Пише: Владимир Петровић
„Дуг стисак руке. Поглед из великих плавих очију Адолфа Хитлера почивао је јасно и чврсто на моме лицу. Један љубазан осмејак ублажио је његове црте.“
Овако је Данило Грегорић, некадашњи директор београдског листа Време, описао свој сусрет са Хитлером 25. марта 1941. године. Била је то обострана приврженост. Грегорић је данас скоро заборављена личност, а био је један од значајнијих немачких експонената на Балкану уочи Другог светског рата, важна фигура у преговорима о приступању Југославије Тројном пакту, да би деценију касније завршио као робијаш у Сремској Митровици на челу преводилачког одељења у служби нове Југославије у сукобу са Стаљином. У његовој живописној биографији укрстили су се, поред осталих, путеви Хитлера, Андрића, Стојадиновића, Цветковића и Љотића.
Од Трста до Београда
Данило Грегорић је рођен 1909. године (у неким изворима наводе се и 1900. и 1907. година) у Трсту. Његов отац Флоријан Грегорич, виши чиновник у аустроугарском Министарству финансија, службу је започео у финансијској управи у Трсту, касније прешао у Беч, а распад Аустроугарске га је затекао у Љубљани, на месту шефа повереништва Словеначког народног савета за финансије.
По формирању Краљевине СХС, понуђена му је служба у Министарству финансија новостворене државе. Населио се с породицом у Београду, име променио у Цветко, а презиме у Грегорић, и постао начелник првог одсека у Министарству. Од 1922. године до 1941. је главни секретар Савеза индустријалаца. Са тог места блиско сарађује са Миланом Стојадиновићем.
Драгомир Драги Стојадиновић, брат Милана Стојадиновића, сведочио је да се из њихове сарадње развило пријатељство две породице и да је Данила Грегорића у младости упамтио по надмености, али и по пушењу луле, што није било толико уобичајено у тадашњем Београду.
У Збору
Данило Грегорић је 1930. приступио организацији Југословенска акција, чији је део чланова припадао Организацији југословенских националиста (ОРЈУНА). Врхушка овог покрета постала је језгро Југословенског народног покрета Збор, основаног 1935, а Данило Грегорић је именован за првог председника омладине Збора, назване „Бели орлови“.
Поред рада на зборашком подмлатку, Грегорић је редовно писао у листу Отаџбина, износећи ставове који су се чак и Љотићу чинили претераним. Грегорић своје симпатије према фашизму и нацизму није крио.
Најуочљивије је то у његовој докторској тези Економска и социјална политика националног социјализма и њене доктринарне основе, која је била објављена и као књига.
Анализирајући економску политику нациста, Грегорић пише:
„Нови талас старе мисли, вечите мисли, органске, универзалистичке, већ запљускује Европу. Тај је талас ношен свешћу да се народи Европе, желе ли се одржати, морају регенерисати из себе. Регенерисати морално, економски и политички. Немци су нашли свој облик народне регенерације у свом националном социјализму. Нека ово дело буде скромни прилог утврђивању истине. Нека буде прилог упознавању суштине великог историјског збивања, чији смо сведоци.“
Наклоност према нацистима је била обострана. Грегорић је, на лични позив министра пољопривреде Немачке Валтера Дареа, присуствовао великом нацистичком конгресу у Нирнбергу 1936, где је успоставио чврсте контакте са врхом НСДАП-а.
Роберт Лај, шеф Немачког фронта рада (DAF), постао је близак Грегорићев пријатељ, а по неким изворима чак му је био и кум на венчању.
Раскол са Љотићем
Ипак, ситуација у Збору била је далека од идеалне. На парламентарним изборима у Југославији 1935. године Збор је освојио само 0,89% гласова.
