Пише: Ђорђе Матић
1.
Код католика се 6. јануара слави празник Света три краља, док се код православних истог датума по старом календару обиљежава Богојављење, велики празник који слави откровење, појављивање, присуство Бога Сина утјеловљеног – оваплоћеног – у Христу. Два празника заједничког поријекла у традицији Епифаније.
А кад помислим на тај појам – Богојављење, ријеч љепшу, држим, ако не већ једнако мајестуозну, од грчког оригинала „Теофанија“, јер приснију, тако славенску у спајању, композицији ових двају основа – помислим увијек на исто. На пјесника, који је засигурно интуитивно (како само он мозе и зна) спојио симболичка значења Божића и Богојављања на истом мјесту:
На Богојављенску ноћ,
Олба се дотаче, ломе се погаче
А венци смокава
и мали златни прапорци се покаче.
Пјесма Ђорђа Балашевића наравно, уз коју ми се јави (!) безбројни пут како му је за живота требало дати неку велику награду или орден за проширивање рјечника – ето, ова „олба“ већ, старо име за тип боце широког врха, бокал, боцун или караф. Али како вријеме пролази, видим нешто важније, тако јасно а дуго скривено насред свега, да се мање види: Ђоле је преко свога рјечника поетског вјеројатно више него било тко други учинио да се овђе приближе неки појмови из његова пјесничког језика, и шире, из непосредне културе и традиције. Поготово одмах након оних грозних година кад су се контакти опрезно и бојажљиво обнављали. А с њима и хрватски језик, годинама убијан, окљаштрен, сужаван. Може се само нагађати колики су у Хрватској баш преко Ђолетових стихова први пут чули неке ријечи, и осјетили их, можда се и распитали или прочитали о томе што слушају. Ево, и у наставку, у другој строфи:
На Богојављенску ноћ
Побожне песмице, свеће и креснице
и увек мету одвећ оних глупих грожђица у чеснице.
Броје се без сумње десетинама хиљада људи у Хрватској који су за њима непознату ријеч, чесница, чули преко овога стиха. Својом бескрајном лакоћом, деликатно и духовито, Балашевић уводио је деценијама читав засебан вокабулар, дијелио га с публиком, како оном која га је памтила из времена заједничке земље, тако нарочито и с клинцима који су га открили у међувремену, а што су одрастали у култури очишћеној темељно од сваке „суспектне“ ријечи и појма. К томе, чеснице нешто нису ни прије опћег лома биле честе у стиховима кантаутора. Но овђе се ради о аутору који је још 1979. године у стих који ће пјевати дословно милиони, сакрио на јасном свјетлу непролазан слијед ријечи – „али бака још чува све ствари, и слику нашег свеца“. А пар година касније, кад се лик у пјесми враћа из војске кући рано ујутро, „мати беше већ будна и брзо се прекрстила…“ Тако лако, без реторике, истинито, узето непосредно из живота, не доказујући ништа и не инатећи се никоме.
Увијек се у том смислу сјетим пријатељице из градића сјеверозападно од Загреба, из краја гђе је национални и културни идентитет готово потпуно хомоген. И као такав, баш као и идентитет њене обитељи, наравно сасвим сигуран у себе. То је она повијесна Хрватска, „најчистија“, ако се дозволи, и у томе необично блиска и другом славенском свијету, ван овог јужног. Из те Хрватске је моја пријатељица и њена обитељ старосједилаца тога краја, људи досљедне, шутљиве доброте и весело-жалосних прича изговорених архаичном кајкавском екавицом. Сваке године, негђе око ових дана, она отпутује локалним влаком у Загреб, па Прерадовићевим тргом до Саборног храма Преображења Господњег. „Годинама палим свеће на Цветњаку, и знаш мене и правила… Ниш не кужим. Доле за мртве, горе за живе, пољуби свећу и…“ Једну воштаницу увијек упали и за свог најдражег аутора, за Ђорђа Балашевића.
