Разговор водио: Лука Петрушић
Захтев Савеза еколошких организација Србије (СЕОС) да се до 10. августа усвоји законска забрана експлоатације литијума и бора, власт је једнако игнорисала као и пре две године предату народну иницијативу са истим циљем. Оно што се променило од тада је ниво репресије са којима се еколошки активисти суочавају – приведено је око 60 особа, а министар полиције благонаклоно гледа на растући списак „еколошких терориста“ који се појавио у јавности. Променио се и однос ЕУ према властима у Србији, које више не подсећају да је одлучивање по народној иницијативи законска обавеза, а заборављена је резолуција ЕП о нерегуларности избора у Србији. О изазовима које те промене доносе еколошком покрету, за Радар говори Бојана Новаковић из организације Марш са Дрине.
Рио Тинто је потписивао уговоре о поверљивости са факултетима и нама нису доступна ни имена научника са којима су сарађивали, а камоли документација на основу које су процењивали како би рудник утицао на природу. Да ли је такав нетранспарентан приступ карактеристичан за Србију и пројекат Јадар?
Знам да је научник Стив Емерман био ангажован од стране групе акционара на Мадагаскару да уради студију о водама, и утврдио да Рио Тинто води двоструке књиге – постојала је студија о води која је за јавност и друга коју су поделили само са акционарима. И то се исто дешава овде. Постоји Студија изводљивости која је објављена у јуну 2021. и стручњаци из иностранства које смо ангажовали су закључили да је нејасна и да не могу да је анализирају како треба зато што не садржи довољно информација, рецимо о водама. Дакле то је студија коју смо могли ми да видимо, а сада сазнајемо да је од укидања пројекта до данас потрошено 92 милиона евра за – Студију изводљивости. Каква је то нова студија и где се налази? Акционаре и инвеститоре не занимају Студије утицаја и шта ће неки пројекат да уради природи, њих интересује да ли је изводљив и да ли ће остварити профит. Компаније имају право да раде своје приватне студије, али по нашој регулативи оне ништа не значе док Министарство не наручи Студију утицаја и отпочне званичан процес и јавну расправу. Они су фино потрошили своје паре и сада уз помоћ владајуће странке прете да ће паре које су инвестирали на сопствени ризик, народ морати да плаћа на некој арбитражи коју ћемо да изгубимо. Цифра о којој говоре је сада четири милијарде евра, пре је била једна милијарда, а није ни за њу јасно одакле је дошла пошто није толико инвестирано. Ако говоримо о томе колико су пара инвестирали до момента укидања пројекта, то је око 300 милиона. Ја сам лаик, али не можеш да ми кажеш да ти држава дугује паре које ниси потрошио. А мислим да акционари Рио Тинта ни не знају да је компанија наставила да троши њихове паре на пројекат који је био укинут.
Не постоји пример борбе ових размера против непостојећег рудника, а да је компанија ту остала. Можда за литијум у Боливији, али то није био Рио Тинто. Да је сто хиљада људи на улици и у преко 50 градова, рудник нема ни једну дозволу, а да се компанија није повукла. Повлаче се због много мање протеста
Можда акционаре не занимају последице по природу, али нас занимају. Чему можемо да се надамо на основу искуства других земаља са Рио Тинтом?
Добра пример је Папуа Нова Гвинеја, где нису ни имали стриктне законе који бране животну средину, већ само веома опште критеријуме како сме да се ради и како да се одржава неки ниво заштите животне средине. Рио Тинто чак ни то није могао да испуни. Најосновније ствари, да не отрујеш извор пијаће воде једном целом друштву. Четрдесет година касније, та вода је и даље затрована због напуштеног рудника. У Монголији су такође угрозили изворе воде. Шта ће онда да се деси када дођу у насељено место између две реке? Не постоји реторика која може ни мене, ни стручњаке, да убеди да компанија која уништава свако подручје где је била ће одједном у Србији да направи нешто потпуно другачије.
А дошли смо до тога да, без усвојене Студије која би доказала да неће угрозити животну средину, министарка енергетике из кол центра чита грађанима наводе из интерног документа компаније. Да ли у тој сервилности државног апарата постоји разлика између пројеката у рецимо Нови Гвинеји и Америци или Аустралији?
Постоји огромна разлика. Не постоји пример борбе ових размера против непостојећег рудника, а да је компанија ту остала. Можда за литијум у Боливији, али то није био Рио Тинто. Да је сто хиљада људи на улици и у преко 50 градова, рудник нема ни једну дозволу, а да се компанија није повукла. Повлаче се због много мање протеста. А камоли Рио Тинто који себе представља као социјално зрелу компанију. Чак и стручњаци из рударске струке кажу да они имају јако добру тзв. ЕСГ репутацију, која се односи на принципе корпоративног управљања и њен еколошки и друштвени утицај.
