Počela sam da radim kao šankerka sasvim slučajno. U restoranu koji drže kumovi se oslobodilo mesto šankera.
Tada na scenu stupam ja – student druge godine kome će plata u narednih nekoliko meseci, koliko sam planirala da radim, poslužiti za izlaske u grad i nove patike. Ipak, na kraju sam ostala na mestu šankera i naredne dve godine.
Kolege sa fakulteta odjednom sam zamenila kolegama iz restorana. Umesto sa studentima postala sam okružena ljudima koji imaju decu. Plata koja je meni za patike je plata kojom oni hrane porodicu. Generacijski jaz je počeo. Na sebe sam preuzela noćne smene, od dva do deset. Prvog radnog dana sam videla šeficu kako nosi pune ruke tanjira našaranih različitim jelima. Uskoro ću shvatiti šta znači tih par minuta koje si tom veštinom uštedeo sebi.
Nikada više neću biti osoba koja ostane do samog zatvaranja restorana, niti neko ko nema za bakšiš.
Ljudi misle da je rad u ugostiteljstvu lak i da to može svako. E, pa probajte. Realnost rada u restoranu je da su gužve iscrpljujuće, konstantno trčiš, nosiš, tegliš. Kada su stolovi puni ne staješ, kada su prazni nemaš bakšiš. Ako se na sve to doda da sam studirala novinarstvo i tokom nošenja tanjira razmišljala o ispitima i predavanjima sve postaje još napornije. Ima dana kada si na nogama i po deset sati, a onda taman treba da kreneš kući i vidiš da gosti i dalje sede za stolom dok ti okolo pospremaš.
Koliko god posao bio fizički naporan nije ništa u poređenju sa tim što doživljavaš od pojedinih gostiju koji radnike u ugostiteljstvu doživljavaju kao poslugu i poligon za lečenje ličnih frustracija.
Šta vam nikada nećemo reći
Molim vas ne očekujte da je radnik u restoranu bejbisiter. Nebrojeno puta se desilo da uz sav posao očekuju od mene da budem višesatni dečiji animator. Nisu deca kriva, njima je dosadno, ali nisu ni radnici žongleri.
Jednom mi je neka devojčica ukrala raznobojne slamčice, onako ih je zgrabila punim, malim šakama i otrčala u baštu. Gledala sam je kako se smeje dok ih je sejala okolo a roditelji nisu govorili ništa. I posle ko je morao da pokupi 100 slamčica razbacanih po podu? Ja.
Najgori dan na poslu
Bilo je neprijatnih situacija, što se nekako i očekuje. Sećam se gosta koji je, na sred prepune bašte gostiju, demonstrativno prosuo vino iz čaše sa izjavom: „Ova čaša vam je prljava, donesite mi novu“. Da stvar bude još zanimljivija, u smeni su bili svi zaposleni, uključujući i one koji me plaćaju. „Takve stvari se dešavaju, ne sekiraj se“, rekla mi je šefica – najlepše reči koje sam ikada čula u tom momentu.
Psiholog sa poslužavnikom
Gosti u restoranu su uglavnom bili redovne mušterije. Vremenom im pronikneš u navike, naučiš šta vole, postaneš psiholog sa poslužavnikom.
Kad gosti često posećuju restoran, u 90 odsto slučajeva piju isto piće pripremljeno na isti način i u istom svojstvu. Nekoliko stalnih gostiju imalo je svoje čuvene i svim zaposlenima poznate porudžbine – muškarac srednjih godina, maltene redovan gost u popodnevnim satima jednom prilikom je doneo svoju šolju za čaj, sa specijalnom cediljkom nane koja funkcioniše kao neka vrsta pumpe. Kako bih ga ugledala, tako bih počela da spremam čaj poslužen u baš toj šolji. Sa druge strane, bračni par koji je vikendom dolazio na ručak je maltene uvek imao istu porudžbinu – čaša belog vina za gospodina, i dunjevača za gospođu.
AM radio se bori da zadrži svoje mesto na komandnim tablama automobila
Drugi gost, koji bi me uglavnom pozdravio sa: „Zdravo, kako je“ je imao redovni zahtev – vodka i voda, svaka u identičnim, specijalnim staklenim čašama četvrtastog oblika sa dve do tri kockice leda. Nekada bi dolazio i po nekoliko puta dnevno, uvek očekujući isto piće, i ne čekajući konobara da ga usluži pripremila bih isto. U dva navrata mi se, slučajno naravno, dogodilo da sam pomešala flaše dunjevače i vodke, i oba puta je istrčao ispred restorana da ispljune rakiju i ispere usta. Svaki put mi je bilo toliko žao, jer sam imala samo jedan posao – da poslužim gosta istom vodkom koju je uvek tražio.
Sve se svodi na ljude
Kolektiv mi se oduvek dopadao, bez obzira na to što sam bila daleko mlađa od, do tada, najmlađe zaposlene osobe – recimo oko 40 godina. Kad bih im persirala, dobila bih kao odgovor ono poznato pitanje: „Zašto ti meni persiraš?“ Išla sam i na svadbe svojih kolega, čestitala rođendane njihovoj deci i zajedno birala ormariće za kupatilo.
Ponovo bih bila konobar i šanker
Ne žalim se, bilo mi je neizmerno dobro radeći za šankom. Jedini razlog zašto sam prestala da radim je taj što sam pronašla posao u struci. Svesna sam za loša iskustva u radu u ugostiteljstvu, ali imala sam tu sreću da moje bude izuzetno vredno i lepo. Samo nemojte ni u jednom momentu pomisliti da je lako.
Izvor: NIN