Више је љубави и хришћанске милости у томе него у било каквим декларативним и наметљивим гестама с обје стране нерасплетивог „ни си њима ни без њих“ клупка двије деноминације.
2.
Али ми, ти и ја, заједно
против сваког зла
Рођени на Божић ријетка су и посебна дјеца. Долазе на свијет у доба обнављања, наде и повезаности с божанским, рођена у вријеме слављења и рефлексије. Кажу да често посједују интуитивну и емпатску природу која касније у одраслости ствара људе који помажу другима и суосјећају са свима. Ако и за кога, чини ми се ово вриједи за доброга Миладина Шобића. Рођен 7. јануара 1956. у Никшићу, Шобић је као човјек и као аутор прошао све фазе – од успјеха, присутности и препознатљивости, исмијавања због наивности његових пјесама, повлачења из јавности у драматским животним околностима и дугих година кад се чинило да ће пасти у потпуни заборав. У тој тишини пак, око њега и његове апсолутне одсутности, стварао се у очајна, мучна времена, један неочекиван, скоро сидбаретовски култ који је, прво у прединтернетско, а онда у свеинтернетско доба, гајила и одржавала већином млађа генерација зачудо, она што се демоде кантаутора није ни сјећала из доба танких првих успјеха. Његове, заиста понешто наивне, али тако чисте, чедне, широкогрудне, свељудске пјесме биле су панацеа за цинично кежење ере и прерасле су временом у вољену и чувану ризницу генерације која очајнички тражи оптимистички а искрен зов и поруку. Никада не одступивши од одлуке да се неће вратити у јавност, никад се не продавши, трпећи своју приватну муку с деценцијом и без жаљења, Шобић је остао та сасвим неукаљана и непотрошена точка тамо гђе је скоро све упрљано. Миладин Шобић рођен је 1956. године и за који дан ће, на Божић, напунити 70 година. И то је благослов. Јер могло је и не бити тако с обзиром на тешке животне изазове. Чудно, кантаутор који је вриједио за „режимског“, комунистичког реторичара, снимио је у оно вријеме пјесме и текстове који се данас другачије читају и слушају. „Дај нам неба ти“, пјева у своме црногорском госпелу Шобић, с текстом који има тон управо супротан реторици ере у којој је радио:
Ти си благослов, ти си извор наш
Ти вјечни си рај,
Молим, стани сад, и покажи ти
Твог неба нам сјај.
Он пјева младости додуше, али не може, сигурно, мотив бити само тај. Не с оваквим стиховима и не од овога Божићног дјетета.
3.
Јаблан громом разваљен
За Празник очекујем да ће ми стићи по обичају порука. Честитка од човјека којега има и нема једнако. Да, баш тако како пише. Он је ветеран, бивши професионални војник са службеним државним статусом хероја Домовинског рата, човјек кога је Бог казнио и наградио самоубилачком неустрашивошћу. И човјек који је прошао и видио и учинио несхватљиве ствари. Избушен мецима више пута него што би и најјачи жив створ могао поднијети, па опет преживио, с ранама које су саниране контра свих правила медицине. Не спава од физичких и психичких удара рата. Зато чита, даноноћно. Поред опћег образовања, пасионираног читања повијести и књижевности, познаје и прати српску културу боље од неких академаца. То чини с љубављу, удивљењем и скрушеношћу. У њему нема ни мрве злоће. Сматра се грешником. И покајником. То констатира равно, без икаквих афектација, чак с неким сухим хумором. Тешко је све то прихватити, његову повијест личну, с обзиром на то што сам. А немогуће га је не завољети. К томе зове се исто као што се звао и мој деда, а презиме има такво да би могао бити, као што Матија каже, „и ово и оно“.
Топло и потресено „Христос се роди!“ које ми назове седмога јануара, вриједи више од свих рутинираних и формалних честитки већине институција.
То да мени уопће честита човјек такве приче и личне позадине, и с таквом отвореношћу и братском љубављу, доказ је да су на Божић могућа и мала, а не једино велика чуда.
Извор: П-Портал
