Piše: Dejan Đorđić
Povodom retrospektive slikara Maria Maskarelija u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu.
Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu jedna je od najvažnijih muzejskih ustanova u regionu. Ona čuva, predstavlja i unapređuje likovno blago koje joj je poverio vojvođanski kolekcionar Rajko Mamuzić, nastavljajući delatno tamo gde se zaustavlja Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Ne prikazujući antiumetničku avangardu, njena aktivnost je usmerena na period između 1950. godine, prestanka vladavine dogme socijalističkog realizma i početka devedesetih, kada sve agresivnije otpočinju postmoderne vizuelne provokacije. Zato se likovnost koju zastupa ova institucija nalazi između figuracije i apstrakcije. Nekada je i to bila avangarda a sada je glavni tok a tek sada u poplavi kiča, lošeg zanata i umetnika koji propadaju već kao mladi, vidimo da su to neprolazne vrednosti.
„Maskareli ka svome početku“
Nedavno je u toj ustanovi na dva nivoa održana jedna nesvakidašnja, sjajna izložba. Reč je o retrospektivi slikara Maria Maskarelija (Cetinje, 1918 – Risan, 1996) sa delima iz Galerije Rajka Mamuzića, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i kolekcije Nikole Bogdanovića iz Sremske Mitrovice. Ranije su u toj Galeriji bile održane dve njegove izložbe, crteža i slika, u saradnji sa Galerijom iz Niša. Sadašnja izložba je najpotpunije predstavljanje tog, u odnosu na svoj značaj, zanemarenog umetnika. Prikazane su slike, crteži, grafike, nekoliko portreta tog umetnikaMario Maskareli, Dvostruki akt, 1980, Kolekcija Nikole Bogdanovića foto: Miloš Muškinja
od drugih autora i dokumentarni film o njemu. Izložbu prati katalog na sto strana, odlično grafički oblikovan i odštampan. Iza ovih uobičajenih podataka krije se prava duhovna, tačnije, likovna avantura velikih razmera, koju uočavamo već na izloženoj slikarevoj raskošnoj paleti sa premnogim slojevima boja a ipak skladno uređenoj. Autori tekstova u katalogu i izložbe su Branko Janković i Irma Mikeš, kustos Galerije Rajka Mamuzića, koji pišu o umetniku bez mnogo akademskog, kvazistručnog jezika, sada opšteg mesta naše istorije umetnosti, ali do kraja, suštinski ulaze u poetiku ovog umetnika.
Profesorka Sonja Tomović Šundić predstavila knjigu „Njegoš u likovnosti“
Mario Maskareli je sinonim za prostor likovne slobode, ponesenost i trezvenost u ekstazi slikarskog čina. Ova retrospektiva se pojavila u pravi trenutak, kada je ostalo svega nekoliko slikara iz veličanstvene epohe visokog modernizma, kojoj on pripada, za koju je rečeno da je Periklovo doba srpske umetnosti, kojima nije do kraja pridata stručna pažnja. Srpska likovna scena je toliko bogata da uvek ima umetnika koji su skoro neotkriveni ili zanemareni i treba da im se posvećuje pažnja.
Uz Oliveru Kangrgu, Majdu Kurnik i Kseniju Divjak jedan od tih odličnika je Mario Maskareli, među njima slikar najvećeg formata. Stoga dobro odabran naslov izložbe i kataloga „Maskareli ka svome početku“ ne označava samo diskurzivno zasnivanje izložbe na umetnikovim počecima, već i njegov novi početak, ulazak na velika vrata u istoriju srpske i crnogorske umetnosti, konačno priznanje i zauzimanje mesta koje mu pripada. Ovaj slikar je bio stvaralački aktivan u vreme čuvenih grupa, Zadarske, Decembarske i Mediale, ali je delovao samostalno. Članovi Decembarske grupe razmišljali su da u svoje redove uključe Radenka Miševića i Miluna Mitrovića, a mogli su isto tako i Maskarelija, jer je on jedan od najboljih koji je tada delovao.
U slikarskom smislu, u duhu svog vremena, poput Miće Popovića, Petra Omčikusa i Milorada Bate Mihailovića kretao se široko, u više likovnih svetova, od figuracije do apstrakcije, tražeći u svakom himeru čiste likovnosti. Malo je slikara koji su uneli u opus toliko poetičnosti, a ako pominjemo likovnu slobodu, to znači da se i doslovno ovaj slikar za razliku od većine suvereno kretao u suprotstavljenim carstvima stilova modernizma dvadesetog veka, za razliku od drugih njemu srodnih zadirući i u iracionalno, fantastično kao i geometrijsko.
Bokeški san i slavlje za oči
Matis je govorio da slika treba biti udobna fotelja za posmatrača a Maskareli nam je daje kao san, slavlje za oči, njegov bokeški san, što je slikarstvo oduvek bilo, samo se to zaboravilo u (post)modernizmu. Bez bilo kakvog silovanja platna, slikarskog ponašanja, redukcionizma i destrukcije (koja je sinonim za aktuelnu estetiku dekonstrukcije) traje njegov opus kao neka tiha svečanost, kantilena primorske muzike.
Prošao je sve dogme slikarstva, od klasičnog akademskog realizma do lirske apstrakcije i skoro usamljeno otkrio čari Mediterana, sliku kao slavlje, radost i strast, od čestitosti i jedrine jutra do varljivog obećanja sutona.
Konačno, evo nekog izvan grupa, pravaca, škola i podela, ko vraća pravu umetnost na scenu i kroti tu neuhvatljivost zvanu čista likovnost, toliko drugačiju i plemenitiju od aktuelne vizuelnosti, šire i manje obavezujuće, u koju ulaze mnogi neumetnički elementi, nekog ko ume da naslika najdublje tajne mora kao i najdirljivije dečje portrete svoje kćerke. Rajku Mamuziću, pa i Nikoli Bogdanoviću, treba odati priznanje da su umeli da prepoznaju pojedina od remek-dela u opusu ovog beogradskog slikara, remek-dela naravno ne u apsolutnom, već relativnom smislu, u odnosu na našu kulturu visokog modernizma i druge slikarske domete te epohe. Da naša tvrdnja nije preterana najbolje je uporediti Maskarelijeve slike koje poseduje Muzej savremene umetnosti u Beogradu (koji nije učinio ništa za njega) i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića i u manjoj meri Nikola Bogdanović.
Izvor: Pečat
