Пише: Ђорђе Матић
Много је лошег било ове године и кад би човјек хтио могао би извлачити то лоше у бескрај. Ипак, дјела, тек настала и објављена, односно она која су свједочанство укупности нечијег рада, а понекад чак и гесте, симболичне, као што су признања и награде, оставили су у перспективи печат већи и значајнији него све негативно и мрачно што је урлало и пријетило.
Текст
У сјени пријетећих догађаја, ван хука маса, магбетовске буке и бијеса, изашло је за будућност, за оне који ће хтјети и знати читати неколико изузетних, управо незамјењивих књига. Штампан је други том „Двадесетих“ Чеде Вишњића, с Мицићевим цитатом као поднасловом – „Хвала ти Србијо лепа“, од којега као да није прошло стотину година откад је први зенитист реагирао на дил Баје Пашића и Радића, што су избацили „Црнца“ – Светозара Прибићевића – а тиме и Србе из Хрватске, преодређујући их тако за скору и неизрециву будућност. „Двадесете“ су капитално дјело наше публицистике, марљиво, упорно писано, с одређеном леденом дозом имплицитног „саморањавања“ ауторског. Чини се немогућим да било који аутор има такву хладноћу и прибраност, па да пролази кроз море оваквих отрежњујућих података и чињеница без боли и накнадног ужаса. Јер, у непрестаном побадању међаша уназад, у точку кад је нашем народу овђе уписана прва колективна смртна пресуда, чини се да је Чедо Вишњић нашао тај трен.
Силним сарказмом хисторије и гибања народа, јавиле су се много касније појаве ауторске, свијетле и животне, каквих тешко да би било без катаклизме 1941. Таква је била Горанка Матић, легендарна фотографкиња, Београђанка и заиста, како јој име само говори, Горанка поријеклом – из Српских Моравица којима је посветила дивну и дирљиву серију кадрова, ухвативши нешто што нитко одавде није. Изван тога, била је вјеројатно најважнији фотограф периода каснојугославенске културе од 1980. надаље, од новога вала до демонстрација 9. марта 1991. Горанка је преминула почетком ове године, прерано, и не дочекавши монографију коју је објавило агилно РТС издаваштво – књигу таквог обима и комплетности у њој да се може без претјеривања рећи да неће бити смисла икада више радити монографију Горанкиног рада, будући да је ова, управо изашла, исцрпила и објавила све што се имало објавити из опуса и насљедства велике умјетнице свјетла.
Ванредна је и књига „Андрић и Италија“ (Академска књига), професорице Марије Митровић, емерите Тршћанске универзе. С данас скоро фрапантном чињеницом да је ауторица лично познавала Андрића, о чему пише и у уводу (нажалост академски дрвено написаном, што је једина мана), с изванредно истраженим изворима, за ову се књигу заиста може поново искористити фраза о томе да баца неочекивано свјетло на дјело нашег највећег писца. дјело које у својој оцеанској ширини чак прави везу и с овим околностима данашњим, као што се поклопило једно разумијевање и свијест Андрићева с нашим и настојањима Привредника. Док гледа монументалну заоставштину свих цивилизација које су прошле кроз Рим, Андрић пише свом некадашњем професору Тугомиру Алауповићу: „Сва та, између се толико опречна, људска настојања уче једно те исто, да је смисао људског дјела на земљи: закон, мјера, рад, ред и одрицање.“
Слика
