Пише: Дејан Јововић
Бугарска, најсиромашнија земља у Европској унији, чланица од 2007. године, постала је првог јануара 2026. године 21. чланица еврозоне, прескочивши очигледније и просперитетније кандидате попут Пољске, Чешке и Мађарске. Лев (лав на бугарском) је била валута ове земље од 1881. године, али је од 1997. године везан прво за немачку марку, а затим за евро.
Земља је постала пуноправна чланица шенгенског простора 2024. године. Средином прошле године, министри финансија ЕУ подржали су бугарски план за усвајање евра, након позитивних оцена Европске комисије, Европске централне банке и Савета министара ЕУ.
Улазак у еврозону Бугарска је обележила уз дочек Нове 2026. године ватрометом на трговима широм земље. Међутим, увођењу евра претходиле су измене у буџету, које су грађане у више бугарских градова извеле на улице.
Два погледа
За већину урбаних млађих предузетника у Бугарској, ова одлука представља оптимистичан и потенцијално уносан скок – последњи потез у игри која је увела Бугарску у европске главне токове – од чланства у НАТО-у и ЕУ, до придруживања Шенгенској зони, а сада и евру.
За старије, руралне и конзервативније делове становништва, замена бугарског лева евром изазива страх и негодовање. Испитивања јавног мњења показују да је 6,5 милиона становника Бугарске мање-више подједнако подељено по питању нове валуте, а политичка превирања не олакшавају монетарну транзицију. Прошлогодишња анкета Alpha Research-a открила је да 46,5 процената Бугара подржавало усвајање евра, док се 46,8 процената било против.
Грађани су изражавали забринутост због могућег раста цена и страх да би земља могла изгубити део свог националног идентитета. Ове страхове додатно су појачавали антиевропске и проруске наративе – сличне онима који су се могли видети у балтичким државама пре него што су оне приступиле еврозони.
Од јуна прошле године, демонстранти су се окупљали у Софији тражећи да Бугарска задржи лев. Коалициона влада премијера Росена Жељазкова изгубила је гласање о поверењу 11. децембра прошле године, после масовних вишенедељних протеста широм земље против буџета за 2026. годину и њене неуспешне борбе против корупције и поднела оставку. Бугарска је прошла кроз седам изборних циклуса у последње четири године – а осми се, чини се ишчекује почетком следеће године.
Референдум о усвајању евра предложио је председник Бугарске Румен Радев, али га је одлазећа влада одбила, позивајући се на одлуку Уставног суда према којој би такво гласање било правно немогуће. Председник Радев је у новогодишњем обраћању грађанима поручио да је одлука о увођењу јединствене европске валуте стратешки избор у контроверзном тренутку.
„Моје уверење је да је одустајање од наше националне валуте требало да се догоди након консултација са народом, али власти нису желеле да саслушају грађане. Ово одбијање је био један од драматичних симптома дубоког раскола између политичке класе и народа, што је потврђено масовним протестима широм земље“, поручио је Радев.
Током јануара се у Бугарској може плаћати и у левима и у еврима, али кусур би требало да буде у еврима. Од првог фебруара више неће бити дозвољено плаћање левима. До осмог августа 2026. године, цене ће се и даље приказивати и у еврима и у левима. Током јануара, грађани ће моћи да плаћају готовином у малопродајним објектима користећи и леве и евро, док ће трговци бити обавезни да кусур враћају у потпуности само у једној од две валуте – еврима, или, у случају привремене нерасположивости, у левима.
Трговци могу слободно да одлуче да ли ће прихватити мешовита плаћања у две валуте у оквиру једне трансакције, али та одлука мора бити јасно назначена на видљивом месту у продавници. Након завршетка техничких прилагођавања, подизање готовине са банкомата биће могуће само у еврима. Током 2026. године, грађани ће моћи да мењају леве за евре у комерцијалним банкама широм земље, без накнада или провизије до средине године.
