Piše: Dr Vladan S. Bojić, advokat
Ne znam šta je bilo s Milanom posle 13. juna 1999. Ne znam gde je krenuo i kada je i od koga stigao, gde je posle živeo, koliko je živeo. Ne znam ni da li je ikada pomislio na mene, ali to mi je nebitno. Ne znam mu više čak ni prezime. Rekao mi ga je kada smo se upoznali, ali sam ga zaboravio kao i mnoga druga imena i prezimena. Jer takav sam. Svi su ga zvali jednostavno Milan. I meni je ostao jednostavno kao bivši pomorski oficir Milan iz Vrta Rajevića u Peći. A Milanove noge na putu — pamtiću sve dok postojim.
Milana sam upoznao nešto ranije, u Peći, u Vrtu Rajevića. Bio je to jedan od onih dana koji, kada ih posle mnogo godina prizovete, izgledaju kao da pripadaju nekom drugom životu. Vrt Rajevića bio je staro i poznato pećko mesto, vezano i za istoriju srpske vojske i njene Vrhovne komande uoči povlačenja preko Albanije. U tom vrtu bilo je nekoliko kuća i pomoćnih objekata. Tu se živelo, dočekivali su se ljudi, priređivali ručkovi, duge večere razgovora, onih koji su imali šta da kažu ili — prećute. Milan je, koliko sam mogao da razumem, tu i živeo i pomagao oko imanja. Ne znam kako je dospeo u Peć, niti kako ga je život doveo baš u Vrt Rajevića. Verovatno je tu našao mesto gde je mogao da radi, zaradi, spava i nastavi život posle onoga što mu se ranije dogodilo.
Toga neobičnog pećkog dana, međutim, o istoriji se nije mnogo govorilo (što je prava retkost za pećke dane). Bio je to divan, izrazito sunčan dan. Veliki sto u samom vrtu, petnaestak ljudi, možda nešto manje, ručak koji je trajao sedam ili osam sati, dobro vino i dugi razgovori koji su se smenjivali kako to već biva za dugačkim stolom kada niko ne žuri. Gost je bio neverovatno dostojanstven — princ Tomislav Karađorđević.
Princa Tomislava pamtim kao neobično gospodstvenog čoveka. Posle svega što je život učinio njegovoj porodici, bavio se voćarstvom i jabukama. Aristokratija se kod njega nije pokazivala titulom, nego držanjem i umerenošću u svemu, i u prekoru i u pohvali. Nikom nije zamerao ništa, osuđivao nikog. Sve se ogledalo u njegovom posebnom načinu razgovora, prisnošću a distancom, nekom nesvakidašnjom prirodnom merom koja se ne može naučiti. Toga dana upoznao sam još jednog čoveka koji je imao — držanje. Milana.
Bio je nekadašnji oficir u beloj uniformi. Pomorski oficir, kako je rekao. Pričao mi je o brodovima, plovidbama, lukama i morima, o putovanjima sve do Kube. Ne usuđujem se posle toliko godina da kažem gde je tačno službovao — mislim Zadar, možda Pula, Rijeka, negde na Jadranu. Nije ni važno. Sećam se načina na koji je pričao. I načina na koji je stajao. Prav. Miran. Suvonjavog, čistog lica. Tih čovek. Nije bio veseljak, bar ga ja takvog nisam upoznao, ali je zračio nekom neobičnom toplinom. Ne nameštenom ljubaznošću, ne željom da se dopadne. Jednostavno — unutrašnjim mirom, pitominom.
Nekadašnji oficir prepoznavao se u njemu i kada nije govorio ni o vojsci ni o moru. A toga dana Milan je uglavnom vodio računa o pečenju. Na dugačkom ražnju okretali su se jagnje i prase. Milan je prilazio, nešto premazivao, dodavao začine, proveravao vatru, okretao ražanj, vraćao se razgovoru, pa opet odlazio da vidi je li sve kako treba. U tome nije bilo ničeg ponižavajućeg. Naprotiv svemu što bi neko podrazumevao. Radio je to sa istom onom pažnjom s kojom je, pretpostavljam, nekada radio i svoj oficirski posao. Nije imao potrebu da objašnjava ko je nekada bio i zašto sada radi to što sada radi. Ništa kod njega nije bilo ispod njegovog dostojanstva, jer je dostojanstvo nosio u sebi.
