Piše: Dragan Bogutović
Ovo, povodom deset godina od smrti velikog pisca i akademika ističe Đorđe Despić, koji je doktorirao na njegovom delu i sačinio izbor iz njegovog stvaralaštva za antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti“.
Rođen 1928. u Novom Sadu Pavlović je u Beogradu završio osnovnu, srednju školu i Medicinski fakultet. Kratko je radio kao lekar, okrenuo se potpuno književnosti i iza sebe ostavio moćan opus od 40 pesničkih knjiga, 20 knjiga eseja, nekoliko romana, knjiga pripovedaka, niza antologija. Godinu dana bio je direktor Drame Narodnog pozorišta, a 13. urednik u „Prosveti“ u vreme kada je ova izdavačka kuća bila najveća u tadašnjoj Jugoslaviji.
Hram kao pjesnički ideal: Deset godina od smrti Miodraga Pavlovića
Na veliki glas izašao je već prvim delom „87 pesama“ (1952), koje je ostalo kao izuzetan datum u srpskoj poeziji. Uz „Koru“ Vaska Pope iz 1953. postalo je zaštitni znak novog srpskog pesništva i raskid sa dotadašnjim. Tim modernim pravcem Pavlović je nastavio i u potonjim zbirkama „Stub sećanja“, „Mleko iskoni“, „Velika Skitija“, „Hododarje“, „Vidovnica“, „Divno čudo“, „Ulazak u Kremonu“. Na veliki odjek, ali i osporavanje naišla je i Pavlovićeva „Antologija srpskog pesništva od 13. do 20. veka“ u kojoj je prvi put uspostavljen kontinuitet u našoj poeziji jer su se u izboru našli najstariji dotada zaobilaženi pesnici. Svojevrsnom suđenju te knjige u prepunoj sali Doma sindikata prisustvao je kao brucoš pisac Milisav Savić:
– Ako me sećanje ne vara, u ulozi tužioca i branioca nastupili su Zoran Gluščević i Zoran Mišić. Suđenje se u stvari pretvorilo u odbranu antologije i (lepe) književnosti. Jer, knjigu su, kao „popovsku“ kao konzervativnu žestoko napali Marko Ristić i Oskar Davičo, velika književna imena, a uz to miljenici političkog establišmenta. A knjiga je bila „popovska“ samo utoliko što je pokazala ono što je u svetu moderna teorijska misao već bila apsolvirala, da je svaki tekst promenljiv, i da ono što je pisano kao dokument, ili u neke druge, neknjiževne namene, može s vremenom postati i čitati se kao poezija.
Iz knjiga pripovedaka „Most bez obala“, „Bitni ljudi“, putopisa i romana („Drugi dolazak“, „Afroditina uvala“, „Drama“, „Igre bezimenih“, „Koraci u podzemlju“) Pavlović je objavio i niz esejističkih dela na čiji značaj ukazuje Despić:
– Moglo bi se čak reći, bez puno dvoumljenja, da je u kontekstu traga koji njegov ukupan opus ostavlja u srpskoj književnosti esejistika barem podjednako vredna i važna koliko i stihovi koje je ispisao. Kao rezultat krajnjeg proučavanja ukupnog Pavlovićevog stvaralaštva, nameće se neizbrisiv utisak impresioniranosti njegovim kapacitetom, intelektualnog i umetničkog potencijala.
Prijatelji
ISTIČUĆI da je teško pronaći evropski jezik na kom nisu prevođeni njegova poezija i eseji, Viktor Lazić, direktor „Adligata“ kaže:
– Naročito je postao popularan u Nemačkoj gde ga je prevodio Peter Urban, njegov višedecenijski prijatelj, slavni nemački prevodilac za slovenske jezike. Sudbina će ovu dvojicu velikana povezati posle smrti: zahvaljujući Pavlovićevoj kćerki Kristini, Urbanov legat je takođe stigao u Srbiju i sada se nalazi odmah do njegovog prijatelja, da u beogradskoj večnosti zauvek druguju.
Dugogodišnji Pavlovićev prijatelj akademik Ljubomir Simović napominje da se ovakvim povodima izjave obično svode na opšta mesta, a da Pavlovićeva dela nisu svodljiva na dve-tri rečenice prigodne izjave.
– Počev od svoje prve knjige „87 pesama“, koja je zajedno sa Popinom „Korom“ označila veliki i dramatični preokret u srpskoj poeziji, Miodrag Pavlović je ostvario veliko i složeno pesničko delo. Tražeći odgovore na pitanja koje nam postavlja naše doba, Pavlović ispituje i prati iskustva svih imena, mnogih kultura i jezika. Pritom, on ispituje i našu srpsku poeziju. O rezultatima tog njegovog ispitivanja najbolje svedoči njegova „Antologija srpskog pesništva“ koja obuhvata i na nov način vrednuje sve ono što je kod nas napisano od najranijih vremena do naših dana. Jednom rečju, i kao pesnik i kao istraživač poezije Pavlović je ostavio delo koje je iz daleka vidljivo – rekao je Simović za „Novosti“.
Pisac je decenije proveo u Beogradu, gde je ostao upamćen i kao veliki gospodin, uvek odmeren i elegantan, bez velikih reči i gestova. Poslednjih nekoliko godina živeo je u malom mestu Tutling kod Štutgarta u krugu porodice, gde je i sahranjen u dvorištu crkve.
– Ja znam da mu je želja bila da bude sahranjen u Beogradu, ali mu to nije ispunjeno – kaže Matija Bećković za naš list.
– U međuvremenu umrla mu je supruga Marlena sa kojom je imao kćerke Kristinu i Jasminu. Bila bi pravda da se njegovo telo prenese u Beograd, da mu se ostvari želja i da počiva gde su i njegovi roditelji i njegove kolege.
Nagrade i priznanja
ZA šest decenija izuzetno plodnog književnog rada Pavlović je dobio mnogo nagrada i priznanja, među kojima su: „Jovan Dučić“, „Desanka Maksimović“, „Stefan Prvovenčani“, „Branko Miljković“, „Žička hrisovulja“, „Zmajeva nagrada“, „Orden Svetog Save“. Ovenčan je i „Evropskom nagradom za poeziju“ nemačkog grada Minstera, kao i međunarodnom „Petrarkinom nagradom“.
Inače, Pavlović je još za života počeo da priprema svoj legat za udruženje za kulturu i umetnost „Adligat“ čiji je bio i jedan od osnivača. Posle njegove smrti zvanično su ga formirale supruga Marlena i kćerka Kristina Pavlović i Udruženju poklonile njegovu celokupnu biblioteku kao i značajan deo nameštaja iz stana u kojem je živeo i ličnih predmeta. Među njima su pisaća mašina, kravata, rukopisi, omiljena košulja, veliki broj knjiga sa posvetama pisaca i prijatelja. Deo toga mogao je da se vidi na izložbi na minulom Sajmu knjiga gde je poseban deo bio posvećen njegovom kumstvu sa Vladetom Jerotićem i prijateljstvima sa klasicima srpske književnosti, vrsnim umetnicima i naučnicima.
Izvor: Novosti