Ниме, од августа 2025. године, све продавнице у Бугарској су по закону биле обавезне да приказују цене у обе валуте. Погодност је што један евро вреди око два лева (тачније 1,95583). Као одговор на страхове да ће цене бити заокружене навише, створени су разрађени надзорни органи како би се заштитили потрошачи. А неке цене су заокружене наниже: трошкови јавног превоза у престоници Софији требало би да благо падну.
Како ће нова валута утицати на Бугарску у целини, тиче се свих. Лекције из других земаља нуде две верзије: успешан „балтички модел“ који су следиле Естонија, Летонија и Литванија, комбинујући евро са реформама за поједностављивање администрације, подстицање инвестиција и борбу против корупције, и „италијански модел“, где су уследиле године стагнације.
Питање традиције
Свака чланица еврозоне има право да направи јединствен дизајн на кованицама. Дизајн на полеђини нових еврокованица изабран је, како би се превазишла забринутост да Бугарска губи суверенитет.
Бугарска је у оптицај пустила своје прве еврокованице са ликовима православних светитеља и натписима на ћириличном писму. Улазак у еврозону, први јануар 2026, биће упамћен и по једном историјском преседану: Бугарска ће постати прва држава чланица ЕУ, која уводи еврокованице са приказима православних светитеља и натписима на ћирилици.
Уместо политичких фигура или личности из културе и науке, Софија се определила за снажну и јасно препознатљиву духовну симболику. На кованицама од једног и два евра биће приказане две личности, које заузимају посебно место у православљу и бугарској историји: Свети Јован Рилски и Свети Пајсије Хиландарац. Овакав избор има додатну тежину и ван граница Бугарске, посебно у грчком културном и црквеном простору, будући да су оба светитеља историјски повезана са грчким језиком и грчко-православним образовањем.
На кованици од два евра биће приказан Свети Пајсије Хиландарац, једна од кључних личности бугарског националног препорода. Иако се у Бугарској сматра духовним и народним обновитељем, његов животни и монашки пут био је тесно повезан са грчким простором. Живео је и деловао на Светој гори, пре свега у манастиру Хиландару, где је провео већи део свог монашког живота. Управо тамо настало је његово најзначајније дело, а његов рад обликован је у окружењу у којем су грчки језик и византијско црквено предање имали снажан утицај.
Дејан Јововић: Српски економски парадокс – о фиксном курсу динара
Кованица од једног евра носиће лик Светог Јована Рилског, заштитника Бугарске и оснивача истоименог манастира. Живео је у деветом и десетом веку, у периоду снажног византијског духовног и културног утицаја на читав балкански простор. Историјски извори указују на његове везе са Византијом, као и на чињеницу да његови списи следе грчку патристичку традицију, што сведочи о дубоком укорењењу у православно богословље и познавању црквеног предања.
Треба подсетити да је Грчка, иако прва православна земља која је увела евро још 2001. године, одлучила да на својим кованицама не користи религијске мотиве, већ теме из античке и новије културне баштине. Бугарска, насупрот томе, по први пут уводи православну иконографију на заједничку европску валуту, пратећи праксу Ватикана и Сан Марина, који на својим кованицама истичу католичко наслеђе.
Улазак Бугарске у еврозону доноси и важну симболичку новину: званично присуство ћириличног писма на евру. На кованицама ће се налазити натписи „евро“ и „стотинки“, као и назив државе „Бугарска“. На ободу кованице од два евра је исписана порука „Боже, чувај Бугарску“.
На кованицама мањих апоена, од једног до 50 центи, задржаће се лик Мадарског коњаника — споменика светске културне баштине Унеска из осмог века. Централна банка Бугарске одлучила се да задржи овај приказ, како би се очувао континуитет са досадашњом националном валутом, левом, али и да би се грађанима олакшао прелазак на евро.
Историја интеграције
Бугарска је увела валутни одбор 1997. године како би стабилизовала свој монетарни систем након периода високе инфлације, и он је остао на снази до увођења евра, чиме је допринео европским интеграцијама и стабилности земље. Главна предност је постизање монетарне дисциплине, ниске стопе инфлације и макроекономске стабилности, уз привлачење страних инвестиција, иако је то на рачун независности монетарне политике.
