Пише: Скот Роксбороу
Најновији филм Вернера Херцога „Bucking Fastard“ премијерно је приказан на фестивалу у Венецији. То је био повод да DW разговара с легендарним редитељем који већ више од шест деценија помера границе филмске уметности.
Када је Вернер Херцог тражио наслов за своје мемоаре, посегнуо је за једним од сопствених филмова: „Свако за себе, а Бог против свих“. То је оригинални, немачки наслов филма који је међународној публици познат као „Загонетка Каспара Хаузера“ (The Enigma of Kaspar Hauser).
За Херцога, можда последњег великог ексцентрика европске кинематографије, то није само наслов, већ поглед на свет.
Током више од 60 година каријере снимао је филмове на падинама активних вулкана, усред Сахаре, у прашумама и северно од Арктичког круга. Његови јунаци углавном живе на границама људских могућности, а често је и сам редитељ током снимања стизао до сопствених граница.
Ни са 84 године Херцог не показује намеру да успори. На овогодишњем Филмском фестивалу у Венецији је представио нови играни филм „Бакинг Фастард“ , свој први играни наслов после седам година.
Две сестре које функционишу као једна особа
Филм прати Џин и Џоун Холбрук, две сестре које говоре, мисле и крећу се готово потпуно усклађено. Чак деле исте снове и заљубљене су у истог мушкарца, којем, по свему судећи, нису много важне.
Прича је делимично инспирисана стварним близнакињама Фредом и Гретом Чаплин, које су осамдесетих година биле медијска сензација у Британији.
У Херцоговој верзији, након љубавног разочарања, јунакиње одлазе у дивљину Ирске и почињу да копају тунел кроз пећину, уверене да тако могу стићи до Оркнејских острва, митског места где је права љубав могућа.
Опседнутост немогућим
Такве јунакиње савршено се уклапају у Херцогов филмски свет. И сам редитељ види везу са својим ранијим остварењима.
„У Фицкаралду постоји велики сан о опери усред џунгле, због којег главни јунак пребацује велики брод преко планине“, подсећа Херцог у разговору за DW.
У том филму из 1982. редитељ је заиста натерао екипу да пребаци 320 тона тежак пароброд преко брда у перуанској прашуми.
„Бакинг Фастард“ је, каже он, слична прича: „То је сан о идеалној земљи која заправо не постоји.“
Границе између живота и филма
У Херцоговом свету граница између стварности и фикције готово да не постоји. Током снимања филма „Агире, гнев Божји“ из 1972. године, екипа је, према бројним сведочењима, готово полудела под притиском рада у амазонској џунгли, укључујући и звезду филма Клауса Кинског.
У документарцу о Кинском „Мој најбољи непријатељ“ из 1999. године, Херцог описује како је глумац током снимања у џунгли претио да ће напустити филм. Редитељ тврди да му је тада рекао да ће га, ако оде, сустићи и убити.
Људи који живе на ивици
Вернер Херцог је можда још познатији као документариста него као аутор играних филмова. Његови јунаци из стварног живота једнако су необични као и измишљени ликови.
У филму „Човек гризли“ (2005) прати судбину Тимотија Тредвела, активисте који је годинама живео међу медведима на Аљасци, све док га један од њих није усмртио.
У документарцу „Мали Дитер треба да лети“ (1997) говори о немачко-америчком пилоту Дитеру Денглеру, који је побегао из заробљеничког логора у Лаосу.
За филм „La Soufrière“ (1977) снимао је у напуштеном граду на Гваделупу, поред вулкана који је сваког часа могао да еруптира, како би разговарао са јединим становником који је одбио да се евакуише.
Филмови као заједнички снови
Херцог не прави велику разлику између документарног и играног филма. Признаје да је за документарце понекад измишљао сцене, а да је у игране филмове уносио стварне догађаје.
За филм „Спас у зору“ (2006), играну верзију Денглерове приче, натерао је Кристијана Бејла да пред камером једе живе ларве и рве се са правом змијом.
„Филм нема толико везе са стварношћу колико са нашим колективним сновима“, каже Херцог.
За себе радије каже да је песник него редитељ.
„Само изађите и урадите то“
У својим често мрачним причама о човековој борби с природом, Херцог трага за, како каже, „екстатичном истином“, нечим што превазилази пуку реалност.
Његов циљ није да екстремне подвиге представи као бизарност. Напротив. Жели да надахне људе да покушају нешто велико.
„Сваки одрасли мушкарац требало би да пренесе брод преко планине. Свака одрасла жена требало би да ископа тунел кроз планински масив“, каже он за DW.
„Порука је једноставна: изађите и урадите то.“
Подељене реакције на нови филм
Публика у Венецији срдачно је дочекала „Бакинг Фастард“ – али су критичари били прилично подељени. Неки су филм прихватили као још један пример Херцогове ексцентричне маште. Други су оценили да је конфузан и бесмислен.
Сам Херцог не делује превише забринуто. Подсећа да хумора има у свим његовим филмовима.
„Понекад је то црни хумор. Понекад веома баварски хумор, који ни Немци не разумеју“, каже.
Зашто је Херцог и даље важан
Без обзира на критике, Вернер Херцог данас је популаран као ретко када раније. Прошле године отворио је налог на Инстаграму (иако и даље нема паметни телефон). Профил је постао хит међу генерацијом З.
„Мој млађи син га води. Каже ми да је 85 одсто публике старо између 15 и 20 година“, каже Херцог.
Руни Мара сматра да је његова привлачност једноставна: „Он је јединствена особа коју заиста није брига шта други мисле. Људи то воле, јер би сви желели да живе на тај начин.“
Следећа станица: свемир?
Херцог већ ради на новом филму и фото-монографији за издавачку кућу Ташен. А није одустао ни од свог можда најлуђег сна. Жели да снима филм у свемиру.
„Разговарао сам са НАСА-ом, али ме нису повели. Један јапански милијардер који планира лет око Месеца такође ме је одбио“, каже.
„Али Илон Маск ми је обећао да ћу, ако једног дана крене на Марс, бити у летелици.“
Извор: Дојче Веле
