Пише: Часлав Д. Копривица
У ономе што слиједи, на подстрек сасвим недавног, феноменолошки показног случаја, пажњу ћемо поклонити једној, држимо изузетно важној, нажалост већ увелико поодмаклој усмјерености српског друштва.
1. „Забавно вече“ – уз Јасеновац и Кошаре
У суботу, у друштву, бијах на концерту „Православних срБских појаца“. „Прекомјерно Б“ је, ваљда, симболичка лозинка тобожњег хиперсрБства – али на та кич-претјеривања већ смо се и навикли. Несвакидашњи утисак с догађаја обиљежен је мјешавином солидне, на моменте сјајне вокалне изведбе, неких од потресних родољубивих пјесама, али и неуравнотежен избор програма, уз неприкладно сценско понашање, прије свега од стране „фронтмена“, који као да сам никада није присуствовао пристојном сценском наступу – оних који не камче пљесак од публике, не прилазе сваке мало рубу позорнице, као да је крај концерта, који не праве паузе коју попуњавају непримјереним вербалним наступима, пуних разних испада, тако да повремено прелазе у трабуњање. Укратко, наступ је био у знаку помијешаности онога што у таквим приликама не би смјело мијешати, тј. у знаку „лошег тона“.
Први пут сам присуствовао њиховом наступу. Њихов рад ми је познат преко јутјуба, од којих је вјероватно био најупечатљивији овај наступ с краја 2015, колико могах видјети, потпуно лишен непрофесионалних „излијетања“. Међутим, на концерту 21. фебруара у Дворани Дома синдиката, који можда није био репрезентативан за то како они иначе наступају, од те отмјености од прије десет година, каква једино доликује оваквом репертоару, није остало ни трага.
Примјера ради, неколико тачака након ужасавајуће, добро изведене пјесме посвећене страдалима у геноциду над Србима у НДХ, праћене у позадини позорнице стравичним сликама са стратишта, укључујући и слике умируће српске дјеце-узникā, почиње жовијална мелодија у ритму забавне музике тридесетих година прошлога стољећа, коју је раздрагни фронтмен, очигледно задужен за „дизање атмосфере“, најавио са Хајде да се играмо! Након низа (мањих) непримјерености – то је био скок у морални понор, послије којега ми/нам више није било могуће остати на тој приредби… На дјелу је била иста „логика“ као и код телевизијских емисија „магазинског“ типа, али и као код новина, нарочито таблоида. Није се, наиме, осјећала ни најмања потреба за одржавање емотивно-стилске досљедности, за држање истог тематског нивоа, који би конзистентан са, на примјер, националним поносом и поготово пијететом према националним жртавама евоцираним само који минут раније. Умјесто тога – недостојна мјешавина. Ту важи, дакле, само један интерни императив – као и код медија, који се на све развијенијем тржишту, све израженије конкуренције, безобзирно боре за опстанак – а то је држати пажњу, односно бити забаван. Национални идентитет народа којем се тренутно финализује отмица националне колијевке, и који се и морално, и биолошки и геополитички бори за опстанак – сведен је на споредност забаве.
Но, то за ону ствар коју овдје желимо да дотакнемо није толико важно, осим што је још један од, експоненцијално умножаваних симптома галопирајућег упростачења Срба посљедњих година, и заборава донедавно познатих, а још раније и саморазумљивих критерија нормалности и пристојности… То, наравно, није неповезано с оним о чему овдје желимо да проговоримо, јер с народом, као попростаченом „пучином“, могуће је чинити свашта, што се над намаувелико практикује.
