Пише: Татјана Њежић
Године 1958. у НИН-у је излазио серијал текстова са наднасловом „Шест деценија историје филма“, а које је потписао Душан Пешић. У наставку са радним бројем XВИ, објављеном у броју 415, од 14. децембра, налази се текст с потписом легендарног Чарлија Чаплина!
У уводним редовима Пешић напомиње да су током објављивања материјала из историје кинематографије упућена писма многим филмским уметницима широм света са молбом да у одговору дају, односно „кажу неколико речи о времену и условима под којима су снимали своја најзначајнија дела“.
НИН број 415 објављен је 14. децембра 1958, а Душан Пешић у уводу бележи и да је тих дана стигао одговор од Чарлија Чаплина у коме је реч и о предратном Холивуду, „о времену у коме смо писали у прошлим наставцима, када је звук већ потпуно овладао кинематографијом и када су велике компаније својим системом рада све више гушиле индивидуалност и слободу стварања уметника, а најбоље су пролазили они који су ‹филм схватали као уносни занат којим се могу направити добре паре›“, а потом је предочено Чаплиново писмо:
„Ни сада, а не верујем ни у будуће не желим да одговорим на питање који од својих филмова сматрам најбољим. Уосталом, то не би имало нарочитог смисла.
Поставили сте питање о предратном Холивуду?
Милан Милошевић: Много страсти, а мало љубави у животу Марлона Бранда, глумачке легенде XX века
Ја га познајем од његових првих дана. И ма колико вас то чудило, не мислим да се у њему било шта необично догодило. То је био једино могући пут филмске индустрије. Пионири су одиграли своју улогу, припремили терен великим продуцентима који су из прикрајка опрезно посматрали и калкулисали. Када је све било уређено, донели су доларе и преузели иницијативу. Звук им је у томе нарочито помогао. И када сада размишљам о томе зашто смо били против звука у почетку, чини ми се да је један од разлога, иако не јаван него више подсвесан, чињеница да смо се бојали потпуног губљења индивидуалности, био нам је непријатан осећај да техника све више доминира нашом уметношћу и да ми, као ствараоци, постајемо некако мањи. Али то је био неумољиви ход времена и ништа се није могло учинити.
Ја сам већ од својих првих филмова прижељкивао да постанем независан. Имао сам неке идеје и знао сам да ниједан продуцент неће хтети да прихвати ризик и реализује их. Поред тога, нисам ни најмање био спреман на уступке и компромис. Тврдоглаво сам желео да остварим оно што сам замислио. Значи, постојало је само једно решење – потпуна независност.
Када ми се учинило да је то могуће, почео сам да радим на ‘Модерним временима’. Идеју сам добио после разговора са једним познаником, психијатром. Испричао ми је како на клиници све више имају случајева нервних поремећаја код радника који раде у супермодерним творницама, где је њихов интелект сведен на улогу најобичније свесне полуге над којом влада машина. Учинило ми се да је то проблем модерног света и да ће, уколико се техника буде даље развијала, он постати све акутнији. Не треба заборавити да је овај филм сниман и под непосредним импресијама велике економске кризе. Ја сам покушао да филмом откријем парадокс: човек је уложио напоре генерација да би усавршио технику и себи омогућио лакши живот и сада га та иста техника избацује на улицу и оставља без хлеба. Уместо да он господари њоме, постао је роб машине.
Пословни људи у Холивуду су се смејали овом покушају. Рекли су: ‘Свету је и иначе довољно мука, то неће нико да гледа›.
А ја сам увек мислио супротно, бар онда када сам размишљао о својој уметности. Ја сам желео да кажем истину. Да људима отворено покажем оно о чему они причају у баровима, на улици, код куће.
‘Модерна времена’ имала су пристојан успех и то ме охрабрило да радим даље.
Први пут сам схватио да имам званичну Америку против себе када сам почео да снимам ‘Диктатора’. Рат је тада био врло актуелна тема. Међутим, као да су људи свесно желели сами себе да обману, да докажу једну немогућност да се може остати изван тога сукоба, да га је могуће избећи ако се води ‹паметна политика›. То је у ствари и давало подстрека изолационистима и њиховим идејама…
Мени је све то изгледало као апсурд. Свет је срљао у катастрофу и пред тим нико није могао, није имао права да затвори очи. Када су написани први прикази о ‘Диктатору’, немачке трупе су већ марширале испред Тријумфалне капије.
Примао сам претећа писма. Власници дистрибутерских компанија одбијали су да ставе филм на репертоар. Тамо где се пробио на екран сале су биле препуне. Публика је волела филм и мени је то било довољно.
Размишљао сам о ‘Господину Вердуу’. Тражио сам у овој познатој причи неке нове, савременије идеје о друштвеним односима, људима, њиховим малим и великим страстима.
Тада, наравно, нисам могао ни да наслутим каква ће се хајка подићи на мене после премијере. Очекивао сам отпор, али не бескомпромисну кампању која се на крају, истина после доста година, завршила мојим одласком из Америке. Да, Холивуд је већ био потпуно деформисан и заблуда је била веровати да се било шта може променити…“
Извор: НИН
