In memoriam: Nikolaj Koljada (1957-2026)
Nikolaj Koljada, dramski pisac, reditelj, glumac, pozorišni pedagog, jedan je od svakako najizvođenijih ne samo ruskih već i evropskih savremenih dramskih pisaca, preminuo je 2. marta u Jekaterinburgu u Rusiji
Volela sam da čitam Uralske bajke. Ko zna koliko puta sam u detinjstvu pročitala Kameni cvet. A onda sam 2018. stigla do podnožja Urala i doživela istinsku pozorišnu bajku, zahvaljujući Nikolaju Vladimiroviću Koljadi, pozorišnom čarobnjaku.
Koljada pisac, Koljada glumac, Koljada reditelj, Koljada pozorišni pedagog, Koljada osnivač Koljada teatra, Koljada osnivač Međunarodnog festivala savremene uralske dramaturgije “Kolyada plays“. Koljada Uralski džin i Sunce Urala – tako su ga zvali.
Na premijeri u Beogradu
Upoznala sam ga kad je došao u Beograd na premijeru predstave Šuplji kamen koju sam režirala u UK Vuk. U njoj je glumila podela snova: Lane Gutović, Rada Đuričin, Branka Petrić, Ljiljana Stjepanović, Katarina Marković. Oni su na sceni ispevali pesmu neprolaznoj čežnji za ljubavlju, večnom Erosu. Imala sam tremu jer nisam znala kako će reagovati: njegovu dramu sam štrihovala, skratila je za trećinu.
Mrtvi pisci nam ne dolaze na premijere i ne broje replike niti ih je briga za naše postupke dekonstrukcije, konstrukcije, koncepte itd. A živi pisci? Sa njima se nikad ne zna. Mnogi vole da režiraju svoje drame, imali dar za režiju ili ne, a to rade i zato što ne mogu da podnesu šta mi reditelji radimo sa njihovom pozorišnom decom. Navodno ih zlostavljamo. Koljada na sreću nije patio od pozorišne roditeljske posesivnosti. Naprotiv. Režirao je sopstvene drame, ali i iskreno uživao da gleda tuđe postavke.
U intervjuu povodom predstave izjavio je:
“U jednoj mojoj drami ima replika koja glasi: Razmišljajte samo o radosti. Samo ona postoji, čujete li me! Pored mog pozorišta u Jekaterinburgu postoji veliki reklamni pano na kojem pišu te reči. Ljudi prolaze pored njega i smeše se. Iz Srbije ću u Jekaterinburg poneti radost, jer to je ono što mi je poklonila predstava Šuplji kamen, malu vatru koja gori u mom srcu. Zapisao sam posle predstave na svom fejsbuk profilu: ‘Hvala Srbiji jer mi vraća veru u pozorište’, jer toliko mnogo predstava gledamo i prestajemo u izvesnom trenutku da verujemo da pozorište može da donese radost. A ovde se radost zaista desila.”
Koljadino pozorište
Pozvao nas je na festival u dalekom Jekaterinburgu koji se delom prostire u Evropi a delom u Aziji. U takmičarskoj selekciji bile su 34 predstave. Sedam dana proveli smo u Koljadinom svetu.
Njegovo pozorište jedno je od prvih privatnih pozorišta. Kad ulazite u njega, na vratima vas dočekuje on – Koljada. On cepa karte. I to nije prigodna festivalska poza. To je svakodnevni ritual.
Iznad pozorišta su stanovi koje je kupio svojim zaslužnim glumcima (13 stanova). Pored pozorišta je skromni restoran za goste i sve koji rade u Koljada teatru. A u Koljada teatru svi rade sve.
Kad gostujete na festivalu, ne nosite scenografiju u Rusiju. Oni vam prave scenografiju po skicama koje im nekoliko meseci ranije dostavite. Scenografija za našu predstavu bila je jednostavna, trava koja prekriva celu scenu, veliki sto, ljuljaška, šporet na kojem se kuva pekmez, i nebo.
Stolica
Rekli su mi da stolice sama izaberem i poveli me da vidim kakve sve imaju, uz napomenu da je sve što vidim u pozorištu zapravo fundus. Videla sam razne komade nameštaja, čiste, bez prašine, i terarijume sa zmijama (iz Koljadine predstave Ričard III). Ušli smo u jednu malu prostoriju, i u njoj sam videla stolicu koja mi se dopala. Rekla sam: Ova je divna. Poneli su je na scenu. Ispostavilo se da je ta mala soba, dimenzija kućne ostave, Koljadina upravnička kancelarija, a stolica je nekad pripadala njegovoj mami ili baki, ne sećam se. Sada je bila upravnička-pozorišna.
Po gradu su klupe bile ukrašene plakatima sa licima glumaca iz Šupljeg kamena. Ceo grad je bio u znaku pozorišta. Kad se Rada Đuričin loše osećala zbog premora, Koljada je sedeo ispred njene sobe na podu hotelskog hodnika, dežurao da vidi šta i kako dalje. Čuvao je.
Dobili smo i nagradu na festivalu. A najveća nagrada bila je što smo bili deo njegove pozorišne ostvarene utopije.
Predstave
Praćka, Murlin Murlo, Bajka o mrtvoj carevoj kćeri, Violina, daire i bubanj, Zmijsko leglo, Poloneza Oginjskog, Kokoška, Zlatna zmija, Šuplji kamen, Lažljivica odavno su nezaobilazne drame na repertoarima pozorišta širom sveta. Izvođene su u Nemačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, SAD, Ukrajini, Mađarskoj, Francuskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji….
Koljada je bio čovek konkretne radosti za druge. Glumcima je kupovao stanove, otkrivao mlade talente, za glumice u penziji pisao drame u kojima će igrati velike glavne uloge a ne epizode. Njegovi studenti dramaturgije praizvedbe svojih drama imali su u njegovom pozorištu. Decenijama je bio naš savremenik. Sada je u drugoj dimenziji, u večnosti, u pozorišnoj svevremenosti. Hvala mu za radost!
Izvor: Vreme