2. Естрадни „патриотизам“
Ипак, најболнији тренутак концерта био је делиријум публике на Вилу с Кошара (у, заиста дирљивом, притом, примјећујемо, тек успут, самовољно преекавиченом извођењу) – скакање на ноге, пљесак, одушевљење…. Запитах се гдје сте ви, људи, били када смо ми, не само ми из Покрета за одбрану Косова и Метохије, звали да се брани света српска земља, када смо звонили за узбуну због велеиздаје…? Од озбиљних, политичких скупова зазирасте, али се зато надокнадно-самоутјешно пјева о Косову, али неозбиљно? Нијесте чули за Покрет? У реду – труде се све вријеме, још од наше прве иницијативе 2018, да останемо нечујни и невидљиви, али шта је с другима који су дизали глас против Велеиздаје? Ако ни за кога од њих не чусте, што је унеколико могуће (мада је немогуће да никада ни за кога од нас нијесте ништа чули; сигурно сте, макар једном, само у себи „одмахнули“), будући да се у режиму мјешовите, унутрашње-спољашње окупације, какав је на дјелу у Србији, такви гласи далеко чути не смију – зашто сами нешто не предузесте? Није вам било до „политике“? А зар је „политика“ када браните своје, када остајетее на трагу завјета предака, онога завјета којем се пјева и у Вили с Кошара? Јесте, и то је политика, али у најбољем смислу ријечи – одржавања своје културално-историјско-политике заједнице.
Узгред, питам се, само примјера ради, да ли би Појци наступили на неком протестном скупу против режимске велеиздаје КиМ? Ако се варам сав гријех на мој душу, али чисто сумњам – јер то би била „политика“. Ње се треба чувати, јер у супротном, на примјер, не би у првом реду на концерту могла сједјети „Заветница“, особа која је своју некадашњу опозиционост вјероломно конвертовала за „портфељ“ другоразредног служинчета у АВовској велеиздајничкој „Влади“. А такво контекстуализовање – то није „политика“? Системско огађивање политике – не само, заиста махом недостојним, дјеловањем наших политичара него и генералном антиполитичком пропагандом, практичну политику оставља углавном најгорем соју људи, врло подобном за управљање споља (из сфере капитала, страних амбасада, обавјештајних погона…). Но осим тога, тим се, у нашем случају, без сумње, перфидно испрограмирано, дотиче и способност политичке заједнице за историјско мишљење, осијéћање, најпослије и дјеловање, у служби самоодбране и голог опстанка. Наиме, управо све те животно важне способности, које би свједочиле да је једна духовна заједница уистину жива, код Срба су, у посљедњих четврт стољећа, конзистентно имобилисане.
Стога у Србији више није друштвено коректно јавно дјеловати у одбрану своје државе – „допуштено“ је само „изражавање осјећања“, тј. емотивноекономска пракса, која, техником суштинске лажи, олакшава душу онима којима је (било) „тешко“ због судбине КиМ, али који притом ништа не желе да покушају да учини за његов спас – да се не би „укаљали“ политиком. Пјесма Видовдан на свадби или у кафани, или на дочеку спортиста који су донијели неко ново „злато“ – не значи ништа (у ствари, може значити аморалну негацију онога о чему се пјева) – ако Видовдан није на памети када се иде на гласачко мјесто, када се разговара о озбиљним друштвеним и историјским, када се одмјеравају важне животне одлуке.
Маргинализовање Видовдана и Видовданског опредјељења у сферу забаве, естрадног дизања трију прстију, није само морално недосљедно већ је облик светогрђа, тривијализовања светогā, којим оно бива не само обеснажено већ постаје крајње сигнификантна вињета огавног морално-историјског посрнућа. Национални идентитет тако бива потиснут у сферу забавног, споредног, маргиналног – онога што нам пада на памет када се веселимо, када нијесмо озбиљни. То је показатељ да са својим идентитетом, а тиме ни са својом судбином, не мислимо ништа озбиљно. Све заједно, то је индикација да смо допустили да, као народ, будемо избачени у сферу постисторијске неозбиљности. Ми нијесмо више актери сопствене, „српске“ историје, која као таква, у двадесетпетогодишњем окупационом режиму и не постоји, већ смо весели, опијени „тропрстодизачи“, а умјесто историјске народносне заједнице, духовно разријеђено мноштво несвјесникā.
Прихватањем таквог, споља испрограмираног, обрасца „националног понашања“, долази се у ситуацију статирања у посматрању једноиподеценцијске велеиздаје од стране актуалних власти, уз пуштање покаткад које косовске сузице, само да би се настављало даље, остајући унутар „мапе пута“ кукавичке, али повремено – режиму националноотпадничке економије психодинамике – прилагођене колаборације и даље (тобоже) „национално опредијељених“, који су видљиви само „статистички“, у истраживањима јавног мнијења, али не и у друштвеној стварности.
