Маузолеј који заузима место капеле представља покушај свођења Његоша на један његов део – песнички. Његош у маузолеју је поштена социјалистичка интелигенција, без противречности, без величанствености, голи мрамор једнодимензионалног културног раденика, који је из неког разлога заслужио место у националном пантеону.
Његош је личност од монументалног значаја за српску културу у целини. Као што савремена руска књижевност све дугује Пушкину, тако и романтичарска мисао Његоша обележава почетак суштине савремене српске књижевности. Опет, попут Пушкина, лик Његоша је толико грандиозан да је неопходан свим сукобљеним странама и свим епохама које су након његове смрти уследиле.
Његош је многолик. Његош наследни владика, Његош наследни кнез, Његош поета, Његош филозоф, Његош дипломата згрожен златном Венецијом од које тражи помоћ, Његош усхићен јединим западноевропским градом у Русији – Петербургом, Његош у наследном целибату, Његош мучно опијен женском лепотом, Његош романтичарски Србин, Његош пламти за уједињење Јужних Словена, Његош у скромној капели на нескромно узвишеном Ловћену, Његош у раскошном маузолеју људским рукама поравнатог врха Ловћена, Његош на зеленој новчаници од готово безвредних двадесет динара, Његош као споменик близанац у Подгорици (1956) и на београдском Платоу (1989), Његош као локални светац унутар граница Митрополије црногорско-приморске, Његош као трагикомични хашки оптуженик за геноцид (заједно са Кулином Баном).
Маузолеј који заузима место капеле представља покушај свођења Његоша на један његов део – песнички. Његош у маузолеју је поштена социјалистичка интелигенција, без противречности, без величанствености, голи мрамор једнодимензионалног културног раденика, који је из неког разлога заслужио место у националном пантеону.
Иста је судбина задесила Пушкина за време совјетског тоталитаризма и Руске империје. Пушкин несуђени Декабриста, млади Пушкин бунтовник, зрели Пушкин империјалиста, Пушкин велики пријатељ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, Пушкин који оставља друга Мицкјевича јер не подржва пољски устанак за ослобођење од Руске империје, Пушкин Казанова, Пушкин одани муж, Пушкин бон виван и, напослетку, Пушкин загледан у спокојну вечност, након искапљене чаше ужитка.
Руска империја је разумљиво изабрала московски споменик Пушкину који гледа пут манастира. Готово скрушено погнута статуа Пушкина поручује да се каје за све грехе младости, која је прошла у рушењу самодржавља и женске чедности. Марксисти-лењинисти, апокалиптични тумачи неког другог њима несхваћеног Маркса, прво су срушили манастир, а онда споменик Пушкину преместили преко улице, где се уздизао звоник. Затим су започели серијску производњу пушкиноидских споменика и уздуж и попреко покрили све заузете територије своје црвене империје. Формула је била – један Пушкин на једног Лењина. Тиме је многострани Пушкин, ни крив ни дужан, постао једнострани инструмент совјетског империјализма.
Пошто човек није шведски сто да се из његовог живота окуси само оно што неком од нас или некој идеологији лично годи, Његош заслужује и маузолеј и капелу – скупа, оне представљају спој земаљских и небеских тражења највећег у нашој култури, а коинцидентално и свеукупност Црне Горе, откуда Његош расте.
Александар Ђокић
