Разговор водио: Бојан Муњин
Најновији попис становништва у Црној Гори, у доста деликатним политичким и међунационалним односима, није одржан онда када је требало, 2021. године, него двије године касније. На резултате тог пописа чекало се читавих годину дана и они су објављени тек недавно. О конкретним бројкама с тог пописа и њиховим импликацијама разговарамо с професором на Факултету политичких наука у Београду, Чаславом Копривицом.
Посљедњи попис становништва у Црног Гори показује да се 41 посто људи изјаснило да су Црногорци, док Срба има 33 посто. На попису 2011. године 45 посто се изјаснило Црногорцима и 29 посто Србима. Како коментирате ове резултате?
Прво, мораћу да вас унеколико исправим. Не ради се о вашој грешци него о методологији коју је користила Управа за статистику Црне Горе. На претходном попису ова институција је пописивала држављане Црне Горе, а сада су на попис стављени и сви они људи који имају пребивалиште у Црној Гори, укључујући и стране држављане. С обзиром на то да данас у Црној Гори имате пуно људи из Русије, Украјине и Турске, онда је њихово прибрајање у резултате пописа утицало и на коначне постотке ових доминантних група. Реално, када би се као и у свакој нормалној држави, у обзир на попису узимали само држављани, док би по другим категоријама на попис улазили и „остали“ који имају пребивалиште, онда би број држављана Црне Горе српске народности било 36 посто (што је више од једне трећине), а не 33 посто и знатно више од 29 посто, као на претходном попису.
Што нам та динамика говори?
Ова два пописа показују да што више постоји Црна Гора као „самостална“ држава то се све мање људи национално изјашњава именом те државе. Оно што је важно истакнути јесте да је претходни попис становништва 2011. године прављен у прилично нерегуларним условима, јер је комплетни репресивни апарат режима Мила Ђукановића био ангажован на томе да се што мање људи на попису изјасне као Срби, а што више као Црногорци. То се најбоље могло виђети међу запосленима у државним органима Црне Горе, када је број људи који су се изјаснили Србима био између три и пет посто. То је вишеструко мањи број изјашњених Срба од укупног броја изјашњених Срба међу држављанима, иако је у то вријеме код изјашњавања био притисак на све црногорске држављане. У нормалним државама изјашњавање о самоосјећању национале припадности приватна је ствар, а у тоталитарним режимима – а режим Мила Ђукановића је и те како имао такве тенденције – изјашњавање о националности било је прворазредно „државно питање“. Интенција тог режима је била да смањи број људи који се изјашњавају као Срби на минималан број, иако је и по уставу Црна Гора грађанска држава, која нема своју „титуларну нацију“ која би била већинска и носилац државности, већ су носиоци државности сви грађани Црне Горе. У сваком случају број Срба је по посљедњем попису порастао за 29 хиљада, а број Црногораца је опао, што не мора да значи да ће тај тренд да се настави, али сада бар имамо приближну представу како људи у Црној Гори желе да се изјашњавају када не постоји репресија.
Часлав Копривица: Чудо Његошево, или о величини једног самониклог словенског генија
Говори се и о дуалном идентитету људи у Црног Гори. Каква је разлика између националних Срба и националних Црногораца у Црној Гори?
Дуални идентитет у Црној Гори постоји и прије него што је она прогласила независност 2006. године. Још од времена Југославије постојала је једна врста представе о томе да је црногорство и српство једна иста нација, али да црногорство значи регионалну специфичност једног дијела Срба, што онда значи да они који су се тада изјашњавали Црногорцима, себе су базично сматрали Србима, односно да су дио ширег српског корпуса.
Одакле онда тако снажан заокрет који се догодио касније, који се испољио у интензивном очитовању црногорског идентитета као самосвјесног националног осјећаја?
Оно што се догодило јесте да је режим Мила Ђукановића од 1997. почео да антагонизује та два идентитета. Тај пројекат антагонизације био је дио Ђукановићевог договора с одређеним владајућим структурама на Западу, да се он на тај начин супротстави Милошевићу и да за узврат добије имунитет од кривичног гоњења пред судовима у Италији за кријумчарење робе на државном нивоу. Од тог тренутка Ђукановић почиње да води политику која је и према унутрашњим и према спољним релацијама антисрпска и која се у Црној Гори води по антагонистичкој формули или-или, што никада дотад није било познато у Црној Гори – или си Црногорац или си Србин. Резултат такве антагонизирајуће политике владајућег режима био је да се код једног дијела Срба у Црној Гори реактивно јавља одбојност према том новом артифицијелно патентираном варијетету црногорства, док они Црногорци који су на позитиван начин реаговали на ту државну пропаганду почињу да показују србофобне емоције.
Како је тај антагонизам изгледао у стварности?
Оно што је ту драматично јесте да је та антагонистичка црта која је дијелила Србе и Црногорце врло често пролазила кроз дневну собу многих породица, па је један брат био Србин, други се одлучио да буде Црногорац или су отац, ђед, мајка, син и сестра били на различитим странама, што је и мени познато из моје најуже фамилије. Сви, на примјер, славе исту славе, преци су им били Срби, а тренутна пођела је каткад ескалирала до мржње и зле крви. Историјски, до 1918. године, нико се у Црној Гори није национално изјашњавао као Црногорац, него је црногорство био регионални идентитет, а национално, људи у Црној Гори су се сматрали Србима, што је било и дефинисано у Уставу Краљевине Црне Горе, што никада није изазвало ни најмање недоумице, а камоли противљења.