Изразита непопуларност вођства, посебно Љотића, али и низ афера кoје су уследиле, међу којим је највећа била тзв. афера „Техничка унија“, у којој је почетком 1937. вођство покрета оптужено да преко истоимене фирме прима новац од нацистичке Немачке како би ширио профашистичку пропаганду и деловао као немачка агентура у земљи – водили су ка нестанку Збора са политичке сцене.
У покушају да забашури скандал и оповргне оптужбе, Љотић је заказао трибину Збора у биоскопу „Триглав“ у Сарајевској улици и позвао чланове покрета да јој присуствују. Међутим, уочи окупљања збораша, тих дана је дељен летак који су заједнички издали сви демократски политички клубови на Београдском универзитету. У њему је стајало:
Демократској јавности!
Непријатељ наших слобода и издајица народа Димитрије Љотић, који је продао своју савест и своју земљу иностранству, дрско покушава да, и поред тога што су се показала његова прљава дела, и даље обмањује народне масе и одржава зборове уз претњу батинањем и наоружаним одредима.
Афера ‘Технише унион’ јасно је показала за кога ради и чији је слуга овај југословенски ‘фирер’ и ‘поштени борац’ који је хтео нашу земљу да преда у економско и политичко ропство страних капиталиста и фашиста, тих великих противника наше националне слободе и независности. Љотић хоће ропство наше земље туђину! Љотић хоће помоћу другог да се попне на леђа нашег народа и да покопа нашу слободу.
‘Збор’ је фашистичка аждаја, чији труп иде из Берлина. ‘Збор’ је наша увезена роба.
Демократска јавност се гнуша издајничких Љотићевих дела и супротставиће се свим снагама његовим дрским насртајима и провокацијама, као и његовим иностраним помагачима.
Доле народни издајници! Доле непријатељ народних слобода. Доле ‘Техничка унија’! Доле фашизам!
Живела слобода и демократија!
Уочи трибине, око биоскопа „Триглав“ окупило се неколико стотина антифашиста, увикујући пароле. Почеле су ускоро да лете каменице и избила је туча са љотићевским „летећим одредима“ наооружаним металним палицама, коју је прекинула интервенција жандармерије. У нередима је теже повређено осам особа и причињена је знатна материјална штета, а о инциденту су опширно писали београдски листови, поред осталих Правда и Време.
Сукоб унутар Збора се продубљивао, а како би умирио јавност, али и решио се оних који су се противили његовим одлукама, Љотић је одлучио да из покрета избаци оне који су били отворено блиски нацистима, па су у новембру 1937. избачени Велибор Јонић, Димитрије Суботин, Ђорђе Перић и Данило Грегорић, који су, са своје стране, оптуживали Љотића да је задржавао новац од „Техничке уније“ за себе и узани круг сарадника, уместо да га усмери у заједничку страначку касу и пропаганду.
Југословенски Гебелс
По једним тумачењима, раскол у Збору је био последица свесне одлуке Грегорића и „побуњеника“ који су видели да са Љотићем не може доћи до неког озбиљнијег политичког резултата. Тако историчар Драган Бакић у тексту о Грегорићу о томе пише следеће:
„Личне амбиције несумњиво су биле важан чинилац у одлуци Грегорића и његових другова да напусте Љотићев покрет, који, после освојених мање од један одсто гласова на изборима 5. маја 1935, није имао изгледа да игра значајнију улогу у политичком животу земље. Грегорићу је ласкала Стојадиновићева опаска – како се касније присећао, а Стојадиновићев брат потврдио – да су воде Збора за њега сувише плитке. Ратко Парежанин, у основи тачно, како потврђују примарни извори, прелазак ове групе бивших првака ЈА приказује као договор са Стојадиновићем, при чему су они веровали да ће са собом повући знатан део чланства Збора. Исход није био онакав каквом су се надали. Нису се остварила ни Стојадиновићева очекивања, јер је рачунао да ће већина Збора приступити његовој партији ‘осим самог Љотића, који нам, најзад, није потребан’.“
Грегорић је, захваљујући познанству свог оца са Миланом Стојадиновићем, одмах по преласку у Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ) добио истакнуто место у пропагандном одсеку, а почео је и да пише за партијски лист Самоуправа.
