Piše: Davor Džalto
Balkan je prostor kome krize različitih vrsta nisu strane. Poslednja, sa potencijalno dugoročnim negativnim posledicama, potresa ovih nedelja i meseci Srbiju. Prema pisanju medija, aktuelna kriza se tiče namere da se eksploatišu rezerve litijuma u zapadnoj Srbiji. Zašto je ovo problem? Problem leži u potencijalno razornim ekološkim posledicama koje takva eksploatacija može imati. Kao što tvrdi grupa autora u svom članku objavljenom u Nature: ”To bi bio jedan od prvih rudnika litijuma na svetu u naseljenom i poljoprivrednom području.”
Prema istom izvoru, istraživanje koje je sprovela rudarska kompanija ”već je izazvalo štetu po životnu sredinu, pri čemu je voda iz bušotina, koja sadrži visoke nivoe bora, curila iz bunara koji su korišćeni za istraživanje i izazvala je sušenje useva”.
Štaviše, ”naša istraživanja su otkrila znatno povišene koncentracije bora, arsena i litijuma u nizvodnom toku obližnjih reka, u poređenju sa uzvodnim regionima”. Autori pokazuju da ”uzorci tla otkrivaju prekoračenja graničnih vrednosti sanacije što ima ekološke posledice kako na površinske tako i na podzemne vode”. ”Otvaranjem rudnika”, zaključuju autori u apstraktu rada, ”problemi će se samo umnoženi sa jalovinom, otpadnim vodama rudnika, bukom, zagađenjem vazduha, svetlosnim zagađenjem, ugrožavajući živote brojnih lokalnih zajednica i uništavajući njihove izvore slatke vode, poljoprivredno zemljište, stoku i imovinu.”
Pošto eksploatacija litijuma iz rudnih stena ”ima teške posledice po životnu sredinu”, iskopavanje ovog minerala ”obično se obavlja u pustinjama i nenaseljenim područjima Australije, Čilea, Kine, Argentine, Kanade, Zimbabvea i Sjedinjenih Država”. (isto.)
Zašto bi bilo ko rizikovao potencijalnu katastrofu ovih razmera na plodnoj, naseljenoj zemlji, bogatoj pašnjacima, šumama, životinjskim svetom i pijaćom vodom? Potreba za litijumom raste jer je on osnovna komponenta za baterije neophodne za ”zelenu tehnologiju”, koja se smatra neophodnom u borbi protiv klimatskih promena. Ako bi negativni efekti eksploatacije bili ograničeni na nenaseljena područjima, u kojima ionako nema značajnijeg prisustva kompleksnijih formi života (poput pustinja), možda bi bilo moguće formulisati smislen argument u prilog takve eksploatacije. Međutim, čini se da je rizik u naseljenim područjima previsok, a očekivani negativni efekti na ljude i prirodnu sredinu se ne čine kao razumna cena koju bi imalo smisla platiti za očekivane pozitivne efekte na prirodno okruženje koje proizvode litijumske baterije.
Ali, u kapitalističkom sistemu, profit dolazi uvek ispred brige za životnu sredinu, društvo ili pojedince. Za kapitalističku logiku, sasvim je smisleno uništiti prirodno okruženje, ako je to neophodno, da bismo se borili protiv klimatskih promena izazvanih uništavanjem životne sredine. Briselsko rukovodstvo je izuzetno entuzijastično. ”EU pozdravilja pakt sa Srbijom o iskopavanju litijuma kao istorijski dan za Srbiju, kao i za Evropu”, prenosi BBC.
Procenjuje se da će srpska nalazišta pokriti ”90% trenutnih potreba Evrope za litijumom” (isto.). Predsednik Srbije, poznat po svom autokratskom stilu vladavine, takođe posvećeno prodaje građanima Srbije priču o neophodnosti ove eksploatacije kao i o svim blagodatima koje će zadesiti građane Srbije kada to postane stvarnost. Mnogi građani i aktivisti su zabrinuti i ljuti. Oni ne veruju obećanjima koja dolaze kako od kompanije tako i od vlasti da će projekat biti podvrgnut ”strogim ekološkim zahtevima”. Mnogima bi teško palo da vide kako se plodna polja i šume njihovih predaka ili komšija pretvaraju u pustinju. E pa, (da parafraziram Slavoja Žižeka), ”dobro došli u pustinju kapitalističkog realnog”. Da, kapitalizam uništava prirodu i društva. To čini od kada je nastao kao specifičan sistem i ideologija. Da bi preživeo, mora da se širi. Sve se može žrtvovati da bi se napravio još jedan milion ili milijarda. Priroda, ljudska bića i cela planeta su samo ”resursi” koji se koriste u svrhu sticanja profita. Zato kapitalizam nije samo inherentno antidemokratski, već je i antiekološki.
Tužna uloga u ovoj sagi je pripala intelektualcima i medijima koji već decenijama, sa religijskom posvećenošću, promovišu neoliberalne agende u regionu, zalažući za deregulaciju i korporatizaciju srpske privrede i društva. Mnogi od njih su se sada setili da reaguju protiv projekta iskopavanja litijuma.
Skeptični su prema obećanjima da će se eksploatacija odvijati po ”najvišim ekološkim standardima”. Takođe su iznenađeni saznanjem da velike korporacije mogu biti veoma nemilosrdne, i šokirani su kada vide kako lideri ”demokratskog sveta” (u ovom slučaju, EU) prave bliske saveze sa autokratama, promovišući društveno, ekonomski i ekološki destruktivne politike. Šta reći osim: premalo i prekasno. Nemoguće je zalagati se za kapitalizam i, istovremeno, zalagati se za snažnu povezanost među ljudima unutar lokalne zajednice, za vrednosti nenarušene prirode ili demokratije, a da se ne završi u kontradikciji. Da, kapitalizam ubija. Što se manje zauzdava, to će proizvesti veću štetu. U hiperkapitalističkom svetu u kome živimo, kapitalizmu su odrešene ruke da uništava sve što mu stane na put. Njegovi eksponenti – velike korporacije i vlade – su tu da obezbede da svi oni koji ”prave buku” budu neutralisani, lepo i čisto, kako bi se obezbedilo dovoljno prostora za skladištenje svog đubreta koji nastaje kapitalističkom eksploatacijom. Kapitalizam nije ekološki. Ako želimo da uradimo nešto po pitanju prirodne sredine, sprečimo njeno dalje uništavanje i preokrenemo neke od negativnih tendencija, moramo da demontiramo kapitalizam, kao sistem i ideologiju. Bez toga ćemo praviti samo kozmetičke promene, sve dok više ne bude lica na koje će biti moguće nanetu šminku.
Izvor: Autograf
