Мудри људи из владајућих кругова (естаблишмента) нам поново говоре да су наше наде у вези трајног мира чиста илузија. Тврде да је људска природа оно што га чини немогућим, те да је рат у нашим генима чврсто усађен. Указују при том на истраживања која еволуциони биолози врше, а која указују на чињеницу да чак и наши најближи животињски рођаци, шимпанзе ратују. Па отуд закључују да рат мора да јесте део нашег укупног биолошког наслеђа. „Одувек смо ратовали”, тврде они. „Људи су ратоборна врста. Без војске која је ту да нас одбрани, неко би се већ нашао да нас покори.” Такве претпоставке су постале аксиоми дубоко усађени у нашој култури. Због њих се осећамо очајно, али нас на неки начин и теше јер нас ослобађају од обавезе и одговорности да се мењамо.
Истина јесте да у одређеним ситуацијама шимпанзе нападају суседне колоније, па да при том и убијају друге шимпанзе. Те студије о мајмунима убицама стекле су ванредан ниво публицитета и зато што имплицирају да је ратоборност дубоко усађена у самој људској природи. Иако, међутим већина научника из оваквих доказа није то извела као свој закључак, медији естаблишмента не престају да нас управо у то упорно убеђују.
Даљим проучавањем се међутим дошло до другачијег кључног открића: шимпанзе које врше инвазију на територију својих суседа трпе због смањења сопствене територије и/или нестајања неопходних прехрамбених ресурса на њој. Они се једноставно боре за опстанак. Групе са задовољавајућим ресурсима никад не почињу нападе на друге колоније. Агресија не представља константу у понашању, већ бива изазвана стресом којем су се нашли изложени. Њихова генетика им даје способност за насиље, али је увек стрес онај кључни фактор који мора постојати да послужи као окидач за њихов улазак у борбу. Најновија истраживања показују да рат није нужност, већ да је више у функцији стреса којем је њихово друштво већ неко време било изложено. Наша биолошка природа нас не присиљава да ратујемо, она нам једино пружа капацитет за то. Без стреса који би га изазвао, насиље може бити тек једна од неисказаних способности које нам је људска еволуција обезбедила. Студије професора Дагласа Фраја, Франса де Вала и Роберта Саполског (Douglas Fry, Frans de Waal, Robert Sapolsky) пружају нам доказе за ову тврдњу.
Милитаристи фокусирани на историју нам говоре да ратови један другог следе у стопу. Но, то је историја само овог патријархалног периода наше цивилизације. Ранија матријархална цивилизација југоисточне Европе уживала је у столећима вечитог мира. Антрополог Марија Гимбутас са UCLA-ја је у својој књизи „Богиње које живе“ (The Living Goddesses) описала своје археолошке налазе. Нема ни трага ратовању у ископинама Минојске, Харапске (у долини Инда, Пакистан – прим. прев.) или Каралске (најстарије јужноамеричке, Перу – прим. прев.) културе.
На многим од пацифичких острва су до јуче живели само пацифисти. Да би очувала мир древна Веда цивилизација у Индији користила је технике медитације, а и данас се у многим друштвима исте оживљене технике користе са циљем редуковања стреса. Наша друштва, напротив имају дубоко усађено уверење да је стрес неопходан састојак за живот. Бројне су наше социјалне и економске структуре које су управо на сукобу саздане. Потреба капитализма за континуираним увећавањем профита све нас уводи у стрес.
Индоктринирани смо да мислимо да је управо то оно нормално и природно стање, колико год да јесте у својој суштини патолошко. Стрес животу у великој мери и на толико начина наноси штету, но ми то једва да и примећујемо зато што је у нас дубоко усађен управо такав начин живота. Уопште не морамо да тако живимо. Могли бисмо лако да смањимо ниво стреса под којим човечанство трпи. Могли бисмо да створимо друштво у којем се излази у сусрет потребама људи и у којем се светски ресурси равномерније распоређују. Могли бисмо да живимо у миру са свима другима. Но, за то би биле потребне и неке елементарне промене.
А те промене би угрозиле позиције оних у нашим друштвима који управљају полугама моћи. Како је капитализам предаторски друштвени и економски систем, предаторске личности су увек оне које преузму моћ. Оне су ти који све друге гледају кроз визуру агресије. Али то није тек пука визура. Оне су доиста окружене непријатељски расположеним такмацима. И зато су убеђене да је и сам рат неизбежност.
У прошлости су њихови претходници своју моћ бранили пропагирајући нешто другачије глупости: да краљ има од бога дато право да нама влада, да су црнци у односу на белце мање вредни, да жена треба да слуша мушкарца. Све те заблуде смо до сада успешно надрасли, па зашто онда не бисмо и ову?
Извор: Стање Ствари