Часлав Д. Копривица: АВлашће насупрот пленуманији – или о комплементарном државоморном подухвату
3. Родољубива забава умјесто национално освијешћеног дјеловања
Мјера те најновије помодне, споља пројектована, а од мноштва Срба прихваћене изведбе срБства јесте само појање, „дундуликање“, у стилу удри срБство на весеље – али тако да од стварног дјеловања, тј. од националне борбе – не буде ништа. Испаде да ко данас српски пјева – српски заправо више не мисли, иако се још можда (понешто) осјећа, али свакако српски не дјелује. Притом није ријеч само о томе да је прво, или прво двоје, само однекуд престало да импликује друго, односно друго двоје, већ је, на један изопачен начин, првō постала плански вођена супституација другогā. Уведен је нови режим српске национално-родољубиве коректности: ријечи, не без дијела, већ умјесто дјелā, тј, у крајњем: ријечи и пјесме – да се не би дјелало.
А замислите само да је некада било тако, тј. да су пјевали националне пјесме само да би пјевали, да би се „истутњали“, дали одушка, „олакшали душу“, а затим настављали даље, као да се ништа није десило. Замислите гусларе као национално-естрадне забављаче, који не би заиста мислили оно што су појали? Замислите да икада, иједном српском послијекосовском нараштају, пјевање није било ваздашње буђење духа, позив за дјелање, већ алиби за недјелање? Замислите да је, примјера ради, књаз Никола написао Онам’намо (https://www.youtube.com/watch?v=Njra0wnFOxU) – зато да никада ништа не би урадио за ослобађање Старе Србије? А урадио је – на крају је његова војска отишла тамо гдје се „мора[ло] једном оружан поћ’“. И то, наравно, није била случајност, јер је та пјесма и била написана и зато да би се њено прорчанство једном збило. Родољубиве пјесме, макар код духовно неодузетих народа, какви су Срби трећег миленија постали, служе евоцирању, односно позивању, покретању. Данас се, међутим, међ’ Србима пјева да се не би дјеловало, да би се, на метанивоу, славила своја немоћ, да би се оваквом наглавце окренутом контекстуализацијом патриотске пјесме потврђивала и петрификовала национална кататонија.
4. „Народ“ и „елита“ по мјери „лидерā“
Метастаза хибридизовања родољубља код Срба – кафанско-естрадно „србовање“, умјесто национално-ослободилачког дјелања, конгенијално је с изумом, иначе контрауинтуитивне конјункције вербалног „србовања“ и дјелатне издаје код политичких „лидера“. Први такав, истина доста прозиран, и зато, у крајњем, политички не одвећ успјешан модел – иако је и он направио озбиљну, унеколико и трајну, национално-духовну штету, био је: Вук Драшковић. Након њега је дошао знатно савршенији (прото)тип, АВ, вјероватно најуспјешније замаскирани велеиздајник цјелокупне српске историје, најубитачнији је националноштеточински снајпер, који увијек изнова пуца и погађа у своју сталну мету – српство, српски идентитет. Но послије једноиподеценијског велеиздајничења, „тамо гдје треба“ вјероватно размишљају ко би могао, на истом курсу, за замијени најстрашљивије агента страног утицаја на челу модерне Србије. Сада постоје већ доста озбиљне индиција да се за ту позицију, коју описује квадратуру круга скривеног националног отпадништва, усрдно кандидује новопројављени корифеј, некад српског, а данас ProGlasашког становишта. Предстојеће вријеме ће показати ко ће продужити ланац „српствујуће“ издаје.