Валутни одбор је монетарни орган, који је дужан да одржава фиксни курс према страној валути. Ради се о аранжману са фиксним девизним курсом који је везан за валуту „сидро“, злато или корпу валута, где се сав новац у оптицају може слободно конвертовати у резервну валуту и основна деловања централне банке јасно дефинисана законом о централној банци.
У Бугарској, валутни одбор је систем монетарне политике који фиксира бугарски лев (БГН) за евро (ЕУР) и обезбеђује пуну покривеност домаће валуте девизним резервама, што доноси стабилност цена, али ограничава способност централне банке да води самосталну монетарну политику, функционисањем као „аутомат“ за монетарни систем, а не као дискрециони орган.
Бугарски лев је био везан за евро по фиксном курсу (1 ЕУР = 1.95583 БГН). Свака издата лев јединица мора бити покривена еврима у резервама централне банке, што елиминише ризик девалвације. Бугарска централна банка није могла да креира новац по сопственом нахођењу; њена улога је да одржава фиксни курс и да не даје кредите банкама, делујући попут „аутоматског“ механизма, за разлику од типичних централних банака.
Према томе, валутни или монетарни одбор има обавезу да одређују количину новца у оптицају, која има покриће у девизним резервама. Као у систему златног стандарда домаћи, валута се аутоматски емитује и повлачи зависно од прилива, или одлива девиза.
Притом се комбинују три елемента: девизни курс фиксиран за валуту сидро, аутоматска конвертибилност (право да се домаћа валута замени по фиксном курсу) и подложност систему, који је регулисан прописима централне банке.
Главни разлог за увођење валутних одбора своди се на захтев да се следи политика видљиве антиинфлације. Према оцени стручњака ММФ-а, предности валутног одбора своде се на економски кредибилитет, ниску инфлацију и ниже камате, док се ограничења могу испољити код земаља које имају слабе банкарске системе или су склоне економским шоковима. Систем валутног одбора један је од начина контроле монетарне и девизне политике у којем се емисија домаће валуте врши уз потпуну конвертибилност у страну валуту која служи као резервна валута.
Треба, међутим, нагласити да увођењем овог система земља добровољно уступа свој монетарни суверенитет. Основни циљ модерних монетарних одбора јесте обезбеђење стабилног девизног курса и ниске инфлације, за шта је неопходно покриће примарног новца, довољно рестриктивна фискална политика и здрав банкарски систем.
Валутни одбор може бити добро решење за мале и отворене привреде са великом групом размењивих добара, као и за оне земље са високо израженом макроекономском нестабилношћу.
С друге стране, валутни одбор спутава активну монетарну политику и ограничава заштиту од спекулативних удара, док је држање резерви неефикасно и огледа се у немогућности привреде да користи расположиве ресурсе. Успех система валутног одбора зависи и од тога да ли држава располаже довољно великим девизним резервама, али и од флексибилности цена и зарада и уравнотежених јавних финансија.
Бугарска транзиција
Бугарска, која је прошла кроз једну од најтежих транзиција од комунизма, придружила се еврозони 2026. године. У јуну 2025. године објављен је Извештај о конвергенцији који је Бугарска затражила од Европске комисије и Европске централне банке, који је био завршен у фебруару. У њему су бугарска економија и закони упоређени са захтевима за придруживање јединственој европској валути.
Ово није био први такав извештај, али до сада Бугарска никада није показала потпуну испуњеност услова за приступање. Међутим, овај пут ће бити другачије. Бугари су веровали да ће овог пута Брисел и Франкфурт дати зелено светло за чланство њихове земље у еврозони.
Бугари су дуго радили за овај тренутак. Земља се придружила ЕУ, и надала се да ће ускоро након тога заузети место за столом еврозоне. Било би потребно 18 година, да се постигне тај циљ и постане 21 чланица еврозоне првог јануара 2026. године.