Грегорићево осионо понашање, али и улагивање Стојадиновићу, због апанаже коју му је исплаћивао, како се говорило, били су једна од чешћих чаршијских тема тог времена. Драгомир Стојадиновић у разговорима са Бориславом Пекићем, објављеним у књизи Време и ново време, Грегорићев морал и понашање оцењује као прилично ниско. Ипак, његово сведочење се мора узети са резервом како због њихових личних сукоба, тако и због Стојадиновићеве потребе да се после рата „опере“ због сарадње са Грегорићем и сличнима.
Како год било, Грегорић се добро снашао у Стојадиновићевој странци. Ускоро је и унапређен. У оквиру Главног одбора странке за пропаганду, на чијем је челу био Драгиша Цветковић, Грегорић је био постављен за секретара одсека. Таленат за пропаганду, због чега су га називали и „југословенским Гебелсом“, показао је у време избора у децембру 1938.
Грегорић је био организатор митинга Стојадиновићеве партије, који су често призивали и фашистичку естетику. Он је, поред осталог, организовао дотад неуобичајено бацање предизборних летака из авиона, али и низ медијских подметачина против политичких непријатеља. Преко штампе, поготово Балкана Крсте Цицварића, објављиване су увреде и очигледне лажи, али и дистрибуирани леци против удружене опозиције на челу са Владком Мачеком, који је, као и на изборима 1935. године, оптуживан да је учествовао у злочинима над српским становништвом у Мачви 1914, иако се у том периоду налазио на лечењу на Петроварадину.
У јуну 1938. присуствује нацистичком конгресу „Снага кроз радост“ у Хамбургу, као и фашистичком партијском скупу у Риму.
Иако је Грегорићев рад допринео Стојадиновићевој победи на изборима, тесна разлика (око 200.000 гласова у односу на опозицију) поколебала је партијско вођство. Грегорић је добио понуду да постане шеф информативног одељења Пресбироа Владе Краљевине Југославије, али је изабрао другу функцију. Постао је директор дневног листа Време.
Директор Времена
Време је настало 1921, као директни пандан Политици, а од почетка тридесетих постало је пропагандни канал владајуће странке. То је озваничено 1936, када је Милан Стојадиновић постао власник акционарског друштва које је листом управљало.
Иако никада није претекло Политику у тиражу (која је просечно имала око 150.000 примерака, а Време око 130.000), лист је донео низ новина, модеран графички изглед и имао мрежу истакнутих сарадника, међу којима су били Милош Црњански, Станислав Винавер, Предраг Милојевић и други… Листом је управљао Стојадиновићев брат Драгомир, али је он ускоро био скрајнут, а по братовљевом паду с власти и потпуно склоњен из редакције.
Грегорић је најпре постао комесар, а онда и директор Времена. О томе је Драги Стојадиновић у разговору са Пекићем говорио:
„Док је претходни директор Драгомир Николић био бар на тој просавезничкој линији, што је ипак више одговарало укусу наших читалаца, овај је сада кренуо да хвали Немачку, да ми треба сада да будемо са Немачком, пошто је Немачка велика сила, јака, она је победила Пољску, у савезу са Русијом, Америка ван рата, далеко, Енглеска и Француска ништа не предузимају иако су у рату са Немачком.“
Уређивачка промена у року од само неколико месеци довела је до драстичног пада тиража, са 130.000 до 80.000 крајем 1939. године. Грегорић је за Време писао спољнополитичке коментаре, величајући нацистичку Немачку, у листу се објављују антисемитски текстови, а ускоро се покреће и тзв. антимасонска кампања. Грегорићу се тада придружује низ сарадника крајње десне провенијенције. Један њихов састанак описао је Радоје Јанковић у књизи Како је убијана Краљевина Југославија:
„29. августа, у шест часова по подне, позван сам на састанак ‘интелектуалаца’ у редакцији Времена. Тамо сам затекао г. Светислава Стефановића, Стакића, Малеша, Велмар Јанковића, Вујића и Јову Радуловића (…) Сви су били против демократије. Д. Грегорић је напустио седницу јер је морао да присуствује састанку о образовању антијеврејских одбора који се у исто време одржавао у просторијама Времена. Г. Јонић није био присутан, па смо разговарали и међусобно изнели своја гледишта.“
Грегорић је у то време оптуживан да је на немачком платном списку, али то није сметало његовом даљем напредовању. У марту 1940. у импресуму Времена наводи се као „власник и издавач Штампарско-издавачког предузећа Време А. Д.“, а ускоро је изабран и за члана надзорног одбора новинске агенције „Авала“.
