Велика је радост и нема мање стопе земље под небеским сводом данас од Црне Горе, на којој се сабрало више епископа цркве Христове. Данас у своју Црну Гору долази глава и први јерарх наше цркве његова светост Патријарх српски Порфирије.
Добродошао достојни.
Добродошао у земљу Светога Петра Цетињскога, у земљу свеца умовања и поезије Његоша, у земљу Светог Василија Острошког у постојбину Немањића и Карађорђевића.
Добродошао у земљу литија! Да ништа ова мала и поносита шака земље није приложила својој вјери и своме народу од крвавог Мојковца до данас, доста би било да се запамте оне ријеке уљудног народа, она дјеца са свијећама, оне старине са крстовима који устадоше на поклич блаженопочившег митрополита Амфилохија, од којег и данас звоне брда од Боке до Комова – „Не дамо светиње“.
Добродошао међу своје и са својима да устоличимо новога митрополита црногорскога, нашега брата Јоаникија.
Радост због Вашег доласка и повода не може се исказати ни најумнијим ријечима, ни најчистијим мислима. Та радост ће се осјетити из срца хиљада људи који ће се, као ријеке литија поново слити у Подгорицу да узму благослов од свог партијарха и да се поново до неба проломи оно незаборављено – „Не дамо светиње“.
Ваша светости, колико Вам из срца желимо искрену и братску добродошлицу, толико са тог истог мјеста и понизно Вас молимо да опротите недостојнима међу нама.
Немојте се чудити преосвећени ако прилазећи Цетињском манастиру велику радост и пој литургије опогани каква отрована ријеч или нека несрећна људска душа.
На овом камену и међу овим брдима се, то зна свако ко умије да хода, вазда примало и расло и чојство и јунаштво. Могло се без коре хљеба и капи воде, али се није могло без вјере.
За овај исти камен неријетко се као најортовнији коров хватала и несрећа и рђа. Мало гдје се на простору од мора Јадранскога до Сибира тако примила несрећна идеологија безбожништва и комунизма као на овом простору, који, како каже велики пјесник, више има светаца него вјерника.
Немојте се Светости зачудити недостојнима, њихови су очеви и ђедови убили читаву једну митрополију и митрополита на чији трон данас уводите његовог имењака и наследника.
Њихови су очеви и ђедови уз помоћ милиције тјерали свештеника да врши опело над празним мртвачким сандуком, несрећно и плиткоумо мислећи да на тај начин сахрањују Бога.
Њихови су очеви и ђедови износили дрва да наложе ватру на највише наше планине да би на тај начин Стаљиновим комунистима – падобранцима, које су очекивали да ће нагрнути с неба да заједно укину Бога, показали гдје се налази Црна Гора.
Ако им није био потаман један од најумнијих Словена, Свети Петар Цетињски, па их је отрован њиховом злобом и пакошћу морао клети и проклињати.
Ако их није могла призвати Богу и дозвати памети најумнија ријеч и надубља мисао српског језика – Његош, па је остао записан његов вапај „ да ми је једном утећи од вас на пусти остров, никад ве више моје очи не би виђеле“.
Ако су до јуче најотровније ријечи упућивали блаженопочившем митрополиту Амфилохију како онда очекивати да својом несрећом не покушају отровати и Вас који долазите у име господње и нас који се радујемо.
Колико их год било и какви год били нећемо се са браћом надбројавати, као што се жито не надбројава са кукољем, а откад је свијета зна се чега је више. Умјесто тога радујмо се доласку патријарха Порфирија и устоличењу митрополита Јоаникија и као ријеке слијмо се у Погорицу да се поново чује до неба „Не дамо светиње“ – „ Не дамо ни Црну Гору“.
Мирко Пламенац
