Недавно се упокојио познати српски књижевник јеврејског поријекла Давид Албахари. Задњих деценија је живио у Kанади, у којој је отишао после смрти родитеља, између осталог, узрок је и рат у бившој Југославији, али и тражења животног смисла. Један од његових романа који паралелно говори о његовој мајци, њиховој породичној историји и одласку у Kанаду, дружења са тамошњим писцем Доналдом, распаду државе, јесте „Мамац“.
Мислим кад би неко најљепшим ријечима, али без претјеривања, хтио да опише своју мајку, онда је то овај роман. Ради се о аутобиографском роману гдје Албахари своју мајку представља као жену која представља стуб њихове породице, жива ватра, жена са ријешењима за све проблеме и радове, почев од лијека за скидање температуре и најтеже грознице, прављења разних јела, раме за плакање слабом мужу, преживјелом логорашу и својој дјеци.
Прича почиње кад Албахари након смрти оца, његове сахране, доласка рабина и његових тихих молитава, спремања закуске гостима и рођацима, који су дошли да изјаве саучешће, остаје сам у стану са мајком. Добија идеју да на магнетофону пусти мајку да прича о свом тешком животу. Њена животна прича тече од почетка Другог свјетског рата, у Загребу, гдје као Српкиња, јеврејске вјероисповијести, дочекује оснивање НДХ, бјежања за Србију са мужем и дјецом, хапшењу мужа од стране Њемаца, његове смрти, као и њене дјеце.
Радило се о мужу из првог брака, због чијих родитеља је да би дали благослов за брак промијенила религију из православне у јудејску. Вјенчао их је рабин и живјели су срећно. Потом је дошао рат гдје су Јевреји тешко страдали, па и њен муж и дјеца. Она се извукла доласком у Србију, као Српкиња, али њена породица није била те среће. Никад се више није вратила у Загреб, јер, говорила је „гдје те једном нијесу вољели, неће те вољети ни после, а вјероватно те ни прије тога нијесу вољели“. Да су остали у Загребу, или да су се задржали у Бањалуци, како је планирала са првим мужем, опет би их дочекао ужас логора и стравичних убистава, јер је то била територија НДХ.
После рата иако утучена, ова храбра жена не да се, не клоне, не пада у депресију без обзира шта јој се догодило, удаје се поново. И то поново за Јеврејина, који је преживио логор, и има идентичну судбину попут њене, за вријеме рата настрадали су му жена и дјеца. За разлику од ње, други муж јој је био депресивни љекар, гинеколог, на коме је рат оставио неизљечиве ране у души. Често их буди увече, жену и дјецу, услед ноћних мора изазваних тортуром у логору и породичном трагедијом, док се нијесу навикли на ово његово понашање као нешто уобичајно. По Албахарију, његов отац не би опстао да није срео његову мајку, која је ујутро прва устајала, ложила ватру, кувала кафу, куповала новине, враћала мужа и дјецу у реалност и наставак пута.
За све то вријеме одвија се паралелно разговор са Доналдом, ког је случајно упознао у једној канадској књижари. Одмах се са њим проналази и започиње скоро нераздвојно дружење. Свјесни својих блискости као људи, али и културалних разлика, често се расправљају око разних тема, најчешће везаних за Албахаријев живот и његову бившу домовину Југославију. Откривају сличност Југославије и Kанаде, као држава са различитим народима, само што за разлику од прве, Kанада опстаје упркос свим разликама.
После смрти родитеља запада у типичну „јеврејску усамљеност“, ситуација у држави и вијести о ратовима му продубљују нерасположење. Одлучује да оде у Kанаду.
Доналд га на крају романа тјера да напише роман, који би требао вјероватно да му буде нека врста лијека. Албахари се отровао од свог породичног и националног наслеђа, наставка сукоба из Другог свјетског рата, све то ствара неиздржљивост. И мајка му је после смрти оца копнила на свој начин, и по његовом мишљењу гледала је вијести о рату да би му се што прије придружила.
Давид Албахари је један од најпознатих српских и југословенских књижевника. Припада типу људи затвореног или самозатајног типа, без превеликих излазака, шала, за разлику од Светислава Басаре са којим се дружио, а, био пуно различит.
Драги Давиде, почивај у миру.
Милош Лалатовић