Оно што нема сумње, јесте да управо такав човјек треба Западу, ради очувања геополитичког statusa quo, а упоредо с тиме, и наставка производње другачијег, постсрпског идентитета међу некадашњим Србима. У по њих идеалном случају, ако би пројект преумљења Срба био доведен до краја, више не би била потребна националнореторички покров, с представама упечатљивих инсценација маргинализованости националногā, било би свршено, па би се од стране акткуалних извођача тог разисторијског игроказа, примјера ради, у Лондону/Берлину/Вашингтону… могао и поднијети извјештај: Ми смо свој задатак обавили – Срби (ни као фолклорни реликт) више не постоје. Када се „национално“ пјева и збори да се не би национално дјелало – тада такве приче и пјесме у једном тренутку постају редундантне, бесмислене. Под оваквим претпоставкама оне су већ a priori бесмислене, али таква пракса – ако се ништа не деси да преокрене самоубилачки истријски вектор актуалне српске социјеталне стварности – једном мора постати манифестна бесмислена, и за оне који је сада упражњавају. И тада би чак и оваква, лажна српска ријеч и лажна српска пјесма могле заувијек умукнути.
Такав, спољашном, западњачко-оупационом дресуром увјежбани, до психосоцијалног обрасца интериоризовани кетмански маневар почива на развргавању ријечи и дјела, теорије и праксе, прошлости и будућности. Тако нешто је могуће код нискообразованих народа, којима је интелектуална врхушка необразована или поткупљена/поткупљива, или пак обоје. Код нас је баш ово потоње на дјелу.
Не стоји, наравно, да неке важне претпоставке за све ово нијесу постојале и раније, али су ипак тек послије Петог октобра биле срушене све, махом спонтане и нехотичне, а мање промишљене препреке оваквој идентитетској реконструцији по мјери геоплитичке контроле „Западног Балкана“. И тада је постало могуће системско упростачавање (што поменусмо на почетку овога штива), када је и двојни процес радикалног снижавање духовног капацитета српске интелектуалне, прије свега универзитетске, врхушке, те њихово социјално корумпирање за националну издају, кренуо пуном паром.
Дакле, оно што би требало да се налази у саморазумљивој, сврховитој, подразумијеваној вези, код нас је не тек раздвојено већ први чланови импликација (ријеч/пјесма), које се у нормалним, непримитивизованим друштвима и културама подразумијевају, код нас дјелују као замјена за друге (мисао – дјело), до којих се никада не долази. То свједочи о страховитом културном слому, те моралном паду, који иде до степена егзистенцијалне деперсонализације главнине српске културне „елите“. Унутар ње, наиме, тон остатку социјетета даје лукративно подешени с(л)ој људи који не само што се више не двоуме између личних/групних интереса и општих моралних норми већ им је такав начин („сувишног“) расуђивања посве уклоњен из видокруга, јер: „сада се тако ради“, то је „застасрјело“, „догматски“…
Дезакумулација потенцијала за интелект и уопште за хуманитет код српске „елите“ достигле је такве размјере, да се више чак не може говорити о њиховом свјесном избору издаје. То је модалитет који је коришћен једну (издајничку) генерацију раније међу српском интелигенцијом. Данас је национална издаја постала нова, аутоматизована нормала српске „интелигенције“ која заузима институционално значајна мјеста. Она се креће по издајничком колосијеку – којем више не претходи издајнички избор, без јасне свијести да су заправо издајници. Наравно, неће бити да баш у потпуности не знају шта раде, али је, међутим, то, спољашњом, обавјештајно-информативно-културалном производњом свијести у српском друштву далекосежно нормализовано. Претпоставка за све ово је културално-персонална инволуција, те помасовљена производња морално индиферентног, односно морално декомпензованог интересуалца, код кога је људскост деградирана до нивоа оруђа које говори и дјелује искључиво ради унапређења властитих интереса. Такво наказно идеолошко хибридизовање Срба у неком тренутку након 2000. постало је доста масовно заступљени, не више индивидуални изузетак тзв. НАТО-четника, већ социјалностатистички установљив феномен уопштеног заступања или манифестно или латентно антинационалних погледа. Ови посљедњи су и ритуално-естрадни „тропрсташи“, којима срце затрепери на Вилу с Кошара – до понизног признања (натоцентричних) „реалности“, који сат, евентуално дан, након што умине чаролија лажне инсценације националнога.