Tokom tog dugog dana pričao mi je i o sebi. Ne mnogo. I ni na tren patetično. Do tada je već jednom ostao bez svog sveta. U pogromu iz Hrvatske izgubio je dom. Porodica mu se rasula po svetu. Ostao je potpuno sam. Ogoljeno tužan a miran. Nedoklan. Rekao mi je, otprilike: „U jednom trenutku mi je nestalo sve.“ I to je izgovorio gotovo kao da mi govori koje ćemo vino piti. Bez samosažaljenja. Bez optuživanja. Bez poziva da ga žalim. To me je možda i zbunjivalo. Jer sam u Beogradu 5. avgusta 1995. gledao ljude koji su stizali u kolonama, porodice koje su u nekoliko dana ostajale bez svega. Video sam očaj koji se ne može sakriti. Milan je svoju nesreću nosio drugačije. U sebi. Kao činjenicu.
Bio je oficir, plovio je morima, imao porodicu i dom, a onda se jednog dana sve raspalo. Porodica se rasula po svetu, a on je, igrom prilika koje nikada nisam saznao, stigao u Peć. U legendarni, miljem prekrasan univerzum sam po sebi — Vrt Rajevića. I nastavio. Živeo je. Radio. Pazio na vatru. Okretao ražanj. Pričao o Kubi i morima. Stajao pravo.
Trinaestog juna 1999. bila je to nedelja, u poslepodnevnim časovima, napustio sam Peć. Gotovo su me isterali moji najbolji prijatelji. Čudesni advokat Milivoje Đuričić najjače je insistirao, dok su svi govorili: „Tebe će prvog, moraš što pre.“ Pitao sam ga: „A ti, a tebe?“ Odgovorio mi je njegovim poznatim manirom, uz smeh: „Katarina (supruga) je Italijanka, a dolaze Italijani, pa da bar jednom imam vajde.“Svi su govorili da će me ubiti ako ostanem. Nisam hteo da idem dok potmulo, u tišini, nestaje moja Peć. Na kraju sam s mučninom seo u svoj beli Mitsubishi Colt i onda krenuo u nigde.
Preda mnom se ukazivala kolona. Ljudi, automobili, traktori, vreva, kuknjava, jeka, pa muk. Ono što je moglo da se ponese od jednog života koji je do juče stajao u kući, a sada je morao da stane u automobil, na traktor ili prikolicu. Put je vodio prema Crnoj Gori. Već smo se približavali razmeđi Srbije, Metohije i Crne Gore. Na jednom delu puta bio je pad. Vozilo je išlo niz njega i pogled nije dosezao daleko napred. A onda su se, gotovo niotkuda, pred automobilom pojavile noge. Ljudske noge na kolovozu. Sive, blede pantalone. Nisam imao vremena da mislim. Samo sam skrenuo. Prenaglo. Refleksno. Za dlaku. Do danas ne znam kako nisam prešao preko tih nogu. Ne znam ni kako nisam sleteo s puta. Zakočio sam najjače što sam mogao upirao sam u kočnicu. I stao. U prvom trenutku nisam znao šta gledam. Videle su se noge. Sive pantalone. A onda, kada sam prišao, i glava. U okolnostima iz kojih sam tog dana izlazio čovek je, nažalost, mogao da pomisli na sve. Nagledao sam se do tada stvari koje čovek ne bi trebalo nikada u životu da vidi.
Prišao sam bliže. Čovek je bio čitav. Bio je živ. Pogledao sam mu lice. Milan. Onaj Milan iz Vrta Rajevića. Onaj oficir koji mi je pričao o brodovima i morima. Onaj tihi čovek koji je stajao pravo pored ražnja dok smo mi sedeli za stolom i — pili vino.
Ležao je na putu. Bio je svestan. Prepoznao me je. Počeo sam da ga vučem i da podižem. — Milane! Opirao se. Gurao je moje ruke od sebe. Nije imao previše snage, ali je bio odlučan. — Molim vas, pustite me. Pokušavao sam da ga pridignem. — Milane, ja sam. Poznajemo se. Hajde, uđi u auto. Otkud ti ovde? Šta se dogodilo? Opet se jako opirao.
— Pustite me. Dosta je bilo.
— Milane, ulazi u auto.
— Molim vas, pustite me. Dosta je bilo.
Nije bio pijan. Ni omamljen. Nije bio čovek koji ne zna gde se nalazi. Znao je. Možda je upravo to bilo najteže.Nisam tada znao čega mu je bilo dosta. Puta? Rata? Kolone? Sunca? Progona? Traktora? Toga da drugi put u nekoliko godina odlazi nekuda, a da ne zna gde će stići? Toga da je jednom već u jednom trenutku izgubio dom i porodicu, pa ponovo negde stao na noge, a sada mu se i taj mali, novi svet ponovo ruši? Ni to ne znam.
Samo znam šta je govorio, neprestano bez daha ponavljao: — Pustite me. Dosta je bilo.
