Пише: Оливер Јанковић
Прошле године је Рафаел Надал освојио Ролан Гарос, свој за сада послиједњи грен слем, тако што му је полуфинале предао повријеђени Зверев. Ником то није сметало да констатују 22 највећу тениску титулу у власништву Шпанца, који је у том моменту био за два таква пехара испред Ђоковића. Годину дана касније, опет у полуфиналу Ролан Гароса, повријеђени Алкараз не жели да преда меч Новаку Ђоковићу, при 1 : 1 у сетовима. И шта да ради Новак? Да он преда? Тениска правила не дозвољавају некакво витешко одлагање нити било какву иницијативу здравијег противника по том питању.
Напротив, највитешкија и најспортскија варијанта која је Ђоковићу преостала била је да игра до краја. Без иживљавања и бруталних злоупотреба противничке повреде. Једини који повреду не третира на прави начин, који је не-употребљава како треба јесте – Карлос Алкараз. Он збиља храбро и одважно наставља, ризикујући здравствене компликације. Само, једини прави одговор на то није било какво попуштање Ђоковића, него управо игра до краја.
И тако је наш шампион ушао у још једно паришко грен слем финале у ком ће се борити за 23. титулу највишег формата, као и за повратак на 1. мјесто АТП листе. На ком је до сада био талентовани и импресивни Алкараз.
Да ли је то у реду?
Све што је млади Шпанац урадио у протеклих годину дана послједица је њеховог нестварног талента и експлозивне енергије. Они су га довели до тог првог мјеста и побједа над Ђоковићем, Циципасом и Медведевом. И све је то импресивно у погледу моменталног, тренутног постигнућа. У погледу маратонске дисциплине зване атп поредак и број титула, ствари стоје другачије. Та дисциплина захтјева издржљивост, распоред снаге и постојаност успјеха. Алкараза не слуша тијело? Па то је констатација равна оној да спринтер не може трчати 3 000 метара. Оно што је Шпанац радио током прва два сета јуче било је на граници чуда. И то је морало имати цијену: или да постану видљива његова крила која би показала да Новак преко пута себе има над-човјека, или – грчеви у екстремитетима. Нажалост, показало се ово друго.
Спортским језиком речено: док год Алкараз не буде способан да почисти Ђоковића са терена као што то ради другим противницима, а да при том нема грчеве или друге здравствене проблеме, до тада трон припада бољем, здравијем, издржљивијем и искуснијем. Других такмичарских мјерила нема.
Толики неостварени а врхунски таленти остали су у сјенци пуцања сопствене физичке издржљивости. Ђоковић, Надал и Федерер су, попут правих маратонаца, умјели да распореде свој темпо и налете небеских дарова. Управо је ова атипична побједа Ђоковића над Алкаразом показала такмичарску супериорност 36-годишњег Србина над 20-годишњим Шпанцем. Зато, дечко одмори и опорави се. Престо припада бољем.
