Piše: Vladimir Petrović
„Dug stisak ruke. Pogled iz velikih plavih očiju Adolfa Hitlera počivao je jasno i čvrsto na mome licu. Jedan ljubazan osmejak ublažio je njegove crte.“
Ovako je Danilo Gregorić, nekadašnji direktor beogradskog lista Vreme, opisao svoj susret sa Hitlerom 25. marta 1941. godine. Bila je to obostrana privrženost. Gregorić je danas skoro zaboravljena ličnost, a bio je jedan od značajnijih nemačkih eksponenata na Balkanu uoči Drugog svetskog rata, važna figura u pregovorima o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, da bi deceniju kasnije završio kao robijaš u Sremskoj Mitrovici na čelu prevodilačkog odeljenja u službi nove Jugoslavije u sukobu sa Staljinom. U njegovoj živopisnoj biografiji ukrstili su se, pored ostalih, putevi Hitlera, Andrića, Stojadinovića, Cvetkovića i Ljotića.
Od Trsta do Beograda
Danilo Gregorić je rođen 1909. godine (u nekim izvorima navode se i 1900. i 1907. godina) u Trstu. Njegov otac Florijan Gregorič, viši činovnik u austrougarskom Ministarstvu finansija, službu je započeo u finansijskoj upravi u Trstu, kasnije prešao u Beč, a raspad Austrougarske ga je zatekao u Ljubljani, na mestu šefa povereništva Slovenačkog narodnog saveta za finansije.
Po formiranju Kraljevine SHS, ponuđena mu je služba u Ministarstvu finansija novostvorene države. Naselio se s porodicom u Beogradu, ime promenio u Cvetko, a prezime u Gregorić, i postao načelnik prvog odseka u Ministarstvu. Od 1922. godine do 1941. je glavni sekretar Saveza industrijalaca. Sa tog mesta blisko sarađuje sa Milanom Stojadinovićem.
Dragomir Dragi Stojadinović, brat Milana Stojadinovića, svedočio je da se iz njihove saradnje razvilo prijateljstvo dve porodice i da je Danila Gregorića u mladosti upamtio po nadmenosti, ali i po pušenju lule, što nije bilo toliko uobičajeno u tadašnjem Beogradu.
U Zboru
Danilo Gregorić je 1930. pristupio organizaciji Jugoslovenska akcija, čiji je deo članova pripadao Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA). Vrhuška ovog pokreta postala je jezgro Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor, osnovanog 1935, a Danilo Gregorić je imenovan za prvog predsednika omladine Zbora, nazvane „Beli orlovi“.
Pored rada na zboraškom podmlatku, Gregorić je redovno pisao u listu Otadžbina, iznoseći stavove koji su se čak i Ljotiću činili preteranim. Gregorić svoje simpatije prema fašizmu i nacizmu nije krio.
Najuočljivije je to u njegovoj doktorskoj tezi Ekonomska i socijalna politika nacionalnog socijalizma i njene doktrinarne osnove, koja je bila objavljena i kao knjiga.
Analizirajući ekonomsku politiku nacista, Gregorić piše:
„Novi talas stare misli, večite misli, organske, univerzalističke, već zapljuskuje Evropu. Taj je talas nošen svešću da se narodi Evrope, žele li se održati, moraju regenerisati iz sebe. Regenerisati moralno, ekonomski i politički. Nemci su našli svoj oblik narodne regeneracije u svom nacionalnom socijalizmu. Neka ovo delo bude skromni prilog utvrđivanju istine. Neka bude prilog upoznavanju suštine velikog istorijskog zbivanja, čiji smo svedoci.“
Naklonost prema nacistima je bila obostrana. Gregorić je, na lični poziv ministra poljoprivrede Nemačke Valtera Darea, prisustvovao velikom nacističkom kongresu u Nirnbergu 1936, gde je uspostavio čvrste kontakte sa vrhom NSDAP-a.
