Пише: Милош Лалатовић
Потрефише се мајка Видосава и син Милан, баш негдје у Босни, у љето 1992. Били су из Црне Горе. Милан је одрастао пацифистички, тек је напунио осамнаест година, била му је незамислива сва та ратна ситуација. Стрпали су их у камп са осталим Србима и Црногорцима. Видосава је тешко кукала и плакала, шта снађе сина и њу. Српске Босанке су је умиривале и саме неспокојне, припаљујући једну на другу цигарету. Ту је био и неки генерал или ко ће га знати, пријетио је да се жена умири, брзо, да је он не би умиривао другим начинима. Знало се шта то значи. Видосава је само бринула за свог сина Милана, чула је да ће да га мобилишу, да се мали мало ,,окали“, доста им је пиака.
Дођоше у неко вријеме унпрофорци или како већ, Видосава искочи, поче да кука и моли пред странцима, који су били збуњени. Сандра, професорица енглеског, која је ишла са њима превела им је. Видосава брзо дозва свог сина Милана, уђоше у возило странаца. Сандра је била пуна разумијевања и потпуно је схватила ситуацију, била је и сама дијете из мјешовитог брака, Муслиманке или Бошњакиње и Србина. Рат и његов почетак, страшно јој је пао, ,,убио“ је слатку младу дјевојку, која се спремала да напусти ово подручје, заувијек. Потпуно је била уз Видосаву и Милана, називајући мајку ,,мајка храброст“.
Преводила је унпрофорцима да су они мајка и син хероји, који како су јој рекли, нијесу хтјели да учествују у убиству момака и људи друге националности и вјере, нијесу тако научени и васпитани. Човјек странац са брковима само је одговарао кратко и са благим, практично вјештачким осмјехом.
Одведоше мајку и сина, заједно са преводитељком на сигурно. У амбасаду САД у Хрватској. Кренула је озбиљна медијска кампања у вези мајке и сина, који су само жељели да нађу мир, са свих страна. Једни су их подржавали, а други спремали линчовање. Отишли су на крају у Америку. Неке свјетски познате звијезде направиле су пјесму Мајка и син, звали их да им се придруже на концертима, али нијесу никад. Видосава је стара, непокретна, Милан ради код локалних Кинеза, истовара робу. Једва преживљавају. Не знам, ваљда је то судбина сиромашних.
