Почела сам да радим као шанкерка сасвим случајно. У ресторану који држе кумови се ослободило место шанкера.
Тада на сцену ступам ја – студент друге године коме ће плата у наредних неколико месеци, колико сам планирала да радим, послужити за изласке у град и нове патике. Ипак, на крају сам остала на месту шанкера и наредне две године.
Колеге са факултета одједном сам заменила колегама из ресторана. Уместо са студентима постала сам окружена људима који имају децу. Плата која је мени за патике је плата којом они хране породицу. Генерацијски јаз је почео. На себе сам преузела ноћне смене, од два до десет. Првог радног дана сам видела шефицу како носи пуне руке тањира нашараних различитим јелима. Ускоро ћу схватити шта значи тих пар минута које си том вештином уштедео себи.
Никада више нећу бити особа која остане до самог затварања ресторана, нити неко ко нема за бакшиш.
Људи мисле да је рад у угоститељству лак и да то може свако. Е, па пробајте. Реалност рада у ресторану је да су гужве исцрпљујуће, константно трчиш, носиш, теглиш. Када су столови пуни не стајеш, када су празни немаш бакшиш. Ако се на све то дода да сам студирала новинарство и током ношења тањира размишљала о испитима и предавањима све постаје још напорније. Има дана када си на ногама и по десет сати, а онда таман треба да кренеш кући и видиш да гости и даље седе за столом док ти около поспремаш.
Колико год посао био физички напоран није ништа у поређењу са тим што доживљаваш од појединих гостију који раднике у угоститељству доживљавају као послугу и полигон за лечење личних фрустрација.
Шта вам никада нећемо рећи
Молим вас не очекујте да је радник у ресторану бејбиситер. Небројено пута се десило да уз сав посао очекују од мене да будем вишесатни дечији аниматор. Нису деца крива, њима је досадно, али нису ни радници жонглери.
Једном ми је нека девојчица украла разнобојне сламчице, онако их је зграбила пуним, малим шакама и отрчала у башту. Гледала сам је како се смеје док их је сејала около а родитељи нису говорили ништа. И после ко је морао да покупи 100 сламчица разбацаних по поду? Ја.
Најгори дан на послу
Било је непријатних ситуација, што се некако и очекује. Сећам се госта који је, на сред препуне баште гостију, демонстративно просуо вино из чаше са изјавом: „Ова чаша вам је прљава, донесите ми нову“. Да ствар буде још занимљивија, у смени су били сви запослени, укључујући и оне који ме плаћају. „Такве ствари се дешавају, не секирај се“, рекла ми је шефица – најлепше речи које сам икада чула у том моменту.
Психолог са послужавником
Гости у ресторану су углавном били редовне муштерије. Временом им проникнеш у навике, научиш шта воле, постанеш психолог са послужавником.
Кад гости често посећују ресторан, у 90 одсто случајева пију исто пиће припремљено на исти начин и у истом својству. Неколико сталних гостију имало је своје чувене и свим запосленима познате поруџбине – мушкарац средњих година, малтене редован гост у поподневним сатима једном приликом је донео своју шољу за чај, са специјалном цедиљком нане која функционише као нека врста пумпе. Како бих га угледала, тако бих почела да спремам чај послужен у баш тој шољи. Са друге стране, брачни пар који је викендом долазио на ручак је малтене увек имао исту поруџбину – чаша белог вина за господина, и дуњевача за госпођу.
АМ радио се бори да задржи своје место на командним таблама аутомобила
Други гост, који би ме углавном поздравио са: „Здраво, како је“ је имао редовни захтев – водка и вода, свака у идентичним, специјалним стакленим чашама четвртастог облика са две до три коцкице леда. Некада би долазио и по неколико пута дневно, увек очекујући исто пиће, и не чекајући конобара да га услужи припремила бих исто. У два наврата ми се, случајно наравно, догодило да сам помешала флаше дуњеваче и водке, и оба пута је истрчао испред ресторана да испљуне ракију и испере уста. Сваки пут ми је било толико жао, јер сам имала само један посао – да послужим госта истом водком коју је увек тражио.
Све се своди на људе
Колектив ми се одувек допадао, без обзира на то што сам била далеко млађа од, до тада, најмлађе запослене особе – рецимо око 40 година. Кад бих им персирала, добила бих као одговор оно познато питање: „Зашто ти мени персираш?“ Ишла сам и на свадбе својих колега, честитала рођендане њиховој деци и заједно бирала ормариће за купатило.
Поново бих била конобар и шанкер
Не жалим се, било ми је неизмерно добро радећи за шанком. Једини разлог зашто сам престала да радим је тај што сам пронашла посао у струци. Свесна сам за лоша искуства у раду у угоститељству, али имала сам ту срећу да моје буде изузетно вредно и лепо. Само немојте ни у једном моменту помислити да је лако.
Извор: НИН
