Пише: Мића Вујичић
Какав свет открива збирка прича Госпођица Б., штампана након смрти познатог књижевника, шта је још остало у његовом компјутеру и како изгледају пишчеве бележнице.
Чаробна књига представила је Госпођицу Б. Давида Албахарија (1948–2023), писца и преводиоца који је за живота објавио деветнаест збирки прича, седамнаест романа, седам колекција есеја, три драме, књигу за децу и књигу поезије. Нове сторије пронађене су у рукописној заоставштини, без одређеног распореда – како напомиње уредник, који их је сложио по „сродности и хронологији“, дајући двема наслове јер их нису имале.
Поменута издавачка кућа неретко у истом издању нуди две прозе, рецимо, Мамац и Цинк, не спајајући романе насумично (Мамац – мајка, Цинк – отац), па смо се интересовали зашто су ове приповетке међу корицама са Судијом Димитријевићем, првенцем из 1978.
„Циклус Госпођица Б. Давид је писао последњих неколико година живота, с времена на време“, каже нам Никола Петаковић. „Када је отишао, његов син Натан и ја смо погледали у компјутер и нашли ових дванаест прича. Стилски су запањујуће сличне Судији Димитријевићу. Сличност иде и даље од тога, оне су тематски сличне, и кроз низ ситуација приказују тлапње, страхове, недоречености савремених људи.“
Уредник Чаробне књиге додаје да је шест проза раније било део једног зборника и да су самим тим биле сређене, док су друге у мање или више несређеном стању.
Знамо да је последња дела диктирао, да није могао да куца.
„Последњу је у потпуности морао да диктира, а ону пре ње делимично“, одговара Петаковић.
Судија Димитријевић – први роман, Госпођица Б. финална збирка! Међутим, без обзира на четири деценије размака, теме се, како смо већ сазнали, дубоко прожимају; данас већ препознатљиви албахаријевски, мотиви. Месец, мапе, разгледнице, Земун, кеј. Око за актуелне проблеме и тих улазак у експлозију свакодневице. Стрес, притисак, редови о моћницима.
Плус неодољиви епизодисти. Архитекта Бранко С., по повратку са студијског боравка у Женеви, највише времена проводи посматрајући слонове у београдском зоолошком врту. „Одувек су они будили у њему посебно дивљење јер су га подсећали на неуспешна архитектонска решења.“
Делује да је сасвим небитно што Димитријевић стоји на почетку, а што је Б. на концу опуса. Питање које себи поставља та жена, филмска и позоришна редитељка, на 246. страници: „Шта ја радим овде?“, упућује нас да се запитамо у какве незгодне животне ситуације писац гура јунака и јунакињу у Судији и Госпођици.
Он је „неснађен“ још од назива поглавља. „Сам на свету“, „неодлучан“, „у несвести“. Она покушава да се извуче из низа непријатних сусрета. Усамљена је, једва једе, чита… Често је изгубљена у кафкијанским ходницима хотела и библиотека. Лута кроз „лавиринте“ – не заборавимо постмодернизам! Из посете Буенос Ајресу доноси мајицу с натписом: „Борхес је жив“.
„Једном постмодерниста – увек постмодерниста“, казао је Албахари. Објашњавао је да не жели да се претвара да не примећује стални неми дијалог између ствараоца и дела, свеједно писао на реалистички или метапрозни начин. „У односу на моју ранију прозу, тај је аспект сведен на минимум, и више се појављује као нека врста украса него као стилска или поетска одлика. Такви продори у ткиво романа ипак имају своју улогу: они подсећају читаоце и аутора да је пред њима фиктивни производ који не би смели да приме здраво за готово.“
Судија Димитријевић први роман, Госпођица Б. финална збирка! Међутим, без обзира на четири деценије размака, теме се дубоко прожимају
Приче у Госпођици Б. стају у пасус.
Допадало му се када су „странице потпуно црне од слова“. Осећао је чист естетски ужитак који извире из самог текста. „Задовољава ме и форма у којој нема отвора и пукотина које настају када је текст уобличен од пасуса различите дужине, дијалога и поглавља. Тада се текст претвара у својеврстан лавиринт из којег се, када се уђе у њега, може изаћи једино на крају. Нема других прекида, нема уточишта где се читалац може одморити и евентуално побећи – уђе ли у тај пасус, нема му друге но да иде до краја.“ Такође, приморавање писца да непрекидно пази на ритам приповедања.