Да би се разумела ова путању развоја, треба се вратити у 1990-е. Након тешке транзиције из комунизма, Бугарска усваја евро 18 година након што се придружила ЕУ 2007. године и суочила се са неколико финансијских криза и пандемијом.
Транзиција из комунизма у капитализам била је тешка широм централне и источне Европе. Али случај Бугарске било је међу најболнијим. Након еуфорије због збацивања диктатуре, наступила је реалност. Државне компаније су наставиле да доминирају економијом и гомилају дугове које никада нису могле да отплате. Пошто су ове компаније запошљавале много људи и биле политички недодирљиве, банке су наставиле да позајмљују, а централна банка и влада су спасавале банке.
Дејан Јововић: Српски економски парадокс – о фиксном курсу динара
До 1996. године, више од 60 процената кредита није било отплаћено. Затварање банака је нарушило поверење у финансијски систем чак и док су „зомби” банке наставиле да раде. Како је централна банка штампала новац, настала је криза. Економија се смањила, каматне стопе и инфлација су порасле, а јавни дуг је скочио на више од 120 процената БДП-а – неодрживо за земљу са нижим средњим приходима.
Политичари и јавност су знали да су потребне велике реформе. Али док су се дискусије о томе шта треба учинити наставиле, „дно економије се срушило”. До марта 1997. године, годишња инфлација је била изнад 2.000 процената. Куповна моћ пензија и прихода драматично је опала. Како је валута постајала безвредна, људи су губили своју животну уштеђевину. Они који нису имали доларе „под душеком” или робу за продају на црном тржишту нису могли да покрију ни основне потрепштине.
Опозиција је дошла на власт, а нови премијер, Иван Костов – у тесној сарадњи са ММФ-ом – предузео је мере за стабилизацију економије. Најслабије банке су биле затворене, а пошто је јавни дуг (рачунато у левима) смањен због инфлације, нова влада је била спремна да предузме кључни корак ка стабилизацији инфлације и подршци дугорочном кредибилитету и финансијској стабилности: стварањем валутног одбора.
То је значило чврсто везивање вредности лева за међународну резервну валуту, у то време немачку марку, а касније евро. Бугарска је могла да изда леве само на основу својих постојећих, а касније и новостечених резерви немачких марака и злата, са ограниченом флексибилношћу заснованом на додатним резервама, које су издвојене да би се гарантовала стабилност банкарског сектора.
Бугарска народна банка би транспарентно управљала аранжманом – што је кључно за одржавање поверења. Да би се ојачало поверење јавности, влада је законски увела валутни одбор, који је гарантовао да све промене у одбору морају бити одобрене од стране Парламента и стога јавно објављене.
Влада је, такође, позвала ММФ да верификује бугарске резерве. У јуну 1997. године, дан пре него што је валутни одбор почео да ради, у трезору централне банке су коначно пребројаване златне полуге. Економија је почела да се стабилизује након објаве валутног одбора у марту те године. Инфлација је пала на 22 процента до 1998. године, а каматне стопе су, такође, пале. У року од неколико месеци, економија је поново почела да расте. БДП је порастао за 3,5 процената 1998. године након пада од 10,9 процената и 6,9 процената 1996. и 1997. године, респективно. Јавни дуг је смањен за скоро половину.
Бугарска је постигла тешко извојевану победу. Али у својој тежњи ка чланству у ЕУ, земља је и даље имала „планине” пред собом. Слободно тржиште је захтевало приватна предузећа и банке – које раније готово да нису постојале. А држава је морала да ојача владавину права и свој капацитет да управља таквом економијом.
Након релативне политичке стабилности у првој деценији валутног одбора, наредне деценије су донеле све већу политичку нестабилност – и укупно 18 различитих влада – укључујући једну коју је предводио краљ (дете из доба Другог светског рата) и три које су предводили бизнисмени. Током ове турбуленције, валутни одбор и ниска инфлација коју је донео били су изузетно популарни. Али неопходно фискално ограничење је понекад наметнуло тешке изборе, а људи су „гласали ногама” – скоро милион од 8,5 милиона становника земље емигрирало је током овог периода.