Robert Laj, šef Nemačkog fronta rada (DAF), postao je blizak Gregorićev prijatelj, a po nekim izvorima čak mu je bio i kum na venčanju.
Raskol sa Ljotićem
Ipak, situacija u Zboru bila je daleka od idealne. Na parlamentarnim izborima u Jugoslaviji 1935. godine Zbor je osvojio samo 0,89% glasova.
Izrazita nepopularnost vođstva, posebno Ljotića, ali i niz afera koje su usledile, među kojim je najveća bila tzv. afera „Tehnička unija“, u kojoj je početkom 1937. vođstvo pokreta optuženo da preko istoimene firme prima novac od nacističke Nemačke kako bi širio profašističku propagandu i delovao kao nemačka agentura u zemlji – vodili su ka nestanku Zbora sa političke scene.
U pokušaju da zabašuri skandal i opovrgne optužbe, Ljotić je zakazao tribinu Zbora u bioskopu „Triglav“ u Sarajevskoj ulici i pozvao članove pokreta da joj prisustvuju. Međutim, uoči okupljanja zboraša, tih dana je deljen letak koji su zajednički izdali svi demokratski politički klubovi na Beogradskom univerzitetu. U njemu je stajalo:
Demokratskoj javnosti!
Neprijatelj naših sloboda i izdajica naroda Dimitrije Ljotić, koji je prodao svoju savest i svoju zemlju inostranstvu, drsko pokušava da, i pored toga što su se pokazala njegova prljava dela, i dalje obmanjuje narodne mase i održava zborove uz pretnju batinanjem i naoružanim odredima.
Afera ‘Tehniše union’ jasno je pokazala za koga radi i čiji je sluga ovaj jugoslovenski ‘firer’ i ‘pošteni borac’ koji je hteo našu zemlju da preda u ekonomsko i političko ropstvo stranih kapitalista i fašista, tih velikih protivnika naše nacionalne slobode i nezavisnosti. Ljotić hoće ropstvo naše zemlje tuđinu! Ljotić hoće pomoću drugog da se popne na leđa našeg naroda i da pokopa našu slobodu.
‘Zbor’ je fašistička aždaja, čiji trup ide iz Berlina. ‘Zbor’ je naša uvezena roba.
Demokratska javnost se gnuša izdajničkih Ljotićevih dela i suprotstaviće se svim snagama njegovim drskim nasrtajima i provokacijama, kao i njegovim inostranim pomagačima.
Dole narodni izdajnici! Dole neprijatelj narodnih sloboda. Dole ‘Tehnička unija’! Dole fašizam!
Živela sloboda i demokratija!
Uoči tribine, oko bioskopa „Triglav“ okupilo se nekoliko stotina antifašista, uvikujući parole. Počele su uskoro da lete kamenice i izbila je tuča sa ljotićevskim „letećim odredima“ naooružanim metalnim palicama, koju je prekinula intervencija žandarmerije. U neredima je teže povređeno osam osoba i pričinjena je znatna materijalna šteta, a o incidentu su opširno pisali beogradski listovi, pored ostalih Pravda i Vreme.
Sukob unutar Zbora se produbljivao, a kako bi umirio javnost, ali i rešio se onih koji su se protivili njegovim odlukama, Ljotić je odlučio da iz pokreta izbaci one koji su bili otvoreno bliski nacistima, pa su u novembru 1937. izbačeni Velibor Jonić, Dimitrije Subotin, Đorđe Perić i Danilo Gregorić, koji su, sa svoje strane, optuživali Ljotića da je zadržavao novac od „Tehničke unije“ za sebe i uzani krug saradnika, umesto da ga usmeri u zajedničku stranačku kasu i propagandu.