Рецимо у Јути у Америци су купили постојећи рудник бакра Кенекот и уложили милијарду евра да га „очисте“, пошто је био катастрофалан. Истовремено су околним градовима спонзорисали пензионерске групе, ватрогасце, 15 година се један фудбалски стадион звао Рио Тинто… Паралела би била да дође компанија у Бор и Мајданпек и направи неки ред, али то не значи да је хуманитарна него да се чисто држи неких правила. Тако да у свету њихова репутација њима мора нешто да значи, због чега сам изненађена да нису отишли. И ту се поставља питање улоге коју има ЕУ и владе Аустралије, Енглеске, Немачке… После протеста 10. августа, компанија је ћутала и пустила да Брнабић, Вучић и остали актери у српској влади раде ПР и маркетинг за њих. И онда се одједном појавио оглас за позицију менаџера подземног рудника. Они се стварно понашају као држава у држави и чак имају своје амбасадоре – а то су највиши државни функционери. Тако нешто нисам видела у другим земљама, нарочито не у Аустралији, где рударски лоби и те како има утицај на политику. Али ово овде је неупоредиво.
Очигледно је постојао страх да ће Вучић литијум дати Кини, као да је његов лично и да ми не постојимо, и спречавање тога је било довољно да се прећуте изборне неправилности као што се ћутало претходних десет година
На састанку који сте имали са Емануелом Жиофреом пре три године, речено вам је да ЕУ није укључена у пројекат Јадар на било који начин.
Да, али то нам каже у моменту када је Ангела Меркел у Београду рекла да се интересује за наш литијум и након објављивања записника са састанка ЕУ на којима причају о руднику као да је завршена ствар. Због тога мислим да је битно да сваки састанак буде снимљен и да се не дозволе дипломатске манипулације.
Како сте сазнавали за састанке између компаније и Европске комисије?
Преко захтева за информације од јавног значаја у ЕУ. Али редиговани су записници које смо добијали. Имамо рецимо опис састанка Европске комисије и Рио Тинта након укидања пројекта, тема „Рио Тинто мења стратегију“ – а стратегија је редигована. Или се дешава да две особе које шаљу захтев добију различито редиговане верзије истог записника. Ми се и даље тиме бавимо, али више не добијамо информације тако брзо као раније. Променило се и шта нам дају, колико пута морамо да шаљемо захтеве и то што сада морамо да се обраћамо европском омбудсману. Раније смо одговоре добијали у року од 15-30 дана, а сада за шест до девет месеци.
Дакле промена је настала још пре потписивања меморандума о критичним сировинама са ЕУ?
Да, до ње је дошло средином прошле године, када смо кренули да тражимо документе који се тичу лобистичких састанка Рио Тинта или лобистичких фирми које га заступају, као и састанака Мароша Шефчовића везаних за Србију. Сада смо у другом циклусу истраге, а по ономе што смо до сада добили изгледа да канцеларија Шефчовића уопште не води записнике у уобичајеном формату Европске комисије, већ постоје по две-три реченице сумирања састанака. Оно што се види из доступног регистра је да се Шефчовић неприродно често састаје са Рио Тинтом и фирмама које заступају Рио Тинто и то делује да надилази његова задужења. Не заборавимо да је у мају Шефчовић поводом Јадра изјавио да је било неких правних проблема у прошлости, али да се решавају у разговору компаније и Владе Србије. Како су држава и компанија могле да расправљају ишта док су у току поступци пред Управним и Уставним судом?
Такође, ЕП је у фебруару убедљивом већином усвојио резолуцију да је потребно да се истражи регуларност избора у Србији. И онда Шефчовић долази у Србију да потписује меморандум са човеком за кога је његов парламент гласао да треба да се истражује. Очигледно је постојао страх да ће Вучић литијум дати Кини, као да је његов лично и да ми не постојимо, и спречавање тога је било довољно да се прећуте изборне неправилности као што се ћутало претходних десет година – ево имамо свог диктатора на Балкану који ће да нам да све што нам треба, Шолц иди потписуј, Макрон иди у посету. Иста прича која је била са Ангелом Меркел.
У почетку се Рио Тинто трудио да се додвори људима на локалу, да ли је тај медени месец завршен сада када имају целу владу за промотера?