За поменуте интересуалце, општа ствар – ни када је ријеч о нацији, властитој култури, властитим установама, властитом граду – не постоји. Шта онда очекивати од „обичних“? Овакав персонално-културално деградирани тип оличен је савременом српском интелигенцијом, која је већ и „спонтано“, страном владавином српским друштвено-хуманистичким универзитетским погоном, подешена за колаборацију с велеиздајом, било да подржава актуални, велеиздајнички режим, или да му су у неким, по велеиздају ирелевантним стварима, супротставља, притом никако не доводећи у питање режим спољашње окупације. То је нова мјера нато-другосрбијански-неојугослАводино коректног српског „родољубља“. Обезубљено, лажно српство – коначни је исход више од једностољетног експеримента расрбљивању Срба, којим се добија нови модел пост-Срба – прихватљивих за Регион, Запад, и, не напослијетку, за овдашње неојугославоидне расрбице, који од 2000. дају тон српском образовању, култури, информисању, уопште читавом јавном простору.
Часлав Д. Копривица: Ђукановић је антагонизовао српски и црногорски идентитет
5. Историјска еволуција „идентитетског менаџмента“ над Србима
Некад, у Кроатославији, хапсили и судили због наших националних пјесама, због тога што се окупимо у кафани за Православну нову годину, чак и прије што дођемо у прилику да било шта „осјетљиво“ и запјевамо. А сада нас пуштају да пјевамо шта нам је воља, јер је неизречени услов дресуре за хибридизовање Срба у пост-Србе у читаву ситуацију уграђено „упутство“, односно наш, такође прећутни пристанак, на то да су ријечи умјесто дјела једини допуштени вид „србовања“ и „српства“. У складу с тим обавезујућим окупационим предлошком, антинационални медији, који треба да осигурају континуитет окупације и када АВ буде „архивиран“, фаворизују „националне“, а заправо југонатовски коректне интелектуалце, наиме, оне за које је већ поуздано установљено да не мисле то што причају, већ да је то ствар само кетманске националне естраде, на већ поменутој линији Драшковић – АВ – …
Титоистичка, октроисана, паска над Србима, у виду преподешавања српског идентитета за времена Кроатославије, у послијејугословенском раздобљу двоструко је усавршена. Прво, главни репетитори окупације умјесто антинационално, сада вербално иступају „национално“. Друго, умјесто отворене југославодине пропаганде, сада се читав „српски народ“ уподобљује обрасцу „српских лидера“: збори национално, дјелуј антинацинално, или макар не ометај антинационалне токове.
Тако би, послије „српских лидера“, био „произведен“ и „српски народ“, који би био по мјери не само Берлина, Брисела, Лондона, Вашингтона и Анкаре, већ и Софије, Будимпеште, Загреба, Сарајева, Тиране (с Приштином). Појавио би се – у ствари, већ се појављује – тај артифицијелни постсрспки „народ“ уподобљен жељи својих непријатеља, који више не би био по мјери својих предака и својег националног идентитета. Суштина тог при-мјеравања јесте да се оствари идеал српских непријатеља да нас више ефективно, идентитетски нема, умјесто да се покушава с биолошким брисањем, како је рађено некада, док интелектуална врхушка и доминантни културални тип не бијаху антинационални, односно псеудонационални, као што је данас случај.
Ти најновији, франкештајн-Срби, који би још, обмањивачки, односно самозваначки, носили име својих предака, били би способни, штавише вољни, да „у свакој згодној прилици“ запјевају Ко то каже, ко то лаже – едаби се (дакако, на, за њих, неесвјесном нивоу) прикривало да су Србија и Срби све мањи и мањи – просторно, морално, интелектуално, духовно… У свему овоме, међутим, није ријеч ни о каквој сразмјерно спонтаној историјскиинтерактивној еволуцији идентитета једног народа, који, као и остали народи, суочен с новим историјским условима, проналази другачије модалитете својег опстајања и бољитка. Ријеч је егземпларном, окупационим дрилом наметнутом конформирању пројекцијама оних који су му били и остали противници, чији је резултат актуална колективноидентитетска малформација доброг дијела српског народа. Тако смо постали „народ“ на даљинско управљање својих непријатеља, и то чак не само оних најмоћнијих, западњачких него и оних оближњих, па и „бившесрпских“.