Како се пронемачка пропаганда појачавала, тако је и тираж листа падао. Радоје Јанковић наводи да је Време крајем 1940. спало на 30.000 примерака. Али ни то Грегорића није зауставило. Приликом прославе рођендана краља Петра у септембру те године је рекао: „Овом земљом још управљају масонске, јеврејске и капиталистичке клике и док год је тако у земљи неће бити правде, реда ни поштења.“
Добар део уредништва Грегорићевог Времена ускоро ће постати део колаборационистичког апарата у окупираној Југославији.
Специјални изасланик код нациста
Грегорић је одиграо важну улогу у преговорима о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Он је почетком новембра 1940. са немачким послаником у Београду Виктором фон Хереном договорио посету Берлину и састанак са немачким министром спољних послова Рибентропом, како би с њим разговарао о модалитетима сарадње Трећег рајха и Краљевине Југославије. Грегорић је у Берлину боравио 23. и 24. новембра, где је Рибентропу пренео став да би Цветковићева влада пристала да потпише Тројни пакт уколико би се гарантовала неповредивост граница Југославије и добијање излаза на Егејско море.
О овим разговорима Цветковић је обавестио чланове владе 5. децембра 1940. године. Као својеврсну награду у посредовању, Грегорић је добио Орден Светог Саве II степена.
Међутим, када је дошло до застоја у преговорима, он је у јануару 1941. још једном одиграо посредничку улогу. О томе је писао Душан Глишовић у књизи Иво Андрић. Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939-1941:
„Грегорић је нашироко описао политичко стање у Југославији и окривио пробритански оријентисаног министра Константиновића да је извршио притисак на председника владе да не услиши предлоге које му је после сусрета са фирером пренео Цинцар Марковић. Главни смисао писма је предлог да Фон Рибентроп позове Цветковића и тако га ‘ослободи његове неодлучности’, а да он зна да ће југословенски премијер тај позив прихватити, јер га је он и овластио да такав предлог поднесе. Хитлер је реаговао одмах и 29. јануара наредио да замоле Цветковића да дође…“
Сукоб са Андрићем
Грегорић је током Другог светског рата написао жанровски хибрид, политиколошко-аутобиографску књигу Самоубиство Југославије, у којој је дао своју слику распада Југославије, али и своју улогу у преговорима. У књизи објављеној 1942. у Београду, а затим следеће године и у Немачкој, Грегорић се самохвалише, прилично искривљује чињенице и даје низ непроверљивих података. Своја осећања након успешне посете Берлину, али и однос према Иви Андрићу, тадашњем југословенском посланику у Берлину, овако је представио у књизи:
„Колико је то било важно јасно је кад се зна да наш посланик у Берлину, култивисан песник и литерата Андрић, од почетка није имао прилике да са Фон Рибентропом лично разговара о питањима која су за Југославију била од животне важности.“
Да су преговори вођени у тајности и без упознавања југословенске дипломатске мисије с њима, потврђује и Владимир Ваухник у аутобиографији Међу издајницима, шпијунима и јунацима, али и Андрићево подношење захтева за разрешење са места посланика у фебруару 1941, у писму Александру Цинцар-Марковићу. Захтев је био директно изазван Грегорићевим сусретом са Рибентропом, о коме Андрић није био обавештен. У оставци Андрић пише:
„Господине Министре,
У неколико махова молио сам преко г. Министра Помоћника да будем позван на реферисање. Последњи пут сам молио и писмено, од Вас лично.