Jugoslovenski Gebels
Po jednim tumačenjima, raskol u Zboru je bio posledica svesne odluke Gregorića i „pobunjenika“ koji su videli da sa Ljotićem ne može doći do nekog ozbiljnijeg političkog rezultata. Tako istoričar Dragan Bakić u tekstu o Gregoriću o tome piše sledeće:
„Lične ambicije nesumnjivo su bile važan činilac u odluci Gregorića i njegovih drugova da napuste Ljotićev pokret, koji, posle osvojenih manje od jedan odsto glasova na izborima 5. maja 1935, nije imao izgleda da igra značajniju ulogu u političkom životu zemlje. Gregoriću je laskala Stojadinovićeva opaska – kako se kasnije prisećao, a Stojadinovićev brat potvrdio – da su vode Zbora za njega suviše plitke. Ratko Parežanin, u osnovi tačno, kako potvrđuju primarni izvori, prelazak ove grupe bivših prvaka JA prikazuje kao dogovor sa Stojadinovićem, pri čemu su oni verovali da će sa sobom povući znatan deo članstva Zbora. Ishod nije bio onakav kakvom su se nadali. Nisu se ostvarila ni Stojadinovićeva očekivanja, jer je računao da će većina Zbora pristupiti njegovoj partiji ‘osim samog Ljotića, koji nam, najzad, nije potreban’.“
Gregorić je, zahvaljujući poznanstvu svog oca sa Milanom Stojadinovićem, odmah po prelasku u Jugoslovensku radikalnu zajednicu (JRZ) dobio istaknuto mesto u propagandnom odseku, a počeo je i da piše za partijski list Samouprava.
Gregorićevo osiono ponašanje, ali i ulagivanje Stojadinoviću, zbog apanaže koju mu je isplaćivao, kako se govorilo, bili su jedna od češćih čaršijskih tema tog vremena. Dragomir Stojadinović u razgovorima sa Borislavom Pekićem, objavljenim u knjizi Vreme i novo vreme, Gregorićev moral i ponašanje ocenjuje kao prilično nisko. Ipak, njegovo svedočenje se mora uzeti sa rezervom kako zbog njihovih ličnih sukoba, tako i zbog Stojadinovićeve potrebe da se posle rata „opere“ zbog saradnje sa Gregorićem i sličnima.
Kako god bilo, Gregorić se dobro snašao u Stojadinovićevoj stranci. Uskoro je i unapređen. U okviru Glavnog odbora stranke za propagandu, na čijem je čelu bio Dragiša Cvetković, Gregorić je bio postavljen za sekretara odseka. Talenat za propagandu, zbog čega su ga nazivali i „jugoslovenskim Gebelsom“, pokazao je u vreme izbora u decembru 1938.
Gregorić je bio organizator mitinga Stojadinovićeve partije, koji su često prizivali i fašističku estetiku. On je, pored ostalog, organizovao dotad neuobičajeno bacanje predizbornih letaka iz aviona, ali i niz medijskih podmetačina protiv političkih neprijatelja. Preko štampe, pogotovo Balkana Krste Cicvarića, objavljivane su uvrede i očigledne laži, ali i distribuirani leci protiv udružene opozicije na čelu sa Vladkom Mačekom, koji je, kao i na izborima 1935. godine, optuživan da je učestvovao u zločinima nad srpskim stanovništvom u Mačvi 1914, iako se u tom periodu nalazio na lečenju na Petrovaradinu.
U junu 1938. prisustvuje nacističkom kongresu „Snaga kroz radost“ u Hamburgu, kao i fašističkom partijskom skupu u Rimu.
Iako je Gregorićev rad doprineo Stojadinovićevoj pobedi na izborima, tesna razlika (oko 200.000 glasova u odnosu na opoziciju) pokolebala je partijsko vođstvo. Gregorić je dobio ponudu da postane šef informativnog odeljenja Presbiroa Vlade Kraljevine Jugoslavije, ali je izabrao drugu funkciju. Postao je direktor dnevnog lista Vreme.
