Пише: Бурхан Сонмез
Превод: Ида Јовић
„Тужне вести за омиљену звезду истанбулских клубова!“
„Злочин у Истанбулу! Певачицина сестра је убијена!“
„Млада певачица није издржала бол! Онесвестила се на сестрином гробу!“
Када је Авдо, бацивши јутрос летимични поглед, видео познато лице на фотографији на трећој страни новина, брзо је прочитао вест о убиству, а затим је поређао на сто све новине и проучио сваку фотографију с гробља понаособ. Када је завршио с новинама, сав у зноју, подигао је уморну главу. Његово дисање се претворило у режање, а онда полако и у кашаљ.
Обрисао је сузе које су му пошле од кашља, па је празним погледом гледао око себе као да не зна где се то пробудио. Не одговарајући на питања затвореника који су се окупили око њега, устао је са столице и легао на свој кревет.
Зурио је у плафон. Схватајући озбиљност ситуације, затвореници су утишали гласове и оставили су га самог у тишини. Чекали су док је, пушећи цигару за цигаром у дуванском диму био уроњен у своја сећања, да сиђе с кревета и почне да прича, као што је радио сваког дана када одељење увече обавије туга.
Авду су сви поштовали као јединог осуђеника на смрт у одељењу и веровали су у његову памет због места које је обишао и језика које је знао, а сада се, шта год значило то што је прочитао у новинама, искључио и затворио се у себе као неки новајлија.
Била му је то седма година овде. Док је чекао пресуду вишег суда поводом жалбе на смртну казну, извршен је војни удар и смењена је власт, а потом су затвореници амнестирани. Када је и он амнестиран, Авдова смртна казна је преиначена у седам година затвора. Остало му је месец дана до тог пуштања на слободу. Радосно је чекао дане до изласка и уласка у живот и више се смејао него икад.
Замишљао је како ће видети Елиф, како ће је одвести негде далеко, правио је планове.У случају да не успе један, рачунао је на други и трећи план. Сваки план се завршавао тако што долази до Елиф и с њом свија гнездо и одгаја децу. Најлепше песме, које већ годинама није певао, чувао је за Елиф. Сваки затвореник је живео са сновима, издржавали су године и чували разум уз помоћ снова које су дању и ноћу улепшавали.
Зар је Авдо сада могао да сачува здрав разум када су му се распали снови које је већ седам година сањао? Његов ум се навикао на ово место, сада је могао и да остане овде. Није било потребе да излази напоље, могао би сада и да проведе живот овде, чак би сада могао овде и да умре. За време четрдесетогодишње историје затвора погубљено је деветоро људи, камо среће да и њега ноћас одведу доле у двориште као десетог, да му прочитају пресуду на хладном поветарцу и, након што чује њихове последње речи, да га ставе на вешала.
Тридесет девет година раније.
Идеја да се складиште оружја, и ова зграда која је коришћена као штала за коње, претворе у затвор потекла је од немачког архитекте Карла Кристофа Лорхера који је израдио први урбанистички план Анкаре. Само што се завршио турско-грчки рат, срушено је Османско царство и основана је република под именом Турска.
Оснивач Републике Ататурк је, настојећи да прекине све везе с блиском прошлошћу, прогласио Анкару, место усред степе, за престоницу уместо некадашњег главног града Истанбула. Из Немачке је позван архитекта Лорхер како би ову наду спровео у дело и израдио, у складу с њом, план града.
Градећи путеве, тргове, болнице, школе и зграде владе како би од касабе с двадесет хиљада становника направио модерни град, Лорхер није заборавио ни затвор. Предложио је да се складиште насред поља на истоку града претвори у затвор, а у свом извештају је навео да би рад на пољима затвореницима помогао да постану бољи. Кад је затвор убрзо отворен, а неки затвореници послати на поља, одвели су и првог осуђеника на извршење смртне казне.
Извор: Данас