Ипак, Бугарска је много постигла. До 2007. године, када је ЕУ дочекала Бугарску као нову чланицу (заједно са Румунијом), 75 процената економије било је у приватном власништву, укључујући све банке. Кључне институције су ојачане, а тржишта капитала су почела да се развијају. Земља је достигла статус земље са горњим средњим приходима.
Мирослав Здравковић: Замена дугова Западу за дугове Кини и БРИКС
Пут до евра
Са чланством у ЕУ, креатори економске политике Бугарске били су фокусирани на свој следећи циљ: улазак у Европски механизам девизних курсева (ERM II), познат као „чекаоница за евро“. Надали су се да ће то постићи у року од две године, баш као и балтичке земље које су ушле у ЕУ са валутним одборима. Затим, већ две године након тога, креатори политике су мислили да би могли да траже пуноправно чланство у еврозони.
Финансијске турбуленције које су почеле да погађају неке земље средином 2007. године у почетку су изгледале далеко од „Земље ружа”. Инвестиције су се сливале у земљу, што је свакако било добродошло. Али кредитирање у чврстој валути, бум на тржишту некретнина и претерано висок раст плата подстакли су двоцифрену инфлацију и довели дефицит текућег рачуна изнад 20 процената БДП-а. Ови дисбаланси, спречили су Бугарску да се одмах придружи ERM II-у.
Земља је наставила да ради на смањењу јаза у богатству са другим европским земљама. До 2009. године, валутни одбор је још једном доказао своју вредност, а инфлација се вратила испод 2,5 процената. Али турбуленција која је почела 2007. године сада је била „ураган” – глобална финансијска криза је стигла до центра Европе, и многи су мислили да је сам евро у опасности и да еврозона неће ускоро разматрати нове чланице.
И нико није улазио у чекаоницу евра више од једне деценије. Кратка, али разорна домаћа банкарска криза 2014. године показала је дубину преосталих изазова у управљању. Убрзо након тога, међутим, под другом владом премијера Бојка Борисова, Бугарска је била спремна да направи још један велики потез ка придруживању ERM II-у.
ЕУ и Европска централна банка су је званично подржавале, али и даље опрезне након глобалне кризе и кризе еврозоне и усред забринутости због владавине права у Бугарској. Залагале су се за континуирани напредак у низу договорених правних и институционалних обавеза, укључујући мере против корупције. Бугарска је испунила ове захтеве до 2020. године и коначно је ушла у ERM II у лето, а у Европску банкарску унију на јесен, заједно са Хрватском.
Док је постизала ове прекретнице, влада је радила на убрзавању конвергенције, истовремено штитећи људе и економију од пандемије и спољних шокова повезаних са енергетским сектором. Јавна потрошња, иако неопходна, подигла је инфлацију изнад нивоа потребног за конвергенцију, и сан је поново одложен.
До 2024. године, ветрови су поново „дували у леђа” земљи. Светска банка је званично прогласила Бугарску земљом са високим приходима – кулминација дугогодишњег напорног рада и стабилног раста. Земља је одобрена као чланица Шенгенског простора без пасоша – што је добродошао глас поверења из Брисела. Валута је била последњи велики корак у европским интеграцијама Бугарске.
Како су пандемија и енергетски шок јењавали, извештаји о конвергенцији ЕУ и Европске централне банке за 2024. годину забележили су значајан напредак – упркос потреби за континуираном будношћу, бугарски закони су испуњавали захтеве ЕУ. Али инфлација је и даље била превисока.
До краја године, међутим, опала је, а бугарски централни банкари, под гувернером Димитром Радевом, осећали су се самоуверено. Процене конвергенције се обично дешавају сваке две године, али земља се толико приближила. Да ли би ЕУ спровела још једну ревизију након само годину дана? Сигнали су били позитивни и у фебруару 2025. године Бугарска је формално затражила посебну процену конвергенције.
Користи од еврозоне
Скоро три деценије након хиперинфлационе кризе која је остала урезана у национално памћење, очекивани извештај је стигао. Бугарска је испунила услове за придруживање еврозони, као нова чланица јединствене валуте.