На корицама читамо да еротика није једино средство за истраживање властитих унутрашњих граница, него и побуна у име женског рода. Откуд интерес за дескрипције сексуалног чина?
Својевремено је препричао есеј Јана Кота: „Кот истиче да у природном сексуалном чину не постоји тотал. Љубавници се међусобно виде само у крупним плановима, јер ако се удаљите довољно далеко да видите свог партнера, више нема сексуалног чина, али се зато отварају могућности замишљања и других начина задовољавања. Престаје љубав према другој особи а почиње да се воли и обожава неко други у нама.“
Да ли је у компјутеру остало још рукописа? – питамо Петаковића.
„Остало је доста тога, несређеног и несистематизованог.“
Недавно је основана фондација: „За циљ има да очува Давидов уметнички дух, јединствено модеран и немиран. Желимо да наставимо с доприносом који је пружао стварању нове књижевне сцене у земљи и регији, неоптерећене духовима прошлости. Могло би се сажети у две речи. Једноставност и радозналост.“
Чим смо чули да је писац и преводилац Бојан Савић Остојић прегледао нотесе Давида Албахарија, замолили смо га да нам открије колико их је, како изгледају, за какве их је записе користио.
Наш саговорник стекао је искуство са „свескама“ највећих прозаиста и песника. Читао их је, преводио, приређивао.
„Под термином свеске, пре свега подразумевам рукописе који су постхумно објављени, а који су писцу користили као грађа или одмор од књижевности. Том феномену посветио сам фељтон Тефтери, који од 2020. излази у Пољима, где нарочиту пажњу посвећујем ауторима који су само такве свеске оставили за собом. У рукопису сам консултовао Сиоранове (и оне из издања Свеске 1957–1972, које сам превео, и оне које још нису објављене, на француском, из потоњег периода). Преводио сам одломке из Свезака Жозефа Жубера, из Дневника Жила Ренара и Свезака С. Т. Колриџа.“
Албахаријеве бележнице?
„Чувају се у Албахаријевој кући и тек треба да се утврди колико их има.“ Бојан Савић Остојић закључује да је засад сигурно да међу њима има мало необјављеног материјала, да су то углавном били фрагменти унапред намењени за нешто што је аутор намеравао да публикује.
„На основу мог досадашњег увида, веома мало личних бележака дневничког типа. Није записе организовао као, на пример, Сиоран или Валери. Његове књиге нису настајале од фрагмената. Водио је искључиво тематске и функционалне бележнице. Једна од предвиђених активности Фондације Давид Албахари биће и приређивање тих рукописа.“
Пробамо да завиримо у њих, да пренесемо макар реченицу на странице нашег магазина.
У новембру 1995. пише: „После дугог времена: суноврат. Кристално јасна мисао о кристално јасној мисли.“
Поговор или последњи роман
Краљ је умро у ноћи између понедељка и уторка – реченица је којом почиње последњи Албахаријев роман Поговор (Чаробна књига; 2021). После тога настаје комешање на градском тргу и у том метежу затичемо главне јунаке и различите нараторе: хаос се са улице преноси на њихове гласове, на читаву конструкцију бурлеске. У „диктираном роману“ – како дело дефинише у поднаслову – своме краљу даје особину „рођеног приповедача“, способног да „исприча роман“ не губећи нит. Поговор је заправо стављање тачке, али шетњом кроз цео опус. Афера везана за израду поштанских маркица поводом Самита несврстаних 1961. води нас до централног лика, страственог филателисте, сличног оним из књиге за младе Марке. Зар овде једном изговорена реченица: „Погледао је лево, погледао је десно“ – није рефрен Пијавица… Чињеница да Краљ о себи „најрадије воли да мисли као о географу“ и копира мапе чврсто залепљене на прозорско окно, подсећа нас на реченицу из Снежног човека: „Као да ми је неки глас шапнуо на уво: Живиш у кући картографа.“ Ту је и еротски маратон, с врхунцем у збирци прича Сенке.
Извор: Радар
