У Француској је есперанто био забрањен као наводно оруђе за пропагирање комунизма, Хитлер је тај језик видео као доказ јеврејске завере, а у СССР-у су есперантисти сумњичен…

Бјалисток, некада пољски, потом пруски, па руски, а данас поново пољски град, био је крајем 19. века чвориште различитих култура, место где су живели бројни Пољаци, Немци, Руси и Јевреји Ашкенази који су говорили јидиш. Свака од тих група говорила је другим језиком, а припаднике других заједница гледали су с подозрењем.
Годинама је Л. Л. Заменхоф, Јевреј из Бјалистока и лекар-стажиста у Москви, сањао о начину на који би различите групе људи комуницирале лако и мирно. Он је 26. јула 1887. године објавио оно што се данас назива Унуа либро или Прва књига, у којој је био представљен и описан есперанто, језик који је годинама усавршавао у нади да ће унапређивати мир међу људима широм света.
Речник есперанта састављен је махом од енглеских, француских, немачких, грчких, италијанских, латинских, пољских, руских и јидиш речи, пошто су то били језици које је Заменхоф најбоље познавао. На граматику есперанта примарно су утицали европски језици. Занимљиво је, међутим, да су поједине иновације у есперанту личиле на особине неких азијских језика, као што је кинески.
Сада, 135 година касније, Европа је поново растрзана насиљем и тензијама, што се највише види по рату између Русије и Украјине, бар делимично вођеном кроз политичке расправе о језичким разликама.
Сукоби око језика су, нажалост, уобичајени широм света.
Наде да ће коришћењем заједничког језика завладати мир нису се примиле нашироко, али процењује се да око два милиона људи широм света говори есперанто. И тај језик се, иако полако, шири и даље. Целе породице окупљају се са свих страна света не би ли говориле есперанто.
Пошто је одрастао у Бјалистоку, мултикултуралној, али узајамно неповерљивој средини, Заменхоф је посветио живот стварању језика за који се надао да ће допринети хармонији међу различитим заједницама. Циљ није био да се тим језиком замене први језици сваке од њих. Есперанто је пре требало да послужи као универзални други језик који би помогао у разумевању међу нацијама и, у доброј вери, успостављању мира.
Есперанто је лак за учење. Именице немају род, тако да не морате да се питате да ли је, рецимо, сто мушког или женског рода. Нема неправилних глагола, тако да не морате да памтите сложене листе коњугације. Осим тога, спеловање је фонетско, тако да нећете бити збуњени непостојаним гласовима или другачијом звучношћу у различитим контекстима.

Земенхоф је у Првој књизи навео 16 основних правила есперанта и додао речник. Ова књига преведена је на више од десет језика, а на почетку сваког издања се Заменхоф трајно одрицао права на своју творевину и истицао је да је есперанто “друштвено власништво”.
Убрзо се есперанто проширио по Азији, Северној и Јужној Америци, Блиском истоку и Африци. Почевши од 1905. године, познаваоци есперанта из целог света почели су да се окупљају једном годишње на Светском конгресу есперантиста да би славили, и говорили, језик.
Заменхоф је од 1907. до 1917. године, када је умро, био 14 пута номинован за Нобелову награду за мир, али је никада није добио. Светски есперантски савез, настављач Заменхофовог дела, настоји да подржи везе међу људима кроз употребу есперанта, а он је за Нобелову награду био номинован више од стотину пута због “доприноса светском миру тако што омогућава људима из различитих земаља да ступе у непосредне везе без језичких баријера”. Ни Савез до сада није добило награду.
Шта је уопште есперанто и каква је корист од њега?

Лига народа, претеча Уједињених нација, основана је после Првог светског рата са надом да ће спречавати будуће сукобе. Убрзо потом је делегат Ирана у Лиги народа предложио да есперанто буде прихваћен као језик међународних односа. Међутим, на овај предлог је делегација Француске ставила вето, страхујући да би тиме француски језик изгубио престижно место у дипломатији.
Француске власти су 1922. године отишле и корак даље и забраниле су учење есперанта на свим факултетима у земљи јер је он, наводно, оруђе за ширење комунистичке пропаганде.
Да иронија буде већа, ни живот познаваоцима есперанта иза гвоздене завесе није био лакши. У СССР-у су есперантисти сумњичени као део “међународне шпијунске мреже”. Многима је суђено и касније су нестали у чисткама током Стаљиновог режима.
Према Хитлеру, есперанто је био доказ завере Јевреја да преузму свет. У време Трећег рајха, Гестапо је добио посебно наређење да трага за Заменхофовим потомцима. Сво троје његове деце страдало је у Холокаусту. Као и многи есперантисти.

Упркос таквом развоју догађаја, Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, познатија као Унеско, донела је резолуцију којом је признала Светски есперантски савез и са њим успоставила узајамне везе. Тиме су покрету есперантиста отворена врата да буду представљени на Унесковим догађајима везаним за језик.
Унеско је 1985. године донео резолуцију којом је државама препоручено да есперанто уврсте у програме школа. У Кини је есперанто годинама факултативни страни језик на седам државних универзитета, међу којима је и онај где је смештен Музеј есперанта. На Универзитету Адам Мицкјевич у Пољској и данас постоји програм из интерлингвистике са предавањима на есперанту.
У скоријој прошлости, Унеско је 2017. прогласио годином Замехнофа, а од тада њихов билтен, Унеско курир, има издање и на есперанту, а излази квартално.
У мају 2022. године је група есперантиста боравила на Амундсен-Скот станици на Јужном полу.
Есперанто данас говоре групе ентузијаста широм света, укључујући и Антарктик. Сада су широко доступни и различити извори за читање и учење есперанта, међу којима су и Дуолинго, лерну!, Комплетан илустровани речник есперанта, Комплетан уџбеник граматике есперанта и Гуглов преводилац. Википедија има такође издање на есперанту и тренутно има више чланака написаних на том језику, него на данском, грчком или велшком. Његов утемељитељ, као и многи говорници, виде есперанто као оруђе да се досегне мирнији свет.
На есперанту сама реч “есперанто” значи “онај што се нада”. Неко би могао да каже да је уверење да есперанто може да уједини човечанство чист идеализам, посебно сада, усред још једног великог рата. Али чак и најсуровији ратови не завршавају се без мировних преговора, што опет тражи преводиоце да преводе са језика сучељених страна. Заменхоф се питао, а и ја се питам, да ли би и само насиље било мање уобичајено ако би неутрални језик могао да помогне људима да премосте разлике.
Џошуа Холцер
Извор: The Conversation
Превод: Матија Јовандић