Direktor Vremena
Vreme je nastalo 1921, kao direktni pandan Politici, a od početka tridesetih postalo je propagandni kanal vladajuće stranke. To je ozvaničeno 1936, kada je Milan Stojadinović postao vlasnik akcionarskog društva koje je listom upravljalo.
Iako nikada nije preteklo Politiku u tiražu (koja je prosečno imala oko 150.000 primeraka, a Vreme oko 130.000), list je doneo niz novina, moderan grafički izgled i imao mrežu istaknutih saradnika, među kojima su bili Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Predrag Milojević i drugi… Listom je upravljao Stojadinovićev brat Dragomir, ali je on uskoro bio skrajnut, a po bratovljevom padu s vlasti i potpuno sklonjen iz redakcije.
Gregorić je najpre postao komesar, a onda i direktor Vremena. O tome je Dragi Stojadinović u razgovoru sa Pekićem govorio:
„Dok je prethodni direktor Dragomir Nikolić bio bar na toj prosavezničkoj liniji, što je ipak više odgovaralo ukusu naših čitalaca, ovaj je sada krenuo da hvali Nemačku, da mi treba sada da budemo sa Nemačkom, pošto je Nemačka velika sila, jaka, ona je pobedila Poljsku, u savezu sa Rusijom, Amerika van rata, daleko, Engleska i Francuska ništa ne preduzimaju iako su u ratu sa Nemačkom.“
Uređivačka promena u roku od samo nekoliko meseci dovela je do drastičnog pada tiraža, sa 130.000 do 80.000 krajem 1939. godine. Gregorić je za Vreme pisao spoljnopolitičke komentare, veličajući nacističku Nemačku, u listu se objavljuju antisemitski tekstovi, a uskoro se pokreće i tzv. antimasonska kampanja. Gregoriću se tada pridružuje niz saradnika krajnje desne provenijencije. Jedan njihov sastanak opisao je Radoje Janković u knjizi Kako je ubijana Kraljevina Jugoslavija:
„29. avgusta, u šest časova po podne, pozvan sam na sastanak ‘intelektualaca’ u redakciji Vremena. Tamo sam zatekao g. Svetislava Stefanovića, Stakića, Maleša, Velmar Jankovića, Vujića i Jovu Radulovića (…) Svi su bili protiv demokratije. D. Gregorić je napustio sednicu jer je morao da prisustvuje sastanku o obrazovanju antijevrejskih odbora koji se u isto vreme održavao u prostorijama Vremena. G. Jonić nije bio prisutan, pa smo razgovarali i međusobno izneli svoja gledišta.“
Gregorić je u to vreme optuživan da je na nemačkom platnom spisku, ali to nije smetalo njegovom daljem napredovanju. U martu 1940. u impresumu Vremena navodi se kao „vlasnik i izdavač Štamparsko-izdavačkog preduzeća Vreme A. D.“, a uskoro je izabran i za člana nadzornog odbora novinske agencije „Avala“.
Kako se pronemačka propaganda pojačavala, tako je i tiraž lista padao. Radoje Janković navodi da je Vreme krajem 1940. spalo na 30.000 primeraka. Ali ni to Gregorića nije zaustavilo. Prilikom proslave rođendana kralja Petra u septembru te godine je rekao: „Ovom zemljom još upravljaju masonske, jevrejske i kapitalističke klike i dok god je tako u zemlji neće biti pravde, reda ni poštenja.“
Dobar deo uredništva Gregorićevog Vremena uskoro će postati deo kolaboracionističkog aparata u okupiranoj Jugoslaviji.
Specijalni izaslanik kod nacista
Gregorić je odigrao važnu ulogu u pregovorima o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.
On je početkom novembra 1940. sa nemačkim poslanikom u Beogradu Viktorom fon Herenom dogovorio posetu Berlinu i sastanak sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Ribentropom, kako bi s njim razgovarao o modalitetima saradnje Trećeg rajha i Kraljevine Jugoslavije. Gregorić je u Berlinu boravio 23. i 24. novembra, gde je Ribentropu preneo stav da bi Cvetkovićeva vlada pristala da potpiše Trojni pakt ukoliko bi se garantovala nepovredivost granica Jugoslavije i dobijanje izlaza na Egejsko more.
