Nova knjiga Vladimira Kecmanovića „Oganj i kelija“, poetska odiseja koja istražuje život i duhovno nasljeđe Svetog Vasilija Ostroškog, predstavljena je sinoć u bašti Kuće nobelovca Iva Andrića.
Pisano u formi poeme, ovo djelo zaranja duboko u duhovnost i istorijske kontekste Svetog Vasilija, istražujući njegov put od smrtnika do svetitelja čije su mošti ostale čudotvorne do današnjih dana, a Vladimir Kecmanović ga doživljava kao svojevrsnu molitvu.
Književnost je generalno jedna vrsta liturgije, s tim što za razliku od kanonske liturgije koja ponavlja i reprodukuje čin stvaranja sveta, književnik odaje počast tvorcu na jedan drugačiji način, time što stvaranjem svog simboličkog sveta odaje počast onome koji je iz reči načinio sve što postoji. „Oganj i keliju“, s obzirom da se bavi tom temom kojom se bavi, životopisom jednog sveca, ja doživljavam kao molitvu. I, tu je ta uzvišenost teme koje sam se poduhvatio u jednoj meri sigurno uticala na to da budem manje slobodan u poetskom smislu i da budem vrlo oprezan, što može da bude i mana i kvalitet u književnom smislu. O tome nije moje da prosuđujem, ali naprosto mislim da je taj molitveni karakter koji ova knjiga ima više negde između ove liturgije u književnom smislu koji sam pominjao, i kanonske liturgije. Svakako je bliže književnoj, ali u određernoj meri je suzbijeniji taj poetski nagon nego u ostalim knjigama koje sam pisao, bez obzira što ostale knjige koje sam pisao nisu poezija, nego su proza. Mislim da je ova knjiga mogla da bude samo ovakva kakva jeste, a nikako drukčija.
Vladimir Kecmanović napisao knjigu o Svetom Vasiliju Ostroškom
Kecmanović u stihovima spaja prošlost i sadašnjost, epske i lirske elemente, arhaični i savremeni jezik, jedna je od ocjena književnog kritičara Milorada Durutovića, koji smatra da u poemi „Oganj i kelija“ ima i njegoševskih elemenata. Slično je bilo i sa romanom “Top je bio vreo”, prisjetio se autor, istakavši da književnost uključuje sve ono što je pisac svjesno ili nesvjesno proživio.
Nisu bile deo svesnog plana u smislu da sam svesno pravio replike na Njegoševo delo, ali kada se bavite tom temom, a čitali ste Njegoša, onda on sigurno postoji u podsvesti. Slična stvar je bila kada sam pisao roman „Top je bio vreo“, njega su posle uzimali kao referencu Andrića. Ja zaista, kada sam pisao taj roman Andrića nisam imao u vidu, imao sam neke druge pisce, ali posle, kada su to pomenuli i kad sam razmislio postalo mi je jasno da zapravo „Top“ takav kakav jeste bez Andrića ne bi mogao biti takav kakav jeste, u najmanju ruku zbog toga što je Andrićevo delo, taj prostor kojim se bavi „Top“ objasnilo do te mere da ja kao pisac podsvesno nisam osećao potrebu da objašnjavam ono što je već objašnjeno. Tako i u ovom slučaju sigurno je negde u podsvesti Njegoš stajao, a to jeste čudo u smislu u kojem je književnost uopšte čudo, nastala je kao umetnost koja uključuje sve ono što je pisac svesno ili nesvesno proživeo.
Kant je u jednom svom delu definisao umetnost kao uporedivu genijalnost, pritom kad je Kant govorio o geniju nije mislio na genija u onom smislu u kom mi danas, kad kažemo genije mislimo – vanserijski umetnik; on je mislio na svakog originalnog, autentičnog umetnika. Naprosto, umetničko delo da bi imalo smisla mora biti originalno i razlikovati se od drugih umetničkih dela, a da bi bilo razumljivo mora imati neku vezu s njima, jer inače niko ne bi mogao da shvati šta je to u tom delu rečeno, ili naslikano, ili kada je muzika u pitanju komponovano, tako da i to pitanje uticaja kada je ova tema u pitanju, Njegoš je neizbežan.
“Ništa ne biva prije nego što treba da bude”, misao je Iva Andrića, koju Kecmanović potvrđuje – od romana započetog prije tri decenije izgrađena je poema “Oganj i kelija”, on vjeruje udjelom čuda.
-Pre trideset i više godina dok sam još bio student pisao sam roman o Svetom Vasiliju i dosta je tu bilo rukopisa, dosta je teksta napisano, ali sam osetio da nemam ključ kako da priču zaokružim. Da li sam bio tada nezreo samo literarno, ili literarno i ljudski, što bi isto bilo moguće, ali to je bilo tako. Sada kada mi se, nekom vrstom čuda zaista, o kome ne bih govorio, javila ideja da napišem ovu poemu, nisam razmišljao o ovome, i sad kad ste vi govorili to, prvi put mi se iskristalisalo ovo o čemu sam govorio – o tom svojevrsnom sputavanju koje je zahtevalo bavljenje ovom temom. To je upravo ovo, upravo što nisam kao u svojim ostalim delima išao na sučeljavanje tragičnog i komičnog ili grotesknog, što je u prozi inače neophodno. I, možda je upravo razlog što mi se ovaj put otvorio na neki način – da pravi put bavljenja Svetim Vasilijem jeste poezija, možda je upravo to što poezija najčešće i ne zahteva komični ili ironijski pristup koji proza nužno zahteva, jer proza bez grotesknog, bez ironičnog, bez parodičnog jako često upada u patetiku, a to nije dobro. Evo, ja sam do večeras znao da to jeste pravi izraz, ali možda je ovo jedno od najboljih objašnjenja zbog čega je upravo poema a ne roman, barem za mene, pravi način bavljenja svecem.
Sveti Vasilije predstavlja njegovu i literarnu i misaonu okupaciju, kazao je za RTHN Kecmanović, a na objavljivanje ovog djela ga je podstakao nekostatak vjere u bilo šta u današnjem svijetu i užasna brzina kojom se mijenja način života.
-To ubrzanje je jako opasno, a opšti nihilizam i besmisao je dominantan i zaista u ovom trenutku, osim vere u Boga, ja ne vidim bilo kakvu drugu slamku za koju čovek može da se uhvati u svemu tome, zaključio Kecmanović.
Sa autorom je o knjizi „Oganj i kelija“ i njegovim ostalim djelima, razgovarao književni kritičar Milorad Durutović.
Izvor: RTNH