Како на своја тражења нисам добио одговора, присиљен сам да Вам се обратим овако писмено, бар по неким стварима које сматрам као хитне. У последњих неколико месеци десило се у два маха да приватне личности из Београда долазе у Берлин и воде разговоре са Министром иностраних послова и другим меродавним личностима Рајха. Није ми познато ни у чије име дотична личност говори ни шта је предмет, односно резултат дотичних разговора. (…)
Сматрао сам дакле за дужност да Вам скренем пажњу на предње, и то нарочито из два разлога. Прво, и главно, јер сматрам да се не би смело десити да Југославија у оваквим временима има посланика са смањеним ауторитетом, који нема пуно поверење своје Владе као и стварну и формалну подршку свога министра.
Друго, јер не желим да заузмем један положај под условима који су у противности како са мојим погледима на службу тако и са мојим схватањем личног достојанства.“
Састанак Рибентропа и Цветковића одржан је 14. фебруара 1941. године, али му Грегорић није присуствовао, иако је то био захтев немачке стране, како он тврди у својој књизи.
Тројни пакт и сусрет са Хитлером
На немачкој листи позваних да присуствују потписивању Тројног пакта у бечком дворцу Белведере 25. марта 1941, његово место је било међу првима. Полазак из Београда за Беч Грегорић је у књизи Самоубиство Југославије овако описао:
„На малој топчидерској станици стајао је 24. марта у 10 часова увече посебни воз. Оштро је шиштала пара, куљајући из тела огромне, црне локомотиве. Било је мирно вече, звездано и топло. Перон је био рашчишћен и само чланови владе и представници власти били су се сакупили за опроштај. Цветковић и Цинцар-Марковић имали су да крену за Беч да ставе потпис Југославије под докуменат приступања Тројном пакту. (…) Воз полако крену. Сасвим напред, на перону, стајао је Мачек и махао својим мрким филцаним шеширом. ‘Сврши посао добро, Драгиша!’, викнуо је Цветковићу који је стајао на прозору. ‘Ја ћу овде већ држати све у руци.’“
Посао је завршен, а као награду за добро обављен посао Грегорић је добио упознавање са Хитлером:
„Фирер је пришао мени. Чуо сам Фон Рибентропов глас који је изговорио моје име, престављајући ме. Дуг стисак руке. Поглед из великих плавих очију Адолфа Хитлера почивао је јасно и чврсто на моме лицу. Један љубазан осмејак ублажио је његове црте. Шмит поред мене рече: ‘Господин Грегорић је поборник за ово што је данас овде свршено…’ Тако је Југославија приступила Тројном пакту.“
Ипак, Грегорићу није остало пуно времена за радовање. Одмах по пучу 27. марта 1941. године је ухапшен, заједно са представником немачке агенције „Europa-Sonder-Dienst“, на шта је Немачка званично уложила протест.
Неуспешни колаборациониста
Иако се по слому Југославије ставио Немцима на располагање, до значајнијег Грегорићевог учешћа у окупаторском апарату није дошло. Као један од разлога за то сматра се затегнут однос са Димитријем Љотићем због њиховог предратног сукоба.
По окупацији, Грегорић је учествовао у оснивању Новог времена, главног колаборационистичког листа, насталог спајањем предратне Политике, Правде и Времена, објавио је серију текстова у којима је величао Немачку, о 27. марту писао као највећој трагедији Југославије. Објавио је и књигу „Самоубиство Југославије“, која ће након српског издања бити преведена и објављена на немачком, чешком и словеначком језику.