O ovim razgovorima Cvetković je obavestio članove vlade 5. decembra 1940. godine. Kao svojevrsnu nagradu u posredovanju, Gregorić je dobio Orden Svetog Save II stepena.
Međutim, kada je došlo do zastoja u pregovorima, on je u januaru 1941. još jednom odigrao posredničku ulogu. O tome je pisao Dušan Glišović u knjizi Ivo Andrić. Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941:
„Gregorić je naširoko opisao političko stanje u Jugoslaviji i okrivio probritanski orijentisanog ministra Konstantinovića da je izvršio pritisak na predsednika vlade da ne usliši predloge koje mu je posle susreta sa firerom preneo Cincar Marković. Glavni smisao pisma je predlog da Fon Ribentrop pozove Cvetkovića i tako ga ‘oslobodi njegove neodlučnosti’, a da on zna da će jugoslovenski premijer taj poziv prihvatiti, jer ga je on i ovlastio da takav predlog podnese. Hitler je reagovao odmah i 29. januara naredio da zamole Cvetkovića da dođe…“
Sukob sa Andrićem
Gregorić je tokom Drugog svetskog rata napisao žanrovski hibrid, politikološko-autobiografsku knjigu Samoubistvo Jugoslavije, u kojoj je dao svoju sliku raspada Jugoslavije, ali i svoju ulogu u pregovorima. U knjizi objavljenoj 1942. u Beogradu, a zatim sledeće godine i u Nemačkoj, Gregorić se samohvališe, prilično iskrivljuje činjenice i daje niz neproverljivih podataka. Svoja osećanja nakon uspešne posete Berlinu, ali i odnos prema Ivi Andriću, tadašnjem jugoslovenskom poslaniku u Berlinu, ovako je predstavio u knjizi:
„Koliko je to bilo važno jasno je kad se zna da naš poslanik u Berlinu, kultivisan pesnik i literata Andrić, od početka nije imao prilike da sa Fon Ribentropom lično razgovara o pitanjima koja su za Jugoslaviju bila od životne važnosti.“
Da su pregovori vođeni u tajnosti i bez upoznavanja jugoslovenske diplomatske misije s njima, potvrđuje i Vladimir Vauhnik u autobiografiji Među izdajnicima, špijunima i junacima, ali i Andrićevo podnošenje zahteva za razrešenje sa mesta poslanika u februaru 1941, u pismu Aleksandru Cincar-Markoviću. Zahtev je bio direktno izazvan Gregorićevim susretom sa Ribentropom, o kome Andrić nije bio obavešten. U ostavci Andrić piše:
„Gospodine Ministre,
U nekoliko mahova molio sam preko g. Ministra Pomoćnika da budem pozvan na referisanje. Poslednji put sam molio i pismeno, od Vas lično.
Kako na svoja traženja nisam dobio odgovora, prisiljen sam da Vam se obratim ovako pismeno, bar po nekim stvarima koje smatram kao hitne. U poslednjih nekoliko meseci desilo se u dva maha da privatne ličnosti iz Beograda dolaze u Berlin i vode razgovore sa Ministrom inostranih poslova i drugim merodavnim ličnostima Rajha. Nije mi poznato ni u čije ime dotična ličnost govori ni šta je predmet, odnosno rezultat dotičnih razgovora. (…)
Smatrao sam dakle za dužnost da Vam skrenem pažnju na prednje, i to naročito iz dva razloga. Prvo, i glavno, jer smatram da se ne bi smelo desiti da Jugoslavija u ovakvim vremenima ima poslanika sa smanjenim autoritetom, koji nema puno poverenje svoje Vlade kao i stvarnu i formalnu podršku svoga ministra.
