Него, шта ћемо ми да радимо са Ђукановићевом већином која је у уцјењивачком налету и која никада неће бити детронизована буде ли се поштовала процедура давно испланирана „за не дај Боже“!
Тактика очајника, процесним демократама споља, и русофобичним организацијама изнутра, изгледа као самоникла, демократска „чуваркућа“.
Ђукановић је окренуо игрицу. Готово је невјероватно да по његовом такту свира оволико организација из цивилног секрора, појединци који су одувијек приручно и приучено задужеби за одбрану Устава, али и дио хора међународних представника у Црној Гори.
Ствар је, међутим, савршено јасна. За избор, макар довољног броја судија Уставног суда требају гласови ДПС-а или њихове коалиције. Ђукановић, међутим, тргује том чињеницом и држи у шаху „остатак свијета“. Он се послије локалних избора бави само глобалним. Његов наратив углавном: Кремљ, Русија, Путин, Коминтерна, затворени Балкан, подршка Украјини, Бајдену и трећем свјетском рату, а све у вези пружања потоњег отпора намјери да се Црна Гора спасе од „малигног руског утицаја“? По страни то што је он независност државе изборио на том малигнитету.
Нажалост, на ту преварантску демагогију навукли су се сви поражени на домаћем терену и осредњаци из неолибералног европског миљеа који и даље вјерују да је тај, у суштини, љевичарско-комунистички концепт посљедња ријеч цивилизације.
Него, шта ћемо ми да радимо са Ђукановићевом већином која је у уцјењивачком налету и која никада неће бити детронизована буде ли се поштовала процедура давно испланирана „за не дај Боже“!
Да скратимо.
Ђукановићево рјешење је; скратити мандат парламенту и ићи на парламентарне изборе – поштено, зар није? Шта се, међутим, дешава након избора видимо управо сад. Општинске изборне комисије неће да прогласе коначне резултете јер уставне жалбе појединаца и политичких партија то онемогућавају – два пута подгријавани градоначелник Вуковић, рецимо, и даље глуми градоначелника с неограниченим роком трајања. Уставни суд је нефункционалан па је немогуће на „уставан“ начин доћи до конституисања нове власти. Ђукановић планира да уради исто и на државном нивоу. Та тактика очајника, процесним демократама споља, и русофобичним организацијама изнутра, изгледа као самоникла, демократска „чуваркућа“.
Дакле, логиком; опструираћу избор чланова Уставног суда, а истовремено запомагати, гђе год је могуће, због гажења демократских принципа од стране парламентарне већине. Куповаћу вријеме и банализовати свако изворно демократско правило, па колико ко издржи.
Суштински губитник, поражен на изборима, постаје тако господар процеса. Иако је грађанин, по уставу, једини суверен у овој држави, вјештачки наметнута процедура засјела је на трон. Грађани су Ђукановића детронизовали али је његовим Уставом, склепаним по потреби једнопартијске власти, трон неуништив. Није, дакле, довољно да грађанин порази и отјера „господара“, чак ни „локалне господарчиће“, процес је окончан тек када се „господар“ смилује да призна конацност . Уставна конструкција се тако данас показује као објекат саграђен на дивље, а свако уставно начело, само као украс недвосмислене тираније.
Члан 2 Устава Црне Горе умјесто да буде темељ темеља државе пројављује се данас, нажалост, као виц и лажавина:
„Грађанин власт остварује непосредно и преко слободно изабраних представника.
Не може се успоставити нити признати власт која не проистиче из слободно изражене воље грађана на демократским изборима, у складу са законом.“
Процедура не може и не смије бити старија од суштине. Процедура је, дакако, саставни дио процеса али не може бити господарица суштине издигнута над грађанином као носиоцем суверенитета. Колико је наш Устав, партијски окртоисан у тренутку „Господареве“ доминације, говоре поједина уставна рјешења којима је грађанин деградиран и омаловажена, а једна корумпирана квази-елита проглашена за надврсту. Донијети Устав 2/3 већином, а онда уписати да се поједини његови чланови могу мијењати само „већом већином“ од уставне, односно на референдуму, значи уставно обесправити сваку следећу генерацију грађана, учинити их неравноправним и мање важним од генерације политичких клепотката која је владала у том тренутку.
Процесне демократе, споља и изнутра, морају усредсриједити своју пажњу и оштрицу критике према корумпираном власодршцу који живи народ држи „мртвом шаком“ под грло.
Процедура предлагања судија Уставног суда је испуњена. Кандидати нису партијски апартчици, а то што их не препознајр ДПС терен, или их Ђукановић нема на свом списку, треба да им служи на част.
Избором, макар једног судије имамо прилику да испунимо и формални услов за рјешење вјештачки произведене опште и уставне кризе.
Ако је, међутим, Ђукановићева намјера да никада тај процес не откочи не можемо допустити да се самоукинемо као држава и престанемо да постојимо. Предсједник Црне Горе није чувар Устава нити је његов тумач. ДПС узалуд пријети јер га се нико више не плаши. Њен тресак о земљу биће за онолико снажнији за колико се данас крију у алинејама прописа дестабилизујући државу коју су и тако, од уставног почетка, насадили и саградили наопако.
Ђукановић је окренуо игрицу, али је заборавио да је то дјечије занимање.
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук