Ваља понекад дубље загедати и у плитку причу, иако наочиглед све изгледа јасно.
Зна истина или намјера понекад бити потпуно бестидна и појавити се у облику који се пристојном човјеку чини немогућим. Помисли човјек завјера мора бити дубља, превара мора бити препреденија. Е, не мора! Буде почесто и преочигледна да понекога збуни. Свакако не знавене, али њих никада није било довољно. Читам неки дан у доконици (то је оно кад немаш ништа паметније да чиниш) пар пасуса Чедомира Петровића на једном овдашњем порталу.
Слови тамо ова анемична и у театарским круговима опскурна индивидуа о ‘догађајима на Цетињу’.
Кад неко у свом професионалном проседеу нема ништа за шта се може закачити ријеч, него те једино казују по оцу и кажу – то је Чкаљин син, онда мора бити да није лако. Е та појава пише. „Ђукановић је за Црну Гору учинио много“, каже Чкаљин Чеда.
Ако нијеси крајње саркастичан онда је тужно бити толико неупућен, још тужније је тако зарађивати за живот. Тужни мој Чедо, колико ти год била незахвална позиција – не умијо некога бранит, или немао чиме, мораш то чинити тако да макар и најзалуђенијима личи на нешто.
Овако само чиниш штету ономе ко ти је оставио ситан бакшиш. „Критикују га да је предуго на власти, већ 30 година. Нек остане још толико, јер да није било политике коју је Ђукановић водио, данас не би било ни Црне Горе, таква каква јесте“, пише Чеда други, први је одавно препознат. Можда је неталентовани Чеда, за глуму то каже број остварених улога, а за писање види ко зна азбуку, у овој формулацији „таква каква је“ хтио да провуче иронију. Никако. Крај све запечати.
„Јахаће још Ђукановић,све док не заврши и посљедњи задатак, да уведе Црну Гору у ЕУ“, заврши Чеда свој пашквиласти текст.
Није Чкаљин Чеда био вриједан помена ни својим политичким ставом ни својим литерарним прегнућем. Проблем је онај у чије се име он гласка. Понекад по авлијском штенету можеш наслутити домаћина.
У каквој је дакле неприлици Ђукановић када је од толико ‘перјаница круга двојке’ и алумниста Бебе Поповића – од Николе Самарџића, преко Соње Бисерко до Душана Јањића и Миливој Бешлина, спао на Чедомира који не умије ни да глумата него се види шмира.
То је оно кад и најмање верзирани види да глумиш.
Да не останемо недоречени у смислу плиткости посуде чанак која, рекли смо већ, јесте практична јер се у њој брзо лади вариво али је и непрактична јер се лако и проспе, само једна опаска. Каже неки дан гломазни Чанак одговарајући на питање новинара једне београдске ТВ, шта је тражио на Цетињу у данима устоличења новог митрополита црногорског и откуд он у градској кафани на Тргу Краља Николе у часима кад је полиција мало употпунила Милову журку сузавцем и шок бомбама, да није имао гдје друго да буде.
И изговори у даху као да је ‘жива истина’ да је дан раније „испражњено 300 соба у хотелу „Гранд“ на Цетињу, због финансијске проневјере од шест еура“, па наводно није имао гдје да се смјести. Е премного је макар и долазило и од једне од најислуженијих медијских појава у региону. Чанче волуминозни не да Гранд нема 300 соба, него их спаваћих нема цијело Цетиње. Али шта ћеш мораш нешто причати за ту синекуру. Некад је била у аугментативу али је сада послодавац у проблему па си остао без крупнијег дијела онога што си добијао.
