Serija smrtnih slučajeva koja je usledila nakon ulaska arheološkog tima, predvođenog Hauardom Karterom, u grobnicu egipatskog vladara Tutankamona pokrenula je mit o prokletstvu faraona. Vek nakon toga naučnici i dalje lome koplja oko uzroka smrti nekih posetilaca grobnice, a najnovije analize pokazuju da bismo krivca mogli naći među gljivicama. Davne 1922. godine, britanski arheolog Hauard Karter pronašao je ono što je tražio punih šest godina – grobnicu kralja Tutankamona. Pronađena je u Dolini kraljeva u blizini Luksora, u Egiptu, a blago u njoj i danas, posle više od veka, važi za jedno od najfascinantnijih arheoloških nalaza.
Međutim, Karterova slava išla je uz visoku cenu – na dan kada je arheolog otvorio grobnicu, zmija je ubila njegovog kanarinca. Pojedini članovi tima, Egipćani, smatrali su to „upozorenjem duha preminulog kralja protiv daljeg zadiranja u privatnost njegove grobnice“, objavio je Njujork tajms.
Glasine o prokletstvu mumije nastavile su da se šire, što se dodatno intenziviralo kada su ljudi koji su imali veze sa iskopavanjem počeli da umiru. Međutim, kako su decenije prolazile i sve više članova Karterovog tima je umiralo, naučnici su počeli da se pitaju da li postoji racionalno objašnjenje za to.
Tutankamonova grobnica i prva smrt pripisana prokletstvu
U aprilu 1923, Džordž Herbert, 5. grof od Karnarvona, ležao je u bolnici u Kairu zbog jakog kašlja i groznice. Kada je preminuo, 5. aprila, svetla u gradu su se ugasila, izvestio je specijalizovani naučni sajt Live Science. U domu grofa od Karnarvona, u Hempširu u Engleskoj, pas Suzi, uginuo je nekoliko sati nakon što je njegov gazda preminuo na drugom kontinentu. Kao uzrok grofove smrti, Njujork tajms naveo je upalu pluća, izazvanu infekcijom koja se javila nakon što se grof tokom brijanja posekao preko mesta gde ga je ujeo insekt.
Budući da je nekoliko meseci ranije, grof prisutvovao otvaranju Tutankamonove grobnice, počele su da se ispredaju priče o njegovoj smrti kao delu velikog prokletstva. U čitulji grofa od Karnarvona, objavljenoj u Njujork tajmsu, navedeno je da se čak i pre nego što je bio bolestan, „pričalo o kletvama koje su drevni Egipćani mističnim vradžbinama bacali na svakoga ko bi se usudio da poremeti san faraona“.
Dan nakon Karnarvonove smrti, list je citirao čuvenog spiritulistu i idejnog tvorca detektiva Šerloka Holmsa, ser Artura Konana Dojla koji je rekao da je „zlonamerni duh možda izazvao smrtonosnu bolest grofa od Karnarvona“. Međutim, otprilike u isto vreme, ser Ernest A. Volis Badž iz Britanskog muzeja, u izjavi za Njujork tajms, opisao je teoriju prokletstva kao „budalaštine“.
Tutankamonovo prokletstvo i serija smrtnih slučajeva
Šuškanja o prokletstvu nastavila su se kada je američki finansijer Džordž Džej Guld umro u maju 1923. godine, takođe od upale pluća, a svega nekoliko meseci nakon posete grobnici. Iste godine, Filip Livingston Po, rođak Edgara Alana Poa, takođe je dobio upalu pluća nekoliko meseci nakon posete grobnici. Njegova bolest je dospela u novine i dovedena je u vezu sa „prokletstvom mumija“, iako je živeo 47 godina nakon toga. Kada je Ričard Betel, sekretar Hauarda Kartera, umro 1929. godine, u različitim izveštajima pisalo je da je to deveta, deseta ili trinaesta smrt koja ima neke veze sa iskopavanjem grobnice.
Ukupno, broj smrtnih slučajeva koje su mediji pripisali prokletstvu kretao se od devet do preko 20, u zavisnosti od toga da li su ubrajani oni koji su posećivali grobnicu i srodnici članova tima koji je radio na njenom iskopavanju. Širok spektar smrtnih slučajeva koji se pripisuju prokletstvu uključivao je one koji su poginuli u saobraćajnim nesrećama, pucnjavi, požaru u kući i onima koji su sebi oduzeli život. Neki nikada nisu posetili grobnicu i samo su bili u srodstvu sa nekim ko jeste.
Uprkos ogromnom zanimanju zapadnih medija za prokletstvo faraona, veoma retko su zapadne novine izveštavale o smrtnim slučajevima Egipćana. Jedan od retkih bio je Ali Kamel Fahmi, koji je navodno posetio grobnicu. Fahmija je žena ubila u hotelu „Savoj“ u Londonu 1923. godine, a usledilo je senzacionalno suđenje. Više desetina egipatskih radnika učestvovalo je u iskopavanju Tutankamonove grobnice. Pošto Karter većinu njih nikada nije imenovao u svojim beleškama, a retko su pominjani u štampi, teško je znati kako je rad sa prašinom starom više stotina godina i šutom uticao na njihovo zdravlje.
Prokletstvo gljiva?
Kako su decenije prolazile, neki naučnici su se pitali da li se u Tutankamonovoj grobnici krije nešto smrtonosno. Dva lekara su 2003. godine objavila pismo u časopisu Lanset, u kojem se navodi da je aspergilus, obična buđ, mogla da bude uzrok bolesti grofa od Karnarvona. Aspergiloza može da izazove kašalj, kratak dah, ali je ozbiljnija za one koji imaju oslabljen imuni sistem. Grof od Karnarvona je prvobitno počeo da posećuje Egipat nakon što su mu u saobraćajnoj nesreći, 1903. godine, oštećena pluća, što bi ga učinilo posebno osetljivim na buđ.
Za potrebe studije iz 2013, istraživači sa Univerziteta Harvard analizirali su smeđe mrlje pronađene na zidovima Tutankamonove grobnice, koje su bile zabeležene i kada je Karter otpečatio grobnicu.
Mikrobiolozi su želeli da utvrde da li su gljive ili drugi mikrobi uzrok pojave tih mrlja i da li predstavljaju rizik po zdravlje posetilaca. Iako su analizom pronađeni dokazi o prisustvu kolonija gljiva i bakterija, one više „nisu bile aktivne“ i kao takve nisu predstavljale pretnju za posetioce ili slike. Nemoguće je reći da li su aspergilus ili bilo koja druga gljiva doprineli smrti grofa od Karnarvona ili Džordža Džeja Gulda.
Danas arheolozi nose rukavice, maske, a ponekad i zaštitnu odeću za jednokratnu upotrebu kako bi se zaštitili od buđi i gljivica, navode autori knjige Dangerous Places: Health, Safety and Archaeology (Opasna mesta: Zdravlje, bezbednost i arheologija).
Možda je najobičnije objašnjenje prokletstva dao Frenk Meklanahan, lekar koji je lečio grofa od Karnarvona tokom njegove bolesti u Luksoru, a koji je rekao da broj smrtnih slučajeva čini veoma mali deo mnoštva ljudi koji su posetili grobnicu. „Arheolozi su dolazili i odlazili sve vreme iz svih delova sveta. Ako biste uzeli bilo koju veliku grupu ljudi i proverili kasnije, našli biste određeni procenat smrtnih slučajeva među njima“, rekao je Meklanahan u intervjuu 1972. godine.
Izvor: RTS