Било је свега, донација за фудбалски клуб, за школу… Оно што мислим да није толико познато су женске групе где им је представница Рио Тинта причала шта могу да траже од компаније, и тако је плаћено лечење деце. На јавнијем плану, пример је финансирање археолошких радова уз партнерство са Бруклинским колеџом. На тим налазиштима су радили археолози и антрополози и неки од присутних студената су нам испричали да су се појавили и људи са инструментима за испитивање руда, са каквим се они у својој струци нису сусретали. Из ситуације у којој се сада налази компанија нема ПР излаза, и зато ми има потпуног смисла што препуштају Вучићу, Брнабић, Ђуки и осталима да се баве прљавом политиком Ц класе.
Владимир Ђукановић је чак изјавио да је литијум Европи потребан и да уколико ми не будемо хтели сами да га експлоатишемо, окупираће нас да би га извадили.
НАТО ће да нам уђе на врата? А да ли је рекао да ли ће наша војска да нас брани од те окупације или ће да им каже – извол’те? Не знам, треба да погледамо међународне законе па да видимо да ли они имају право то да ураде. То би можда требало да протумачи неки стручњак, али бих рекла да немају.
Постало је досадно реаговати на те популистичке потезе и њему је проблем ако не успева више да буде шокантан. Постао је предвидљив, ми не причамо о њему на вечерама и славама, причамо о људима који су интересантни
Мислим да те тактике СНС-а и Вучића које гледамо годинама и које нам изгледају комично и јадно – излажење из фрижидера, једење сендвича, плакање, представљање себе као жртве – све те ствари на које се људи који нису импресионирани њиме зграну, чини ми се да више не функционишу добро као пре. Као да је IQ земље скочио под утицајем наших предивних научника и активиста. Ослањају се више људи на независне медије и више се не изненађујемо на исти начин. Њему пуно значи када направи неку глупост па се сви баве тиме – било позитивно или негативно. Али постало је досадно реаговати на те популистичке потезе и њему је проблем ако не успева више да буде шокантан. Постао је предвидљив, ми не причамо о њему на вечерама и славама, причамо о људима који су интересантни.
Мада, напади на научнике који јавно критикују планирани рудник јесу и даље шокантни.
Тако нешто јесте познато у пропаганди капитализма, али они то раде до те мере да изгледа хистерично. Научник Рио Тинта је тражио да рад Драгане Ђорђевић буде повучен из научног часописа Натуре, док је процес стручне рецензије тог рада трајао преко годину и по дана и био јако строг. Не само то, тај човек иза себе нема ни један посто цитата које има Драгана Ђорђевић. И ја нигде нисам видела у свету да не само да компанија нападне лично једну научницу, него да и председник и бивша премијерка то раде. Не знам како бих то назвала осим – линч. И то даје на знање да је та жена веома битна и да имамо научнике светског ранга. У Аустралији се никада није десило да премијер на тај начин коментарише некога из академске заједнице.
Помоћник државног секретара САД за енергетику Џефри Пајат изјавио је да пројекат Јадар представља прилику да Србија допринесе својој зеленој транзицији, али и у иностранству.
Та изјава из Стејт департмента је прва инострана реакција на протест 10. августа и баш ме интересује зашто је Америка толико заинтересована за ту тему. Не би ме изненадило да је због војне индустрије, пошто данас све постаје „зелено“ – па и оружје. Не знам о чему је реч, можда им и не треба за нешто конкретно већ је реч о политичкој игри. Ја сам 2021. послала Стејт департменту захтев у коме сам тражила записнике Радне групе за имплементацију пројекта Јадар, пошто су САД имале свог представника у њој, као и друге документе које садрже комуникацију око тог пројекта. Тада ми је дато до знања да због ковида неће добити одговор до јула 2024. Одговор још увек није стигао и сада поново покушавамо да га добијемо. Мислим да треба да дубље испитујемо улогу САД и ЕУ пошто јесте чудно да толики бунт против рудника није изазвао да једна компанија која води рачуна о својој репутацији није спаковала кофере и рекла довиђења.
У тој Радној групи је и Аустралија имала представника, да ли је преко Аустралије било могуће доћи до записника?
Тражили смо и још увек чекамо. Исто као што је министарство Зоране Михајловић рекло да то не може да се да, и Аустралија се позвала на тајност и сада смо у процесу преиспитивања те одлуке. А од када је на чело министарства дошла Дубравка Ђедовић, тврди да ти записници не постоје. То је лудило, ако су и нестали постоје негде у дигиталној форми. Нисмо у 16. веку да се записници пишу мастилом. Постоје у Аустралији, потврдили су. Пошаљите мејл, узмите их од Аустралије и доставите нам.
Протест у Београду 10. августа је најављен као почетак блокада и озбиљнијег вида отпора. Колико су хапшења активиста која су уследила утицала на ток протеста?