Први амерички папа (у поновном каскању стварности за умјетношћу – реалност коју је Сорентино најавио својом серијом!) позвао је, у необичној и неуобичајеној гести, на свечани пријем у Ватикан свјетске филмаше. Међу њима, првом глумачко-редатељском поставом и узваницима истицала се висока и усправна фигура – нашега највећег живућег режисера. Запањујуће је било виђети његову препознатљиву, свјесно разбарушену и зараслу појаву тамо. Запањујуће – и сјајно. Наравно, овдашњи медији након почетне шутње нису издржали и, констернирани, једва скривајући невјерицу извукли су реченице режисера у којима критизира Католичку цркву оптужујући је за њене хисторијске и моралне гријехе у комплексу распада наше некадашње земље, хтијући да му типичним сарказмом напакују контрадикторност и ваљда недосљедност. Нису разумјели, или нису хтјели да разумију у својој чистој зависти и дубљем несхваћању, да је у ствари обрнуто. Он који годинама, с правом или не, говори јавно како је Европска унија „католички пројект“, а Ватикан директно одговоран за растурање наше бивше домовине, добио је позив управо зато, парадоксално. Зато што ту своју изазивајућу, „хајдучку“ страну, свој непослух и инат не скрива и остаје код њих једнако као и код својих ставова. Дакако, све то не би вриједило да нема најважнијег – умјетничког дјела, опуса, незаобилазног у свјетским оквирима повијести кинематографије. Доказано великима и важнима све се „прашта“. То је прво. Друго је: само тврдоглаво несавитљиви, макар и не били у праву, макар претјеривали, инатили се и били на супротној, трајно „проблематичној“ страни, идеолошкој, националној, и свакој другој – добивају такав позив. Послушници, пијуни, окретачи капута, никад. Као ни недовољно талентирани уосталом.
Тон
Звали су га лоповом, плагијатором, компилатором у музици, скоро откад се појавио. А он, види, постао наш најуспјешнији композитор и музичар свих времена, најприје овђе, а онда и у свјетским размјерима. Они, почевши од родног Сарајева, преко Загреба до Београда, у братимљењу по негаторству, „знали су“ шта је и тко је он, али људи из жирија „Премио Тенко“ ваљда нису, кад су одлучили да ту најпрестижнију талијанску и свјетску награду за кантауторе и ауторску музику додијеле баш њему – Горану Бреговићу. Поломио сам језик годинама причајући овдашњим незаинтересираним мозговима о тој награди названој по великом и трагичном ђеновешком аутору, признању чији су лауреати у посљедњих педесет година били Жак Брел, Волођа Висоцки, Ленард Коен, Булат Окуџава, Доменико Модуњо, Ђино Паоли, Серђо Ендриго, Фабрицио Де Андре, Жорж Брасенс, Лео Фере, Винцијус де Мораеш, Антонио Карлос Жобим… И Арсен Дедић. Притом: не послије 1990. године, кад се из самилости и рачунице дођељивало и по овдашњим крајевима, него још 1982. Прије Тома Вејтса, Ника Кејва, Џоуни Мичел, Елвиса Костела и Лори Андерсон.
И сад Брега, та „лопужа коју нису ухватили“, који је учинио да плех-музика Балкана буде једини и тренутно препознатљив звук дуж цијелог глобуса, добије овакво признање. „Настрану“ што он пише потресне виолинске концерте и ораторије, филмску музику од чијих се првих тонова под дојмом најежи и онај који о нама ништа не зна, настрану и што је музичар који свира велике концерте од Токија до Буенос Аиреса, а међу поштоватеље свога рада броји Ерика Клептона, Арва Перта, Френсиса Форда Кополу, Мартина Скорсезија, Жан-Мишела Жара и Игија Попа. Не, „они“, код куће, знају боље и објаснит ће нам како та ствар с „Врховним командантом“ наше музике стоји. Мали, љубоморни, провинцијални, гледају му леђа и љуте се јер не могу никако да га „ухвате“, ни схвате. Што они више објашњавају, то он успјешнији.
У томе, тај сарајевски син Хрвата из Подравине и Српкиње из Славоније, поријеклом Херцеговке, једнак је свим најбољим изданцима и наше културе. Ионако је једна од њених живих метафора већ поодавно.
Чувајмо је зато, као и све наше културне одличнике и њихова дјела и у наредној години. Требаће нам.
Извор: П-Портал
