Пише: Ј.М.
Сликар Цветко Лаиновић спада у оне умјетнике који су одавно прешли европски праг, својим изузетним стваралаштвом. Свој јавни живот, започео је 1955. године, у Подгорици, излажући потом једнаким интензитетом и у земљи и у свијету. Добитник је низа значајних признања, међу којима је и Тринаестојулска награда, највеће признање у Црној Гори. Човјек који је вратио слику на прапочетак, на бјелину из које се све рађа. Живи у Београду као професионални сликар.
Господине Лаиновићу, подаци говоре да сте свој јавни живот сликара почели самосталном изложбом. Реците, како се то десило и када?
Било је то након завршетка академије 1955. године у Подгорици. Тада сам излагао први пут, изложивши толико глупости, да ме је једноставно стид. Надам се да је највећи број тих слика пропао, јер то ништа није ваљало. Када говоримо о томе, морам рећи да сам ја увијек добро цртао, али то нису били само цртежи, већ слике у боји, са којима сам тада стајао јако тешко. Но, као што рекох, надам се да је то већ пропало. Срећом, убрзо сам осјетио да то не ваља и напустио такав начин рада.
Публика је до прије неку годину, тешко прихватала Ваше, поготово бијеле слике. Међутим, мислим, да та управо ваша бјелина много позива на истраживања што је и те како значајан интелектуални чин?
Баш тако. Ја то често говорим. Са ким сам год разговарао о мојим сликама, увијек је то била тема. Моја бјелина, моја црна линија, а преко тога као што знате онај рапави фон и онда наравно примијетите да је то необично. То кажу чак и у иностранству и због тога ме и примају, јер кажу да је то нешто ван памети. Јер, моје слике се увијек налазе на прелазу да буду графика, што не би ваљало. Ни сам у ствари не знам како избјегнем тај графизам. А како сам дошао до тога, то ђаво зна. Ја сам се много мучио са бојом, али сам срећом добро цртао. Ја сам иначе студирао и математику, а пошто знам одвајкада, да умјетност треба да буде различита од природе, онда сам избјегао боје, а са друге стране искористио ту математичку аксаиому, да у природи нема линије. Тако да се ја користим оним чега нема у природи и избацујем оно чега има. Значи, избацио сам боју а поставио линију и стварам нешто чега нема у природи. Ето, хвала богу, за сада ми то успијева.
Јадранка Јовановић у разговору са Ранком Павићевићем: Служим умјетности
Оно што ме је увијек занимало гледајући Ваше слике је, како настаје Ваша бјелина, Ваша бијела слика. Да ли је пресудан тај унутрашњи духовни подстицај? Мислим да јесте.
Свакако да јесте. Наравно, много је важно то искуство које ја имам. У мени се већ створило неко осјећање да могу да се препустим руци, том искуству које значи да опет требам искуство од претходне слике. Тако да, са једне стране, у основи знам да треба да буде слика бијела са том црном линијом и друго ништа. Ја немам претходно никакве идеје шта ћу да радим. То ми се веома ријетко деси, него зажмирим што се каже, па рука гдје ми почне, па нека она сама тјера по своме. Обично се, значи, дешава, да ја хоћу да насликам или нацртам, а после неког времена се то претвори у човјека. Онда сам ја задовољан што могу да се похвалим да сам направио слику, супротно од намјере какву сам претходно имао. Сматрам да људско тијело много боље размишља него мозак и да оно, у ствари, ствара праву умјетност и да је умјетност много ближе тијелу него мозгу. Ето то ми је основна идеја.
Значи, Ви не одређујете тему Ваше слике, већ је она сама одређује и обликује?
Управо тако. Ријетко се деси да ја претходно направим скицу, па да по њој радим слику, јер обично радим обрнуто, што је јако чудно и то сликар углавном никад не чини. Ја направим слику како сам вам и говорио, не размишљајући, а онда након тога правим скицу. Ја, у ствари, себи објашњавам, каква би моја претходна права намјера требало да буде и истовремено себи објашњавам да ли сам успио.
Може ли се рећи да Ваше модерно сликарство, тј. модерно сликарство уопште, боље развија људски дух?
То свакако. Ја сам у то толико убијеђен да просто немам ријечи да вам то искажем. Почело је то моје убјеђење негдје 1959. године, када ја, руку на срце, нисам био добар сликар. Међутим, као и сви људи на свијету, мање-више, сматрао сам да су сликари уопште, да смо сви ми малко на своју руку, не баш много солидни, што значи са пуно оних, скоро површних мана. Међутим, када сам у Лувру видио пуно сликара на једном мјесту и Монеа и Манеа и Реноара и друге, ја сам се задивио, нарочито гледајући Манеа и његов портрет, колико је интелигенције, колико је памети избијало из тих људи. А онда касније, гледајући много белгијске надреалисте, био сам задивљен колико су то страховито озбиљни људи и продуховљени. Они просто траже неку праву истину, али не на површан начин. Према томе, мени је сликарство један живот, гдје може да се живи и без јела и без пића.
Да ли и колико слика треба да буде истинита?
