Пише: Гидеон Леви
Није лако бити Израелац и антициониста. Штавише, безмало је немогуће. Та комбинација се у Израелу схвата као издаја и јерес, и нема никакав легитимитет. Тако је било још у време старог доброг Израела, када је на власти била лабуристичка странка Мапаи, много пре мрачних времена Бењамина Нетањахуа и Итамара Бен Гвира. Још од Совјетског Савеза није било државе с тако искључивом и предаторском идеологијом која забрањује сваку сумњу и неслагање као што је то ционистичка држава Израел.
Није лако бити ни антиционистички емигрант, а то је посебно тешко припаднику ционистичке аристократије као што је Омер Бартов. Он је угледни амерички историчар израелског порекла, истраживач геноцида и експерт за Холокауст на Универзитету Браун, у Провиденсу, на Роуд Ајланду. После дуге две године размишљања он је закључио да је Израел починио геноцид у Појасу Газе. Онда је у Њујорк Тајмсу 2025. објавио два текста у којима је описао свој процес препознавања геноцида и тиме изазвао бурне реакције широм света. Једна књига његовог оца Ханока Бартова, писца и новинара, носи наслов Одрастати и писати у земљи Израелу (Ligdol Ulikhtov Be’Eretz Yisrael). Најновија књига Омера Бартова је Израел: шта је пошло наопако? (Israel: What Went Wrong?). Те две књиге заокружују цео наш пут.
Поводом изласка ове књиге Бартов је дао интервју Харецу, у којем је изјавио да он није антициониста, јер би му то било сувише болно: „Одрастао сам у угледној ционистичкој породици. Израел је моја домовина.“ Али он већ деценијама живи у Америци и његово уздржавање од тога да се декларише као антициониста на први поглед делује чудно. Његов стид од тога показује и колико та категорија још увек нема прави легитимитет.
Бартов у књизи јасно каже да је ционизам осуђен на пропаст и да Израел не може опстати као нормална земља уз државну идеологију која је довела до геноцида у Гази. Тешко је наћи храбрију, тачнију и у већој мери антиционистичку тврдњу. Ако је тако, зашто Бартов избегава да буде назван антиционистом? Нема бољег доказа о дубоко усађеној индоктринацији код сваког Јеврејина који је одрастао у Израелу. Имамо израелског интелектуалца и оштрог критичара који је давно напустио Израел, али се не усуђује да каже да је антициониста, иако сви његови аргументи показују да он то јесте.
Треба хитно укинути ту унутрашњу забрану. И Израелци и израелски емигранти могу да буду антиционисти и то је легитиман став. Ционизам је идеологија која се може довести у питање као и свака друга. Заснован је на веровању у јеврејску супремацију између реке Јордан и Средоземног мора, и нелегитиман је као и свака друга идеологија која почива на расној, националној или верској дискриминацији.
Приступ Омера Бартова је блажи од текућих антиционистичких трендова. Он је уверен да је у његовој недужној земљи нешто кренуло наопако и да се нешто извитоперило у чистој ционистичкој идеологији. На тој идеологији је заснована једна високо морална држава, а онда је одједном све пропало. Овај став можда олакшава агонију болног растанка са ционизмом, али тешко да је истинит.
У интервјуу Харецу Бартов каже и да не воли свезнајуће историчаре који после свега тврде: „Одувек смо знали да ће се то лоше завршити.“ Али у овом случају је било лоше од почетка. Није морало да буде лоше све време, али да би било друкчије нешто се морало променити, а то се није догодило. Ционизам је од првих дана био против староседелачког становништва Палестине, још у доба „освајања рада“, када су Јевреји охрабривани да раде у пољопривреди и индустрији, то јест да заузму радна места која су дотле углавном припадала локалном становништву. Било је то прво ционистичко протеривање. Много пре арапских побуна из 1929. и Холокауста припадници тог покрета су расељавали локално становништво.
Тада као и сада, Јигал Алон као и Безалел Смотрич. Сам почетак није ваљао. Ционизам се није изродио у нешто друго, драги Бартове – увек је био такав. Волео бих да је кренуо другим путем. Можда још није касно.
Извор: Пешчаник