Ово је, такође означило крај валутног одбора. Скоро три деценије, како су економски циклуси, владе и кризе долазили и одлазили, одбор је опстајао. Штавише, за разлику од неких других земаља, уживао је велику јавну подршку за одржавање ниске инфлације и обуздавање фискалне потрошње. Обични грађани су рекли да им је заправо жао што га нема, што је значајно за прилично архаичан инструмент монетарне политике.
Бугари настављају да расправљају о томе да ли ће усвајање евра донети користи, које превазилазе оне које пружа валутни одбор. Неки се плаше губитка монетарног суверенитета. Овај страх је погрешан – одбор је давно корисно ограничио монетарну политику.
Чланство у еврозони доноси неколико користи:
- Можда највидљивије, сваком Бугарину је то што ће бити лакше путовати унутар Европе без скупих провизија за девизни курс.
• Банкарска и финансијска стабилност добијају подстицај – под валутним одбором није постојао неограничени зајмодавац у последњој инстанци. Системски важне банке сада деле ову функцију са Јединственим надзорним механизмом и Еропском централном банком.
• Бугарска економија може директније учествовати на тржиштима новца и капитала еврозоне, што би могло значајно смањити трошкове капитала и премије сувереног ризика.
• Мало валутног ризика који је остао упркос валутном одбору је елиминисан, што повећава поверење инвеститора.
• Бугарска више не мора пасивно да прихвата монетарне одлуке Европске централне банке. Као пуноправни члан, земља ће имати реч у одлукама о монетарној политици. Њена скорашња историја као земље са средњим приходима и корисника валутног одбора даје Бугарској стручност да прошири разумевање Европске централне банке о потенцијалним будућим чланицама са Балкана и могућност да пружи техничку помоћ земљама ван Европе.
Број држава које покушавају да изађу из нестабилности и сукоба је на највишем нивоу након Хладног рата, а лекције из Бугарске су дубоко релевантне.
Валутни одбор је успео, јер је његов механизам комбиновао строгу дисциплину са довољно флексибилности да обезбеди финансијску стабилност. Правна транспарентност била је још један фактор, као и доследна имплементација – заслуга државних службеника земље и влада свих странака. Најважнији фактор за ову дуговечност била је јавна подршка – људи су разумели користи и трошкове одбора и подржали га.
Не постоје универзална решења, а валутни одбори неких земаља су пропали. Бугари могу да понуде своје искуство земљама у транзицији и могу им помоћи и у дизајну и у имплементацији.
Иако изазови остају, од смањења становништва до континуиране борбе против корупције, Бугари су завршили „изванредно путовање” од хиперинфлације и економског хаоса до јединствене валуте.
***
Стручњаци тврде да ће прелазак на евро ојачати бугарску економију и одбацују широко распрострањене страхове од инфлације. Улазак Бугарске у еврозону сматра се значајним кораком ка дубљој интеграцији са ЕУ, који ће, према очекивањима, допринети стабилности и олакшати трговину.
Пре Бугарске, евро је 2023. године увела Хрватска. Остало је још шест држава чланица ЕУ које не користе евро – Данска, Мађарска, Пољска, Румунија, Чешка и Шведска.
Једино Данска није у обавези да уведе евро, пошто је добила изузеће Мастрихтским споразумом из 1992. године. Преосталих пет држава чланица имају обавезу да почну да користе евро, након што испуне критеријуме конвергенције (ERM II), али тренутно ниједна земља нема то у плану. Грађани Шведске су одбили увођење евра на референдуму 2003. године, док су Данци то учинили три године раније.
Евро ван ЕУ користи као националну валуту и неколико других мањих земаља, као што су Андора, Сан Марино, Ватикан, Монако, Црна Гора (прећутан захтев), као и територија тзв. Косова.
Др Дејан Јововић је научни саветник – експерт за међународне финансије и редовни члан Научног друштва економиста Србије.
Извор: Нови Стандард