Drugo, jer ne želim da zauzmem jedan položaj pod uslovima koji su u protivnosti kako sa mojim pogledima na službu tako i sa mojim shvatanjem ličnog dostojanstva.“
Sastanak Ribentropa i Cvetkovića održan je 14. februara 1941. godine, ali mu Gregorić nije prisustvovao, iako je to bio zahtev nemačke strane, kako on tvrdi u svojoj knjizi.
Trojni pakt i susret sa Hitlerom
Na nemačkoj listi pozvanih da prisustvuju potpisivanju Trojnog pakta u bečkom dvorcu Belvedere 25. marta 1941, njegovo mesto je bilo među prvima. Polazak iz Beograda za Beč Gregorić je u knjizi Samoubistvo Jugoslavije ovako opisao:
„Na maloj topčiderskoj stanici stajao je 24. marta u 10 časova uveče posebni voz. Oštro je šištala para, kuljajući iz tela ogromne, crne lokomotive. Bilo je mirno veče, zvezdano i toplo. Peron je bio raščišćen i samo članovi vlade i predstavnici vlasti bili su se sakupili za oproštaj. Cvetković i Cincar-Marković imali su da krenu za Beč da stave potpis Jugoslavije pod dokumenat pristupanja Trojnom paktu. (…) Voz polako krenu. Sasvim napred, na peronu, stajao je Maček i mahao svojim mrkim filcanim šeširom. ‘Svrši posao dobro, Dragiša!’, viknuo je Cvetkoviću koji je stajao na prozoru. ‘Ja ću ovde već držati sve u ruci.’“
Posao je završen, a kao nagradu za dobro obavljen posao Gregorić je dobio upoznavanje sa Hitlerom:
„Firer je prišao meni. Čuo sam Fon Ribentropov glas koji je izgovorio moje ime, prestavljajući me. Dug stisak ruke. Pogled iz velikih plavih očiju Adolfa Hitlera počivao je jasno i čvrsto na mome licu. Jedan ljubazan osmejak ublažio je njegove crte. Šmit pored mene reče: ‘Gospodin Gregorić je pobornik za ovo što je danas ovde svršeno…’ Tako je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu.“
Ipak, Gregoriću nije ostalo puno vremena za radovanje. Odmah po puču 27. marta 1941. godine je uhapšen, zajedno sa predstavnikom nemačke agencije „Europa-Sonder-Dienst“, na šta je Nemačka zvanično uložila protest.
Neuspešni kolaboracionista
Iako se po slomu Jugoslavije stavio Nemcima na raspolaganje, do značajnijeg Gregorićevog učešća u okupatorskom aparatu nije došlo. Kao jedan od razloga za to smatra se zategnut odnos sa Dimitrijem Ljotićem zbog njihovog predratnog sukoba.
Po okupaciji, Gregorić je učestvovao u osnivanju Novog vremena, glavnog kolaboracionističkog lista, nastalog spajanjem predratne Politike, Pravde i Vremena, objavio je seriju tekstova u kojima je veličao Nemačku, o 27. martu pisao kao najvećoj tragediji Jugoslavije. Objavio je i knjigu „Samoubistvo Jugoslavije“, koja će nakon srpskog izdanja biti prevedena i objavljena na nemačkom, češkom i slovenačkom jeziku.
Početkom 1942. godine preselio se s porodicom u Berlin i bio dopisnik švedskog lista Svenska Dagbladet, a taj posao su mu obezbedili predratni nemački prijatelji. U Berlinu je dočekao i pad nacizma.