Нико није рекао да ће десетог да се кампује до испуњења захтева. Стално слушам људе који кукају зашто нисте блокирали председништво или скупштину. Не могу да избројим колико пута то већ јесте рађено и није ефикасно. Уосталом десетог су те зграде биле препуне жандармерије. Суштина идеје блокаде је била да се после неког времена испуне захтеви. Оно што се десило је да људи нису знали где иду (требало је јасно рећи да је план да се са Газеле иде и на Прокоп и на Нови Београд), на блокадама их је било недовољно и у неком моменту је полиција могла да то прекине и план није успео. Али поштујем што су људи који су направили организационе грешке их признали одмах – научиће се из њих и кренуће се опет. Ово није борба која ће да се заврши у једном дану, на лицу места. Тај литијум ће у земљи бити вековима и докле год је од неког значаја на светској берзи, та земља ће морати да се брани.
Слободан Малдини: Еколошки утицаји рударења литијума јасни и далекосежни
Ипак постоји перцепција да је протест, ако не заустављен, онда доста успорен и отуд питање да ли репресија којој сведочимо даје резултате.
Мислим да не даје и нисам видела ни један пример да се појединачно нека особа уплашила до те мере да хоће да одустане, чак ни жена која је трудна приведена. Али хапшења показују у којој мери су спремни да користе државни апарат и вероватно је циљ био да се тиме уплаши јавност, поред тога што су се надали да ће тако добити информације о нашим даљим плановима.
Ово није борба која ће да се заврши у једном дану, на лицу места. Тај литијум ће у земљи бити вековима и докле год је од неког значаја на светској берзи, та земља ће морати да се брани
Власт је збуњена тиме што је покрет децентрализован и хоризонтално организован. Људи по Србији који немају везе са СЕОС-ом или Марш са Дрине се самоорганизују и тако смо дошли до 50 градова у којима су одржани протести. Неко одлучи, јави „ми излазимо“, и ми то поделимо на друштвеним мрежама. И то подсећа на претходног диктатора јер су и 90-их градови почели сами да се дижу. Разлика је што су сада – уз пар изузетака – иницирани од грађана а не странака. Не само што су се ујединиле еколошке групе, него леви и десни, геј и стрејт, атеисти и верници. Сви су ујединили зато што смо враћени у предполитичко стање у коме као да нема ни места за идеологије. Ми немамо институције, немамо функционалну државу и она може да се најпре посматра као организован криминал.
А да ли постоји простор да се у борбу видљивије укључе и политичке странке?
Наравно да политичари треба да пронађу своју улогу и не допада ми се када чујем да људи критикују да су видели неког политичара на протесту – сви су слободни да долазе. Чак јако поштујем што они долазе без својих обележја. Тако се радило и на блокадама 2021. и мислим да је то предиван гест поштовања и подршке и да тако треба да се настави.
Имамо власт која је по питању литијума обмањивала грађане, прекршила закон игнорисањем народне иницијативе, сада потпуно отворено лобира за Рио Тинто и упреже све своје ресурсе у ту сврху – чак и саслушава Северину због протеста. Због чега онда на протестима постоји резерва спрам везивања спречавања рудника са сменом такве власти?
Зато што је порука и за ову власт и за било коју која дође после ње, да се литијум у овој земљи неће копати. Иако потпуно разумем такво повезивање са идеолошке стране, није ова власт довела Рио Тинто, а наша улога није да изолујемо људе по томе за кога су гласали. Шта више, проблем рудника је много већи од ове власти. Ако Немачка, Америка, Француска, ЕУ, Енглеска и Аустралија гурају овај рудник, то се неће променити обарањем председника који малтретира овај народ и краде паре. Под системом који постоји, само ће неко други ући у ту улогу. Да ли може да се користи ова струја да се Вучић обори? Наравно да може. Али да ли то треба да буде улога људи који по цео дан читају, истражују, пишу, сарађују, организују, планирају мурале, штампају стенциле, шврљају по граду, организују блокаду… Да ли још и Вучићем треба да се бавимо? Литијум је борба од више деценија, као што је била нафта. Надам се да је Вучић много краћа борба. Због тога мислим да је битно да људи који хоће да склоне Вучића, нађу начин како да искористе то што он продаје ову земљу инвеститорима. Ми смо цивилно друштво, нисмо политичари-каријеристи и Марш са Дрине или Свиће неће постати странке. Нас интересује право грађана и како могу да утичу на ширу политику. Оно што ми показујемо је да власт треба да се плаши грађана, а не грађани власти. Наше право, да не кажем дужност, је да наставимо овакав покрет који смо почели, да грађани тај покрет воде иако понекад греше, и да то не мора да се претвара у партију која ће онда морати да се суочава са коруптивним системом.
Извор: Радар