Nisam ga poslušao. Bio sam mlađi i jači od njega. Opirao se koliko je mogao, odgurivao mi ruke, nije hteo da uđe. Praktično sam ga uneo u automobil. Stavio sam ga na sedište pored sebe. Seo je tu, ne zato što je želeo, nego zato što više nije imao snage da mi se dalje odupire. Krenuo sam. Nismo daleko odmakli, svega desetak kilometara. Ispred nas je stajao — traktor crvene boje. Pored njega krupan čovek, brkat, s velikim stomakom, u beloj košulji. Kada nas je ugledao, raširio je ruke s velikim olakšanjem i izgovarao:
— Milane, brate, đe si? Šta se desilo? Tražimo te bre svuda! Šta je to bilo s tobom?
Zaustavio sam auto i odgovorio: — Sve je u redu. Dobro je. Milan je —potpuno dobro.
Tek tada sam shvatio da je Milan bio s njima. Na traktoru je bilo ljudi. Puno žena i zbunjene dece. Iscrpljeni od puta i svega što im se događalo, neki su spavali, neki pokunjali. Verovatno zato nisu odmah ni primetili da Milana nema. Učinilo mi se čak da vidim mesto na kojem je sedeo pre nego što je, ne znam kako, sišao ili ispao sa traktora i ostao iza njih. Milan je otvorio vrata i počeo da izlazi iz mog auta. Polako. Mrzovoljno. Nisam ga više pridržavao. Izašao je sam. Nije me pogledao. Nije mi se zahvalio. Niti me prekorio. Nije mi rekao ništa. Ni jednu jedinu reč, ni uzdah, slovo.
Popeo se na taj crveni traktor i vratio među te ljude, na očigledno svoje upražnjeno mesto. Drugi put u životu. Prvi put je u pogromu uništen njegov dom u Hrvatskoj. Porodica mu se rasula po svetu. Ostao je sam. Negde, nekako, stigao je u Peć, u čuveni Vrt Rajevića. Tu je ponovo našao svoj privremen ili i konačan krov, i ljude, i posao, mesto. A sada je i odatle prognan. Opet traktorom i opet u koloni. Opet ne znajući kuda.
Seo sam u auto i krenuo. Trebalo je da prođem pored traktora i nastavim put. I tada sam osetio da me Milan gleda. Okrenuo sam glavu. Gledao me je. Ne umem da opišem taj pogled. Nisam ga razumeo tada. Ne razumem ga ni danas. Ne mogu reći da je to bila zahvalnost. Ne mogu reći ni da je bila ljutnja, mada je možda u njemu bilo nečega što je na ljutnju ličilo. Ne znam. I neću posle toliko godina da Milanu pripisujem ono što mi nije rekao i — otkrivam šta mu je bilo na duši.Znam samo da je njegov pogled bio jako upadljiv i katkad u trenu pretežak. Ali uporan. Dok sam automobilom prolazio pored traktora, Milan nije sklanjao oči sa mene. I gledao me je sve dok nisam zamakao.
Tako smo se rastali. Bez reči pozdrava. Bez zahvalnosti. Bez ijedne reči. On na traktoru. Ja u automobilu. I između nas onaj njegov pogled koji ni posle dvadeset sedam godina ne umem da protumačim. Nikada ga više nisam video. Prošlo je dvadeset sedam godina. Od čitavog tog dana mogao bih da zaboravim stotinu stvari. Ko je bio ispred mene u koloni. Kakvo je tačno bilo vreme. Gde sam se posle zaustavio. Šta sam kome i da li rekao. Šta sam poneo, a šta ostavio. Zaboravio sam i Milanovo prezime. Ali dve stvari nisam. Milanove noge na putu. I Milanov neprobojan težak i neodređen — pogled s traktora.
dr Vladan S. Bojić: Kada arbitrarnost zameni slobodno sudijsko uverenje — odgovornost je u bekstvu
Prvi sam razumeo istog trenutka: preda mnom je ležao čovek i morao sam da ga sklonim s puta. Drugi ne razumem ni danas. Možda zato i toliko dugo titra u meni i traje, ne ume da prestane, zgasne. I ne treba ga nikada ni objašnjavati. To je bio Milanov pogled. I pripada isključivo njemu, Milanu. Kao i one četiri reči koje mi je ponavljao dok sam ga podizao s puta: — Molim vas, pustite me. Dosta je bilo. A onda je zamakao traktorom, gledajući za mnom dok se moglo, dok se vodokrug izgubio. I više ga nikad nisam video.
Kroz Platije me je pratila neverovatno snažna letnja kiša, brisači su bili potpuno beskorisni, i odjednom na proplanku puta s kojeg se ukazuje Podgorica, zabljesnulo me je sunce. Nepregledni sunčevi zraci unosili su smiraj. Onakav isti iz pogleda Milana.
