj vezi, u kojoj je partner lopta i lanac, koji sprečava pripovedača u njegovom pravom potencijalu (guši ga i smara – u modernom slengu 21. stoleća). Kako pesma napreduje, tempo se ubrzava, a pesma se postepeno gradi do vrhunske tačke u kojoj se Dženiskin vokal uzdiže do novih visina, uz podršku moćne i duševne deonice. Emocionalni intenzitet pesme je opipljiv i nemoguće je ne biti dirnut Joplininom sirovom i snažnom izvedbom. Ball and Chain (Lopta i lanac) je bezvremenski klasik koji i danas odjekuje među savremenom publikom, podsećajući nas na trajnu moć bluza i soul muzike u hvatanju najdubljih emocija ljudskog iskustva, same esencije postojanja i složenih međuljudskih odnosa.
Sedim kraj mog prozora
Dušo, gledam u kišu
Sedim kraj mog prozora, gledam u kišu
Svuda okolo sam to osetla
Sve što mogu da vidim je kiša
Nešto me je zgrabilo
Osećaj za mene, oh, kao lopta i lanac
Hej, znaš na šta mislim, to je upravo ono što osećam
Ali to je preteško za tebe, ne možeš ih sve držati
Akordi koji bruje, talasanje glasnih žica, provalija između dva strahovita emotivna naboja i ritam samouništenja koji natapa ovu ploču i poslednju neispijenu čašu viskija neizmernom tugom i žalom za ponovnim susretom dve srodne duše, putanja su ka večnosti samo za istinski hrabre i one koji nepovratno odlaze predaleko, svesni opasnosti i uzaludnosti otpora.
Sloboda je samo druga reč za situaciju u kojoj više nemaš šta izgubiti.
Mada je Dženis Džoplin zvanično zauvek otišla stazom svog krvarećeg srca 4. oktobra 1970., predozirana željom za istinskim životom odabranih i pozvanih, to nipošto ne znači da je više nema: ostala je u besmrtnim bluz pesmama i stihovima, kao i srcima onih koji su je razumeli, cenili, dosledno pratili i iskreno voleli. Oni pravi i istinski ljudi i umetnici nikad ne odlaze sasvim sami, praćeni snagom misli i emocija onih koji su ih voleli, pratili kroz njihovu umetnost, životne bure.
Bila je i ostala bluz ikona šezdesetih, bela Besi Smit svog vremena koja je tvrdila da je njen nastup na bini (gde se u potpunosti predavala, svim svojim srcem i dušom) nešto poput vođenja ljubavi, snažne interakcije sa publikom i suštinom svog čudesnog bića(usamljene i nesretne žene koja je svu svoju ljubav pretočila u bluz), svojeglava, žestoka, ranjiva i bezgranična kao i duh šezdesetih sa kojim je nepovratno otišla u neki bolji svet kao i svi bitni sanjari koji su imali srca da bar pokušaju da promene svet. Seta i gorčina Ball and Chain i ostalih njenih vanvremenskih bisera ostaje da svetli, usmerava i upozorava.
Ostaje kao svetionik u pomrčini bezdušnosti sveta koji je nije razumeo ni prihvatao. Sveta bez duše, srca i istinske ljubavi zvane bluz.
Izvor: Fenomeni
