Mudri ljudi iz vladajućih krugova (establišmenta) nam ponovo govore da su naše nade u vezi trajnog mira čista iluzija. Tvrde da je ljudska priroda ono što ga čini nemogućim, te da je rat u našim genima čvrsto usađen. Ukazuju pri tom na istraživanja koja evolucioni biolozi vrše, a koja ukazuju na činjenicu da čak i naši najbliži životinjski rođaci, šimpanze ratuju. Pa otud zaključuju da rat mora da jeste deo našeg ukupnog biološkog nasleđa. „Oduvek smo ratovali”, tvrde oni. „Ljudi su ratoborna vrsta. Bez vojske koja je tu da nas odbrani, neko bi se već našao da nas pokori.” Takve pretpostavke su postale aksiomi duboko usađeni u našoj kulturi. Zbog njih se osećamo očajno, ali nas na neki način i teše jer nas oslobađaju od obaveze i odgovornosti da se menjamo.
Istina jeste da u određenim situacijama šimpanze napadaju susedne kolonije, pa da pri tom i ubijaju druge šimpanze. Te studije o majmunima ubicama stekle su vanredan nivo publiciteta i zato što impliciraju da je ratobornost duboko usađena u samoj ljudskoj prirodi. Iako, međutim većina naučnika iz ovakvih dokaza nije to izvela kao svoj zaključak, mediji establišmenta ne prestaju da nas upravo u to uporno ubeđuju.
Daljim proučavanjem se međutim došlo do drugačijeg ključnog otkrića: šimpanze koje vrše invaziju na teritoriju svojih suseda trpe zbog smanjenja sopstvene teritorije i/ili nestajanja neophodnih prehrambenih resursa na njoj. Oni se jednostavno bore za opstanak. Grupe sa zadovoljavajućim resursima nikad ne počinju napade na druge kolonije. Agresija ne predstavlja konstantu u ponašanju, već biva izazvana stresom kojem su se našli izloženi. Njihova genetika im daje sposobnost za nasilje, ali je uvek stres onaj ključni faktor koji mora postojati da posluži kao okidač za njihov ulazak u borbu. Najnovija istraživanja pokazuju da rat nije nužnost, već da je više u funkciji stresa kojem je njihovo društvo već neko vreme bilo izloženo. Naša biološka priroda nas ne prisiljava da ratujemo, ona nam jedino pruža kapacitet za to. Bez stresa koji bi ga izazvao, nasilje može biti tek jedna od neiskazanih sposobnosti koje nam je ljudska evolucija obezbedila. Studije profesora Daglasa Fraja, Fransa de Vala i Roberta Sapolskog (Douglas Fry, Frans de Waal, Robert Sapolsky) pružaju nam dokaze za ovu tvrdnju.
Militaristi fokusirani na istoriju nam govore da ratovi jedan drugog slede u stopu. No, to je istorija samo ovog patrijarhalnog perioda naše civilizacije. Ranija matrijarhalna civilizacija jugoistočne Evrope uživala je u stolećima večitog mira. Antropolog Marija Gimbutas sa UCLA-ja je u svojoj knjizi „Boginje koje žive“ (The Living Goddesses) opisala svoje arheološke nalaze. Nema ni traga ratovanju u iskopinama Minojske, Harapske (u dolini Inda, Pakistan – prim. prev.) ili Karalske (najstarije južnoameričke, Peru – prim. prev.) kulture.
Na mnogim od pacifičkih ostrva su do juče živeli samo pacifisti. Da bi očuvala mir drevna Veda civilizacija u Indiji koristila je tehnike meditacije, a i danas se u mnogim društvima iste oživljene tehnike koriste sa ciljem redukovanja stresa. Naša društva, naprotiv imaju duboko usađeno uverenje da je stres neophodan sastojak za život. Brojne su naše socijalne i ekonomske strukture koje su upravo na sukobu sazdane. Potreba kapitalizma za kontinuiranim uvećavanjem profita sve nas uvodi u stres.
Indoktrinirani smo da mislimo da je upravo to ono normalno i prirodno stanje, koliko god da jeste u svojoj suštini patološko. Stres životu u velikoj meri i na toliko načina nanosi štetu, no mi to jedva da i primećujemo zato što je u nas duboko usađen upravo takav način života. Uopšte ne moramo da tako živimo. Mogli bismo lako da smanjimo nivo stresa pod kojim čovečanstvo trpi. Mogli bismo da stvorimo društvo u kojem se izlazi u susret potrebama ljudi i u kojem se svetski resursi ravnomernije raspoređuju. Mogli bismo da živimo u miru sa svima drugima. No, za to bi bile potrebne i neke elementarne promene.
A te promene bi ugrozile pozicije onih u našim društvima koji upravljaju polugama moći. Kako je kapitalizam predatorski društveni i ekonomski sistem, predatorske ličnosti su uvek one koje preuzmu moć. One su ti koji sve druge gledaju kroz vizuru agresije. Ali to nije tek puka vizura. One su doista okružene neprijateljski raspoloženim takmacima. I zato su ubeđene da je i sam rat neizbežnost.
U prošlosti su njihovi prethodnici svoju moć branili propagirajući nešto drugačije gluposti: da kralj ima od boga dato pravo da nama vlada, da su crnci u odnosu na belce manje vredni, da žena treba da sluša muškarca. Sve te zablude smo do sada uspešno nadrasli, pa zašto onda ne bismo i ovu?
Izvor: Stanje Stvari