Po svedočenju Dragomira Stojadinovića, koji tvrdi da je ovu verziju čuo od samog Gregorića, ovako su izgledale njegove prve posleratne godine:
„Jedno vreme se krio, ali kada su se malo smirile prilike, on se pojavio, pošto ga niko nije tražio, niko nije specijalno nešto imao protivu njega, na terenu gde se on zatekao, pa je smatrao da njegova situacija nije tako nepovoljna, i onda je počeo opet da se bavi novinarstvom. Preuzeo je dopisništvo još jednog švajcarskoga lista i kao takav je čak prisustvovao procesu protiv nemačkih ratnih zločinaca na suđenju u Nirnbergu.“
Robija i zaborav
Ipak, nije dugo ostao na slobodi. Po poternici koju je za njim raspisala socijalistička Jugoslavija uhapšen je i izručen Beogradu, a njegov otac, supruga i deca nedugo zatim su emigrirali iz Nemačke u Sjedinjene Američke Države.
U dokumentima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača njegov rad je ovako okarakterisan:
„Gregorić Danilo bio je publicista i bivši direktor (Vremena). Kao takav, na svakom koraku, propagirao je nacističku ideologiju i napisao knjigu (Propast Jugoslavije) namenjenu propagandi, a smišljenu na to da u očima Jugoslovena ubije svako pouzdanje u sebe i Saveznike, a sa druge strane osvetli Nemce i nacizam kao jedini mogući konstruktivni sistem vladavine i jedini mogući način našeg narodnog preporoda i obnove. Prema tome, on je imao aktivnog i jakog učešća u saradnji sa neprijateljem.“
Suđeno mu je zajedno sa nekadašnjim kraljevskim namesnicima Radenkom Stankovićem i Ivom Perovićem, a osuđen je na 18 godina robije.
Njegov propagandistički „talenat“ ni u zatvoru nije bio zanemaren. Po svedočenjima pojedinih robijaša iz Sremske Mitrovice, napisao je niz tekstova koji su korišćeni u borbi nove Jugoslavije protiv Staljina. Radio je i u prevodilačkom zatvorskom odeljenju, a na zahtev zatvorske uprave napisao je opsežan spis o okolnostima potpisivanja Trojnog pakta. To je bio interni dokument, koji se kasnije čuvao u Arhivu Vojnoistorijskog instituta, a priređen je i objavljen u izdanju Instituta za savremenu istoriju pod naslovom Danilo Gregorić i 25. mart 1941.
Zatvorenici ga nisu voleli. Predratni oficir Milan L. Rajić ovako ga je opisao:
„Kada sam krajem meseca aprila 1951. godine, doveden iz treće zgrade u drugu, gde se organizovao prevodilački rad, zatekao sam tamo i Gregorića. Sami smo bili na prizemlju, a on je bio na spratu. Uskoro je i on doveden dole, sa izvesnim brojem osuđenika i postavljen za šefa svih radnih grupa. Pri prvom susretu, učinio je na mene utisak oličenja zdravlja, krupan, snažan čovek. Držao se kao kurjak, uprkos svemu što je preživeo u istrazi. Radeći vrlo žustro iz dana u dan, njegova se revnost sve više osećala…“
Slično ga opisuje i Dragi Stojadinović, koji je takođe robijao u Sremskoj Mitrovici:
„On je insistirao kad je obrazovao tu takozvanu prevodilačku grupu u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, polovinom 1950. godine, da ja budem uključen, znajući da bih mogao da mu koristim, s obzirom na moje znanje stranih jezika. Ja sam pristao, jer mi je bilo dosadno, nisam znao šta da radim. (…) On je bio neka vrsta šefa tog odeljenja, koje je brojalo oko 50 ukupno, na raznim radovima. Jedni su prevodili, drugi su to posle razrađivali, prekucavali. Neki su slušali strane radio-stanice i beležili važne vesti. A on je bio u isto vreme i posrednik, preko njega je dolazio ceo materijal koji je trebalo prevoditi, a posle ga je on prikupljao od svih nas i dostavljao nekome koji je dolazio da materijal prima. On se dosta loše poneo na robiji. Čak je meni kazao u jednom razgovoru da nastoji da izađe po svaku cenu.“
Na slobodu nije izašao. Umro je 1957. godine.
Izvor: RTS OKO