Душан Крцуновић и Часлав Копривица: Поновним „бројањем“ до поновног погубљења
Да ли данас постоји могућност да у Црној Гори дође до мира у дневној соби?
Па можда би се за одговор на то питање требало вратити мало у прошлост. У Црној Гори, још од турске окупације, не постоји доминација урбаних средина, па онда у таквој атмосфери постоји дијаметрална разлика између онога што би се звала „ратничка храброст“ од онога, као у неким другим срединама бивше државе, што би могли звати „грађанска храброст“. Баш због тога што у ствари није била развијена грађанска класа, која би била економски независна и која би имала одређену дистанцу према различитим типовима ауторитета, у Црној Гори напросто није постојала традиција грађанског отпора властима. Режим Мила Ђукановића је завео такав систем да нисте могли да добијете ни трафику на коришћење, ни било шта друго, ако нијесте били члан Ђукановићевог ДПС-а и ако нијесте били лојални властима. Та врста притиска одозго резултирала је производњом неке врсте, не толико етничког колико поданичког менталитета, који је био конвертован у национални инжењеринг.
На посљедњем попису становништва 44 посто људи у Црној Гори изјаснило се да говори српски језик, а 36 посто да говори црногорски језик. Како објашњавате ове податке?
И према претходном попису релативна већина људи се изјаснила да говори српски језик. Данас је Црна Гора ваљда једина европска држава у којој службени језик није онај језик којим говори већина њених грађана. Ако на банкомату у Црној Гори желите да подигнете новац, нуди вам се „црногорски језик“ за обављање трансакције, иако већина људи, како кажу резултати пописа, говори српским језиком. У јавном саобраћају уопште не постоји опција „црногорски“ или „српски“ језик него само црногорски, и та инерција националног инжењеринга траје и даље, иако режим који га је инцириао више није на власти. Историјска ревизија резултата владавине тога режима, дакле, тек предстоји…
Како ће се ријешити питање службеног језика у Црној Гори?
Политички, разумно би било, због доста људи који су на попису навели да говоре „црногорским језиком“ – иако је то лингвистичка бесмислица – да постоје два службена језика, српски и црногорски. Али с обзиром на то да већина становништва говори српским језиком, исправно би било да први службени језик буде српски. Међутим, такво рјешење сигурно би представљало проблем за релативно бројну и врло гласну србофобну мањину која је после литија за одбрану од режима нападнуте Српске православне цркве у Црној Гори, које су суштински „развластиле“ режим Мила Ђукановића, захтијевала да се попис становништва не проводи док се не „нормализује“ ситуација – што би значило док Ђукановићев репресивни режим поново не устане на ноге.
Часлав Копривица: Уступак Запада Вучићу за обману српске јавности
Када су биле одржаване литије 2020. у Црној Гори, тада је православни свештеник Гојко Перовић пред окупљеним грађанима рекао „нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.“ Да ли би у будућности могло доћи до каквог таквог сношљивог односа између црногорских Срба и Црногораца?
Проблем по питању сношљиве будућности јесте у томе да је након побједа на парламентарним и предсједничким изборима на којима је поражен режим Мила Ђукановића, у Црној Гори почео да се формира тзв. „комитски покрет“. Историјски, комити су били борци против аустроугарске окупације, у тренутку када је у Првом свјетском рату Црна Гора капитулирала. Ови нови „комити“ су нека врста Ђукановићеве заоставштине, која је задржала тај антисрпски ресентимент и међу њима имате и интелектуалне и медијске гласноговорнике, који не могу да се помире са чињеницом да Црна Гора више не живи у реалности режима Мила Ђукановића. Мислим да црногорски Срби далеко лакше прихватају независност Црне Горе, иако је та независност извојевана на објективно више него сумњивом референдуму о независности, уз услов да их та Црна Гора не вријеђа, не понижава и не протјерује. Не треба заборавити да је пред последње парламентарне изборе 2020. године тадашњи предсједник владе Душан Марковић поручио црногорским Србима да ће се „на тракторима иселити из Црне Горе.“ Када „комити“ схвате да Црна Гора није само њихова и да мјера цивилизованог црногорског патриотизма није мржња према Србима, тада има шансе да тензије између једних и других престану.
У новије вријеме постоји у јавности термин „српски свијет“ с којим се доста оперира, али којег се многи људи плаше. Што ви мислите о томе?
Термин „српски свијет“ је једна несрећна формулација, коју често употребљава Александар Вулин, којег бисмо могли назвати човјеком за специјалне послове у врховима власти у Србији. Та несрећна формулација је у ствари копија термина „руски свијет“ који се почео употребљавати прије отприлике 10 година у Русији, у постсовјетским превирањима у тој земљи и око ње. Формулација „српски свијет“ вишеструко је погрешна и контрапродуктивна зато што не узима у обзир комплексност односа и положаја Срба у постјугословенским државама: у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Македонији. Не може се копирати идеја „руског свијета“, која је настала на сасвим другим искуствима и односима, од царске Русије до распада СССР-а. За Србе, који осим у Србији, у овим земљама живе помијешани са другим народима, потребно је да пронађу властити пут одржања свог идентитета и живота са другима. Синтагма „српски свијет“ никада није кореспондирала са српском историјском традицијом и она може само да иритира друге народе и да представља погонско гориво за србофобна осјећања других. Срби, дакако, не смију дозволити да им други народи – према инерцији Аустроугарске и Брозове Југославије – непрестано ударају пацке како би се они као Срби требали понашати, јер мјеру српству и српскости могу одређивати само Срби, али они не треба нити да провоцирају друге народе, него да са њима живе у миру.
Извор: П-Портал
