Пише: Небојша Поповић
Тежња европских лидера да Европа након више од седам деценија крене у правцу изградње стратешке аутономије у односу на Вашингтон све више доводи у колизију двије водеће организације западног свијета – ЕУ и НАТО. У НАТО-у, у ком су САД кључна чланица, упалили су се сви аларми за узбуну, због намјере Европљана који желе да ЕУ изгради сопствене одбрамбене капацитете како би се у будућности што мање ослањала на САД. Главни разлог за жумове у коминикацији су све снажнији захтјеви да нова Европска комисија која ће бити формирана након јунских избора за Европски парламент, добије свог првог комесара за одбрану у историји. Укратко, Европска унија жели да изгради своју сопствену европску одбрамбену индустрију независну од НАТО-а и утицаја Америке.
Лидери европског блока као изговор за посезање за властитом одбраном наводе разне изговоре – од рата у Украјини, до потенцијално ризичног повратка Доналда Трампа у Бијелу Кућу… Међутим, суштински разлози су наравно много дубљи, и за сада о њима најотвореније говори француски предсједник Емануел Макрон, који је 25. априла у говору на Сорбони упозорио да је „Европа смртна и да мора заузети одлучнију и суверенију позицију на глобалној сцени“, те да „Европа не смије бити вазал САД“.
Небојша Поповић: Међусобне оптужбе за геноцид као инструмент геополитичке игре
Реакција њемачког канцелара Олафа Шолца на Макронову поруку била је необично брза и афирмативна – “Француска и Њемачка желе да Европа буде снажна. Ваш говор садржи добре идеје како то можемо остварити”, написао је Шолц. Ипак, планови да се Европска унија отргне од војног туторства САД неће ићи тако лако и једноставно. Портал Политицо имао је увид у писмо које је шеф НАТО-а Јенс Столтенберг 26. јануара послао предсједници Европске комисије, Урсули фон дер Лајен, у којем упозорава да је у погледу изградње ЕУ одбране „забринут због потенцијалног преклапања са НАТО активностима“, те да је посебно забринут уколико би ЕУ увела нове стандарде за муницију другачијих од НАТО.
Елем, ЕУ и посебно њене кључне пријестонице Париз и Берлин итекако увиђају да у времену глобалног превирања бити економски џин не вриједи ништа уколико сте истовремено и војни и политички патуљак. Ако се за трен игнорише медијско-пропагандна и политикантска магла – то је нарочито видљиво након избијања рата у Украјини. Сукоба који је НАТО тражио и хтио, а који је ЕУ да је имала снаге по сваку цијену морала избјећи.
Управо на овом мјесту може се назрети сва комплексност, незавидност па и импотентност геостратешког положаја ЕУ. Наиме, од завршетка Другог свјетског рата колективна спољна политика Европе доминантно је везана за САД. Европа је суштински прихватила правила игре у којима јој Сједињене Државе пружају безбједност, док заузврат, Европљани у спољној политици увијек раде по диктату САД. Нажалост, веома често је бивало да је то на штету интереса самих европских држава. Познати амерички политиколог, проф. Џон Миршајмер, прецизно то је детектовао рекавши да – „Европа нема независну спољну политику јер је везана за САД кроз НАТО. На крају, ово (за Европу) није баш здрава ситуација“.
Дакле, да није „здрава ситуација“ за Европу јасно је и оним дјеловима елите Старог континета који су искрено атлантистички настројени. Међутим, питање које за Брисел данас вриједи милијарде јесте како да ЕУ постане суверен и респектабилан (геополитички)такмац у свјетским пословима. Без потпоре сопствене војне компоненте то се показало немогућим, а НАТО очито слиједи неку сасвим другу агенду… Такође, озбиљан проблем за Брисел је и што Вашингтон неће бити спреман да се добровољно одрекне патроната над Европом. У супротном, не би се јављале варнице на линији НАТО –ЕУ, нити би насловница портала Политицо, који, узгред контролише њемачко-амерички капитал, гласила– „Ко је шеф када је ријеч о одбрани: НАТО или ЕУ?“
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
