Postoji jedna stvar za koju se može čestitati pristalicama bivšeg režima Đukanovića − broj tekstopisaca, kolumnista.
Skoro da nema jednog jedinog − pismenog, polupismenog i nepismenog − da nije nešto napisao ili objavio boreći se za svoju ideju.
Zato Đukanovićevi mediji kidišu svakodnevno i svake minute iznova „bucaju javnost“.
Kada im Đukanović radikalnom izjavom pošalje znak, eto ih, sipaju tekstove bez kraja i konca, stotine autora pokreću nove lavine.
Za divno čudo, niko im se iz političkih krugova „uslovnih pobjednika“ ne suprotstavlja, prije svega poslanika i partijskih funkcionera „po dubini“ čiji bi to bio zadatak da su kompletni političari.
Nažalost, oni ne samo da nisu kompletni političari, oni uopšte nisu političari.
Uostalom, to se vidi po minutaži njihove aktivnosti u Skupštini. Ta jadna minutaža je njihova jedina borba protiv starog sistema.
Zato ne treba da čudi što pristalice „bezživotnog političkog trupa Đukanovića“ i dalje „šamaraju“ uslovne pobjednike sipajući po njima „drvlje i kamenje“.
Da stvar bude gora, jedine jake informativne impulse uslovni pobjednici demonstriraju kada se „kolju između sebe“.
U odnosu prema Đukanovićevim medijima i ideolozima uvijek su pokazivali totalnu inferiornost, koja se produžava i sada kada su „pobjednici“.
Zato im se pobjede pretvaraju u agonije. Nikad ništa ne rade na vrijeme. A može se slobodno reći, ništa i ne rade čekajući da javnost slomi Đukanovića a oni da potom „podijele plijen“!
Izvor: Vojin Grubač/Fejsbuk