Часлав Д. Копривица: Олимпијске игре или важно је (не) саучествовати
6. Послушни објект непријатељске жеље
А све је – у масовној друштвеној пракси (а идеолошки и кудикамо раније) –започело у другој Југославији, заобилажењем „незгодних тема“ за „другове из републике“ од стране србијанских комуниста (српски комунисти изван Србије су тим идентитетским тренингом „овладали“ и раније, превасходно тако што су се почели сматрати некаквим новим несрбима, или само институционално-фолклорним „да-‘простите-Србима“, односно „српским кадровима“). Затим су – најприје званичном пропагандом, а на основу ње и спонтаном инерцијом, која је учињена стварју нове, југослАвенски коректне, антисрпске обичајности – Срби, као народ, издресирали да те „незгодности“ не помињу пред несрбима – правим и лажним, тј. старима и новима. А свашта је бивало „незгодно“ на антисрпском „менију“, који је добро „памтио“ и хабсбуршку (а тиме, природно, и коминтерновску и ндх-овску) и османлијску визуру „реметилачког“ народа – од Видовдана и Косовског завјета, светосавља и православља, Његоша и ћирилице, до Првог свјетског рата, Јасеновца и Јадовна и Радована Караџића. Друга Југославија, иако појавно комунистичка, била је освета нама Србима од стране двију империја, који смо успјели да на бојном пољу потучемо, чак и да дају одсудни допринос њиховом уништањеу – Хабсбуршке (прије свега преко Хрвата), али и Османлијеске (преко муслимана и Шиптара у СФРЈ).
И стотине хиљада, ако не и милиони Срба ту су дресуру „маестрално“ усвојили, те социоидентитетски интериоризвало. То је обављено толико успјешно, да је режим кроатослАвенске издресираности Срба, преузет и унапријеђен и постпетооктобарским режимом западњачке окупације. Нијесу, наравно, хрватски комунисти били тако ингениозно-далековиди духовни окупатори Срба у другој Југославији, већ су они настављали традицију хабсбуршких, антисрпских наратива, које су, још прије Првог свјетског рата, били добрано прихваћени у Британиији, на примјер. На основу тог, окупационог континуитета, постало је могуће да нови, послијејугословенски нараштаји, не само усвајају некадашње, другојугословенске трауме колективне дресуре својег народа, додјељујући им вредносно позитиван предзнак – тако да смо, безмало, постали жртве продуженог колективног Стокхолсмког синдрома – него је списак „незгодних“ тема, имена, израза, ријечи, с лакоћом, био прошириван и новим, послијејугословенским мотивима.
У суштини, посриједи је отворени списак, јер када су Срби једном, у своје окупационо октроисано „идентитетско априори“ уградили форм(ул)у непријатељског вируса, актуални непријатељ је, ко год то био, сувереним надзором српског културално-образовано-информативног простора, поново неопозиво успостављеног Петог октобра 2000, у текућу српску колективну „свијест“, коју негативно конституише и тај незакључени списак „незгодностй“, могао убацивати шта му је воља. Срби су постали идентититетски џубокс србофобних убацивача ситнине. Још једном, савремени пост-Срби – и то не само неојугославоиди већ и мноштво (за себе) „национално свјесних“,– отисак су жеља својих непријатеља. Спољашњим „руковањем“ дошло је до перверзног „измирења“ међу Србима, градњом антисрпског социјеталног консензуса, тако да смо, на концу, постали трагикомична антисјенка некадашњих Срба.