Почетком 1942. године преселио се с породицом у Берлин и био дописник шведског листа Svenska Dagbladet, а тај посао су му обезбедили предратни немачки пријатељи. У Берлину је дочекао и пад нацизма.
По сведочењу Драгомира Стојадиновића, који тврди да је ову верзију чуо од самог Грегорића, овако су изгледале његове прве послератне године:
„Једно време се крио, али када су се мало смириле прилике, он се појавио, пошто га нико није тражио, нико није специјално нешто имао противу њега, на терену где се он затекао, па је сматрао да његова ситуација није тако неповољна, и онда је почео опет да се бави новинарством. Преузео је дописништво још једног швајцарскога листа и као такав је чак присуствовао процесу против немачких ратних злочинаца на суђењу у Нирнбергу.“
Робија и заборав
Ипак, није дуго остао на слободи. По потерници коју је за њим расписала социјалистичка Југославија ухапшен је и изручен Београду, а његов отац, супруга и деца недуго затим су емигрирали из Немачке у Сједињене Америчке Државе.
У документима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача његов рад је овако окарактерисан:
„Грегорић Данило био је публициста и бивши директор (Времена). Као такав, на сваком кораку, пропагирао је нацистичку идеологију и написао књигу (Пропаст Југославије) намењену пропаганди, а смишљену на то да у очима Југословена убије свако поуздање у себе и Савезнике, а са друге стране осветли Немце и нацизам као једини могући конструктивни систем владавине и једини могући начин нашег народног препорода и обнове. Према томе, он је имао активног и јаког учешћа у сарадњи са непријатељем.“
Суђено му је заједно са некадашњим краљевским намесницима Раденком Станковићем и Ивом Перовићем, а осуђен је на 18 година робије.
Његов пропагандистички „таленат“ ни у затвору није био занемарен. По сведочењима појединих робијаша из Сремске Митровице, написао је низ текстова који су коришћени у борби нове Југославије против Стаљина. Радио је и у преводилачком затворском одељењу, а на захтев затворске управе написао је опсежан спис о околностима потписивања Тројног пакта. То је био интерни документ, који се касније чувао у Архиву Војноисторијског института, а приређен је и објављен у издању Института за савремену историју под насловом Данило Грегорић и 25. март 1941.
Затвореници га нису волели. Предратни официр Милан Л. Рајић овако га је описао:
„Када сам крајем месеца априла 1951. године, доведен из треће зграде у другу, где се организовао преводилачки рад, затекао сам тамо и Грегорића. Сами смо били на приземљу, а он је био на спрату. Ускоро је и он доведен доле, са извесним бројем осуђеника и постављен за шефа свих радних група. При првом сусрету, учинио је на мене утисак оличења здравља, крупан, снажан човек. Држао се као курјак, упркос свему што је преживео у истрази. Радећи врло жустро из дана у дан, његова се ревност све више осећала…“
Слично га описује и Драги Стојадиновић, који је такође робијао у Сремској Митровици:
„Он је инсистирао кад је образовао ту такозвану преводилачку групу у затвору у Сремској Митровици, половином 1950. године, да ја будем укључен, знајући да бих могао да му користим, с обзиром на моје знање страних језика. Ја сам пристао, јер ми је било досадно, нисам знао шта да радим. (…) Он је био нека врста шефа тог одељења, које је бројало око 50 укупно, на разним радовима. Једни су преводили, други су то после разрађивали, прекуцавали. Неки су слушали стране радио-станице и бележили важне вести. А он је био у исто време и посредник, преко њега је долазио цео материјал који је требало преводити, а после га је он прикупљао од свих нас и достављао некоме који је долазио да материјал прима. Он се доста лоше понео на робији. Чак је мени казао у једном разговору да настоји да изађе по сваку цену.“
На слободу није изашао. Умро је 1957. године.
Извор: РТС ОКО