Највећа истинитост слике је њена духовитост. То је оно што њу чини садржајном, што је веже за неки прави живот који ће бити, како ја кажем, послије смрти.
Милош Шобајић у разговору са Ранком Павићевићем: Париз није инспирација
Једном сте изјавили, да су побожност и јад умјетнику неопходни. Можете ли то појаснити?
Тешко. Наиме, те најфиније ствари о умјетности могу и ја и свако други да појашњава, али не може праву истину да докучи. Јер, умјетност има ту невјероватну особину да са једне стране све појасни, а са друге све замути. Тако да јој прићи па је објаснити, значило би истовремено, убити је. Тако и побожност, тако и мој страх од људи, снови, предосјећања, страх од Бога, то је једна нужна ствар. Не у оном баналном смислу, да се ја сада плашим шта ће Свети Илија да чини од мене, него је то на некакав начин, страховито осјећање и поштовање, да некаква рука, Божја, или како хоћете, бдије над Вама. Ја сам рекао, да у том случају када се ја потчиним небу или некој вишој сила, у том случају сам само самосталан, што изгледа ван памети, али је по мени истина.
У чему се, господине Лаиновићу, огледа та љепота Вашег сликања, тог Вашег свијета?
У мучењу, у једном, рекао бих скоро мазохизму или садизму, ни сам не знам како да вам то појасним. Сликарство је једно мучење. Ја сам увијек тврдио, да смо ми сликари кажњени од Бога, а са друге стране нема ништа љепше, као што сам већ рекао, него бити кажњен од Бога.
Да ли су управо у том мучењу, нестале познате бјелине Цветка Лаиновића?
Па, јесу. Била је то мука. Искрено говорећи, када сам савладао боју, био је то један напад лудила. Било је то 14 година након завршетка ликовне академије. Тада сам живио у Црној Гори, и знао сам да направим добру слику, али није то било оно владање тим четвртастим простором који имам пред собом. Након тога сам у Војводини: у једној школи сам радио једну слику и преправљао је четири године. Управо та слика ме освијестила и помогла да схватим шта је сликарство. Када сам у једном моменту осјетио да лудим, била је то нека блокада која је трајала недјељама, док једне ноћи нисам почео од тог силног напора да вриштим. Када сам се након освјешћења нашао на поду са свицима у очима, знао сам зашто је то и од чега. Сјутрадан, када сам завршио слику, никада проблема са бојом нисам имао. И од тада, мени боја није била интересантна. Ја сам је савладао и истовремено поништио у себи боју. Онда сам дошао до једног невјероватног закључка, да се ја у ствари, враћам у праисторију, па сам, да бих то оправдао, написао да сам увјерен да су први људи видјели све у бијелом.
Како се осјећа сликар, након те муке, након тог лудила, када слика буде завршена?
Када слику завршим, осјећам се миран и уморан, као жена послије порођаја. Тада настаје чисто гледање, а то ми је најљепша ствар у животу. Јер, ја сматрам да је гледање, најфинија врста размишљања. Иначе, тек када је слика готова, сазнајем праву истину о њој. А слика, као што сам рекао треба да буде увијек истинита.
Поред сликања, Ви успјешно пишете и објављујете, мада то можда познаваоци Вашег сликарског опуса и не знају. Да ли је попут сликарства и писање мучење и у којој мјери?
Десило се и то, захваљујући неким мојим пријатељима, да сам до сада објавио четири-пет књига. Прво сам се ја изненадио, а после су ми те књиге постале толико драге, да ми се чини, да бих рађе био писац него сликар. Са друге стране, мени мање тешко пада писање, јер су та моја писанија и те моје мисли, настали на основу слика, што је јако чудно. Код мене слике дају литерарне идеје. Срећом, те идеје нису много ни јасне и не могу их, па чак и не желим појашњавати.
Живимо једно чудно вријеме које сигурно оставља трага на све нас. Колико то вријеме оставља трага на умјетност и на Ваше сликарство и сликарство уопште?
Пуно, а ево како. Немамо боје, немамо материјала. Када размислим, ја сам био претходник ембарга и ових невоља. Јер, двадесет година радим слике само са једном бојом. Као да сам предвидио ове невоље, ембарго и ове несреће. Са друге стране, одједанпут, и у Црној Гори и у Србији, пуно слика и књига. То потврђује оно што ја стално говорим, а то је, да ми умјетници црпимо снагу из зла које нас опкољава и из зла које у себи носимо. Ми једноставно настојимо да то зло обликујемо, да му дамо неки фини садржај. Јер, ја сам једанпут написао да мени ова невоља и оскудица у којој живимо не смета, него ме само чини више везаним за неку чврстину, па чак и експресионизам коме сам ја веома склон и који би требао бити по моме, основа свих умјетничких дјела.
Господине Лаиновићу, хвала Вам што смо разговарали о свему овоме.
Хвала и вама, јер сте ме веома лијепо натјерали да појашњавам ове ствари, а иначе, ја волим да се правим важан.
Будва, јула 1994. године
Извор: РТВ Будва
