Субота, 12 сеп 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Десетерац

Црњански о Дучићу

Журнал
Published: 10. септембар, 2026.
Share
Милош Црњански, (Фото: ИН4С)
SHARE

Ваша Лирика Итаке имала је, у извесном смислу, ироничан став према том нашем средњем веку.

Очајнички став, не ироничан став. Очајнички став. То је једна разузданост у очајању. Ту нема ничега. Ви дођете у Београд 1918. године, разорен, и постанете очајни. Било је тада много празнина, много имитација француске поезије, итд. Ја сам зафркавао Дучића, кажем, зашто да не читам Анри де Ренијеа овде, а не Дучића. Млад свет увек зафркава старије. А он се није љутио. А да видиш кад њему неки младић направи неке непријатне примедбе, он каже – напиши ти то, младићу, само ти то напиши. Њему је било главно, да се чује о њему. Бојао се да га не забораве. А имао је језик један који је фантастичан. Па знате да сад има који га имитирају. Не имитирају садржај, нити врсту, него језик и сликове. И враћају се томе.

Милош Црњански „Испунио сам своју судбину“, БИГЗ, СКЗ и Народна књига 1992. стр. 142-155.

Сад, разуме се, човекова природа је таква да више воли оне који га хвале, опет да споменем Дучића… Нема га више, али га волим, јер је био, како да вам кажем, велики егоист. Човек има право на егоизам, нарочито када остари. Док је млад, он може ударац узвратити, уживање је једном песницом ударити, то је једно од највећих мушких уживања. Али кад човек постане толико стар да више не може да се креће, ја дотле још нисам дошао, онда је уживање чути нешто лепо.

  1. стр.

Јован Дучић је имао обичај да каже да је критика непотребна и да су критичари сасвим непотребни. Држао се тетака и стрина око тадашњег Српског књижевног гласника.

Јован Дучић: Сусрет

  1. стр.

Јесу ли они, и ако јесу, на који начин, утицали на ваше песништво?

Мора да су утицали, ако се утицај узме као нешто паметно. Али ако се мисли да сам имитовао, не. Ви ћете наћи песму коју је Дучић написао, и која је имитација. Можете да нађете Ракићеву песму, која је превод из Шекспира.

  1. стр.

Књижевност је онда служила уједињењу. Скерлић је гледао да они писци који су живели ван Србије, ако су патриоте и ако они имају једну тенденцију националне поезије, да их помогну. Неки писци, које нећу овде да именујем да не изгледа да их омаловажавам, али могу рећи Дучића је дочекао као џина зато што је био Херцеговац, зато што је био дошао у Србију, Вељко Петровић је био Војвођанин, он је чинио све да га помогне.

  1. стр.

Литература, питамо, каква је била?

„Она је ишла лудачки. Била је сасвим нова. Нису нас волели старији, који су имали име. Можете мислити како је уображени Дучић тешко подносио подсмех. Био је уображен. И ја сам био уображен. Био сам високо дигао нос зато што сам песник. А Дучића је касније још уображенијим начинила његова успешна дипломатска каријера. Говорио сам му, памтим, да није био на Крфу, да се није тукао, него је седео као господин. Славио победника. Пецкао сам га. Можете мислити какво је било то време страсти“.

  1. стр.

Шантић ми је, уз пиво испод оног дрвећа, причао о Мостару и о Дучићу. Знате, кад говорим о Дучићу, сви мисле да му ја завидим. Није тако. Дучић ми је био толико близак и пријатељ,  и тада и касније и туђини, али морам да испричам оно што је Шантић рекао мени. У младости су били заувек прошли кроз Мостар. О Мостару никад нико није лепше причао од Шантића. Друговали су и стално били заједно. Били су заједно и у радњи, били су калфе, па се Шантић онда заљубио и верио. Његов најбољи друг, Дучић, који је исто тако лепа појава, молио је Шантића да се уклони од те девојке. То се дешава у животу, међу пријатељима. И Дука се био у њу заљубио. И, онда, ја у тој књизи кажем да је Дучић имао очи као у коња, водене, а леп човек. Нисам то ја рекао, то је Исидора Секулић, она је то казала, па сам ја, јер је збиља имао, крај свега тога што је био лепа појава.

То се види и на фотографији.

Каже се, ништа ружно о мртвима. Треба рећи оно што је било, што је истина. И, он се уклонио зато што је волео свог друга.

Ко се уклонио: Дучић или Шантић?

Јован Дучић о Бори Станковићу, старом Врању и географији српске осећајности

Шантић. А Дучић, он је једно време, или водио љубав, или је бар тако изгледало, са том девојком, па, после је прекинуо, отишао у дипломатију. А Шантић је остао у Мостару сам и никада се није женио. Износе да се није женио због болести, којешта! Ја имам једну песму Шантићеву, написану тетки моје жене, једној лепотици из Трста. Позната фамилија. Он је толико био један пажљив човек и то никада није штампао. Напали су га да он није велики песник. То су такве приче. Велики песник, мали песник, средњи песник, оцена пет, оцена четири, као да смо ђаци.

293-294. стр.

Понекад ме питају зашто се нисам вратио у земљу. Па, то је било немогуће! Земља је била окупирана, где да се вратим? У порушени Београд, где ми је бомба срушила кућу и уништила све што сам имао у своме стану? Да одем да се покорим Немцима и да трпим окупацију? Не заборавите, тада је био још април четрдесет прве, није било никаквог устанка. Отишао сам, дакле, са својом амбасадом и својом женом. Дучић нас је дочекао у Мадриду, он нам је послао и паре за воз.

  1. стр.

Извор: Макроекономија

TAGGED:Јован ДучићКултураМакроекономијамилош црњанскиУмјетност
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Вернер Херцог: Повратак великог филмског ексцентрика
Next Article Филм „Излет“ редитеља Ненада Павловића српски кандидат за награду Оскар

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Владимир Црњански: Филмска критика: Медитеранска мисија „Лазарев пут“

Пише:Владимир Црњански За то му је потребна нека дозвола, неки папир од локалних власти, а…

By Журнал

„Застрашујући рај“ Чарлса Симића

Од сећања на детињство у окупираном Београду до уласка међу песнике, у аутобиографији као збирци…

By Журнал

Божо Копривица: Два бордела муза

Пише: Божо Копривица С јесени 1993. Мирослав Караулац, најбољи југословенски тумач Андрића, младог Ива Андрића,…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Десетерац

Борислав Пекић: Беснило (1981)

By Журнал
Десетерац

Тин Ујевић: Против поезије и филозофије хипнотичара

By Журнал
Десетерац

Живојин Ракочевић: Језик који памти

By Журнал
Слика и тон

Милош Лалатовић: Енди Ворхол, симбол двадесетог вијека

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?