Modus operandi ове лоботомне мутације бијаше секундарна осјетљивост међу (пост-)Србима на то то како се други осјећају – када ми запјевамо о својим ослобађањима, о својим жртвама. Ваљало је, наиме, безусловно имати саосјећања за Хрвате, муслимане, Шиптаре (акцидентално, ваљда, и за Бугаре и Мађаре) – јер замислите како је њима док слушају о томе како причамо и/ли пјевамо о томе како су нас истребљивали, клали…? А како је, у моралном смислу, било нашим невиним жртвама, које смо практиковањем ове непријатељски „аплоудоване“ осјетљивости плански заборављали? Или како је било нашим потомцима које нијесмо научили да памте властите жртве, да поштују сопствено, ћирилично писмо, јер и оно је, најкасније још од НДХ, на списку наших изузетно предусретљивих, рецептивних осјетљивости за (непријатељска) осјећања других према нама?
Својевремено је једна колегиница, иначе србиста, на моју констатацију да је недвосмислена, научно установљена истина да је историјско подручје штокавице простор српског језика, те да, сљедствено томе, „hrvatski“ објективно спада у српски језички систем, узвратила питањем: Како би се осећали Хрвати када би то чули? Није, дакле, рекла да нијесам у праву, већ је потегнут „аргумент“ туђих осјећања. У ствари науке, а њоме се, ваљда, бавимо да бисмо установљавали како ствари заправо стоје, уплићу су „осјећања“… А како су се људи осјећали када су коначно схватили/признали да Земља није средиште васионе? Је ли их ико питао, или је само требало примити к знању истину која не зависи од њихове, или било чије, људске, добре воље? Или, како се осјећају Њемци када их увијек изнова уче о геноциду који су извршили над Јеврејима (не и над Словенима!) у Другом свјетском рату? Треба ли на ово несувисло питање, које показује до које мјере друштвеноскупинска осјећања могу бити претворени у рибњак идеологијā, узвратити: А како би се осјећали Срби из Хрватске, када би – због очигледних сличности са говором окружења – њихов говор био проглашен hrvatskim, а не српским? Или је можда довољно само признати оно што смо морали знати и прије свег овог емотивноидеолошког замешатељства, да у стварима чињеничних, афективно-емотивно индиферентних истина, осјећања (и „осјећања“) треба досљедно држати по страни?
То наглашена забринутост (пост-)Срба за туђа осјећања према себи симптом је непријатељске превласти над нашом свијешћу и нашим идентитетом. Према таквом држању, треба имати обзира према другима – а за себе ћемо лако, па ми смо „широки“, толико да су нас сужавали, искривљавали, брусили, тесали… они који бијаху ради да нас уопште нема. Коначно, то како је нама испало с нашом преосјетљивошћу за непријатељска осјећања према нама, видимо, на примјер, по постојању „Иницијативе младих за људска права“, споља координисаном, али овдје стасалом, антисрпском канцеру који се, ни од кога ометано, годинама шири по земљи Србији, по томе што младе активисткиње 2025. скрнаве споменик Гаврилу Принципу црвеном бојом. То су плодови нашег разумијевање за непријатељска осјећања према нама, при чему је и само то разумијевање плод непријатељске намјере твораца српске политике осјетљивости, али и духовно-културалне пометености, ,недораслости, а онда и проданости наше интелектуалне „елите“. А када си превише осјетљив за непријатељство према себи, неизбјежно постајеш, најприје самонеосјетљив, самобезосјећајан, да би се временом развила непријатељска метаосјећајност према својим осјећањима, према ономе што јеси. То је „добитна формула“ аутошовинизма, која у Србији и међу Србима уопште, „ради“ као нигдје другдје, макар у оквирима Европе. И још једном, то је директна посљедица водећег тона простачко-продане изведбе српске интелектуалне „елите“.
Непрекидно смо се питали како је другима („од нас“), али смо заборавили да се питамо како је нама, са самим собом, с оним што је наше. А онај ко не смије да се пита како му је, временом заборави да то осјећа, да би на крају то престао да буде – било у манифестном, неојугославоидно-аутошовинистичком, било у латентном, франкештајн-српском, али свакако у оба случаја, у наказном обличју. ДругојугослАвенска коректност (за Србе) није само временски него и по опсегу и ригидности фетишизовања туђих, а табуисања сопствених осјећања, неколико деценија предухитрила постмодерни кôд политичке коректности. Наша дресура је почела раније, ми смо је „одлично“ усвојили – и зато духовно чилимо, већ деценијама…
