Пише: Енес Халиловић
Од свих институција у бившој Југославији, Сијарић је понајвише хвалио Гимназију у Врању. У тој школи током Другог светског рата, за четири године, звоно није зазвонило. Када су Бугари држали Врање, народ није слао децу у школу. Овим чином је послао окупаторима следећу поруку: „Можеш да ми узмеш земљу, слободу, град, али не дам ти децу.“ Ћамил Сијарић је био први новинар који је ушао у Јасеновац. Ушао је са партизанима, у првом пробоју. Ужасе Јасеновца описао је стрпљиво, углавном у сликама, онако како је видео оно што је видео, и по томе шта је чуо на том страшном месту.
Када је неко стављао у корице шта су познати писци и песници написали о Титу, имао је обавезу много да бира, јер су многи писали о председнику СФРЈ. Ћамил Сијарић, иако предратни комуниста и писац југословенског опредељења, није имао песму о Титу, те је позван да напише неколико редова.
Он ће кратко рећи да међу многим малим и раштрканим загорским селима има једно такође мало и раштркано село, зове се Кумровец – и ко би рекао да jе у том селу рођен човек за кога су чули не само наши народи и народности него и дивља племена у Африци.
Ово виђење је Ћамила Сијарића у великој мери открива његов став о односу литературе и идеологије. Наиме, Сијарић није желео да буде упамћен као писац близак власти – не, он је желео пре свега да буде упамћен као писац. Корен тог размишљања јесте у његовом осећању пролазности идеологија и константној промени владајућих гарнитура. Многи су мислили да је КПЈ вечна, али Сијарић, Југословен од главе до пете, знао је да ће и то проћи. Пишчев задатак био је да остави литературу свежом, јер ће свака странка једног дана бити устајала и плесњива.
Страдао је ударен моторним возилом, а у својим књигама поменуо је само једно моторно возило – тенк. Сијарићеве приче дешавају се углавном некада давно или негде далеко. Он не натруњује причу конкретизацијом; он прича о нечему што је било негде и некад, а то негде и некад припадало је свима и као такво је свима ближе.
Ћамилова прича
Многи добри писци упамћени су као гуслари идеологија, али Сијарићево осећање пролазности види се и кроз једну причу коју би у друштву често причао…
Наиме, кренуо човек негде на делек пут, пролазио и види: поред пута, на њиви, човек упрегао човека и оре. Пролазник се побуни и каже да тако не треба, али онај упрегнути брани ту ситуацију и каже: „Хајде, прођи, шта те се тиче, и ово ће проћи.“
После неког времена пролази пролазник, враћа се с далеког пута и види да је сада, на истој њиви, онај упрегнути упрегао вола и оре. Пролазник, сада задовољан због оног што види, каже како му је драго што је ситуација природна, али човек опет одговара истим речима: „Хајде, прођи, шта те се тиче, и ово ће проћи.“
Том причом као да је обликован Сијарићев политички став о свему што је видео и као да је обликован његов укупни став према свету, политици, владарима и жандарима.
Од Бихора до Врања
Ћамил Сијарић је рођен у Шиповицама. А шта су Шиповице? Заселак већег села Годијева, на Бихору, у Црној Гори. Рођен је 1913. године у кући која се могла сматрати имућном у односу на остале бихорске куће. Отац му је умро још док је будући писац ситним корацима трчкарао око куће и око Добре воде која жубори крај јединог сеоског пута. Мајка Сијарићева била је из села Угао, са Пештерске висоравни. Сијарић је раних година често боравио у мајчином роду, у Углу.
Први град у који је дошао Сијарић био је Нови Пазар. Десило се то када је са 14 година кренуо у Скопље, у Медресу, на школовање, након што је завршио основну школу у Годијеву.
Једном приликом у Новом Пазару, пре Другог светског рата, Сијарић је у Амир-агином хану с присутним гостима слушао радио, а један човек је говорио како види малог човека унутра, који прича из радио апарата.
У том истом хану, где је коначио кад би ишао према Скопљу, Сијарић је једном приликом видео и вирџину која га је, лепог и високог, позвала рекавши: „Ја сам женско. Ја сам женско.“
Сијарић је у Медреси скопској постао комуниста. Друговао са Рифатом Бурџовићем. Из Медресе је истеран и отишао је у Врање. Он и његов земљак из Сјенице Мухамед Абдагић у Врању су завршили Гимназију. У разговору за радио Београд 1984. године Сијарић је рекао Миши Јевтићу како се сећа свих врањанских народних песама.
Од свих институција у бившој Југославији, Сијарић је, чини ми се, понајвише хвалио Гимназију у Врању. У тој школи током Другог светског рата, за четири године, звоно није зазвонило.
Када су Бугари држали Врање, народ није слао децу у школу. Овим чином је послао окупаторима следећу поруку: „Можеш да ми узмеш земљу, слободу, град, али не дам ти децу.“
Књига о Јасеновцу
Након Врања, Сијарић одлази у Београд и опет среће Рифата Бурџовића на Правном факултету. Објављује прве стихове, занима се за комунизам. Дипломирао је 1940. године, а почетом рата бива заробљен и возом је са заробљеницима депортован према Аустрији. Али Аустрија њега није видела. Негде код Осијека, Сијарић је скочио из вагона. Када је пао на земљу, прво је мрднуо ногама да провери ради ли кичма. Кад је схватио да се ноге померају, Сијарић се дао у бег према Босни.
За секретара Суда народне части изабран је 1945. године у Бањалуци, а где је непосредно пре тога боравио?
Сијарић је први новинар који је ушао у Јасеновац! Ушао је са партизанима, у првом пробоју. Ужасе Јасеновца описао је у књизи Ослобођени Јасеновац стрпљиво, углавном у сликама, онако како је видео оно што је видео, а и по томе шта је чуо на страшном месту.
Ћамил Сијарић у двоброју новопазарског књижевног часописа „Сент“
Синан Гуџевић пише да је Ћамилова књига о Јасеновцу, по свој прилици, била узрок што су „Ћамила опањкавале разне националистичке хуље и приписивали му недоказане и недоказиве ствари“.
Наиме, причало се како је он био члан некакве санџачке делегације, која је 1941. дошла поглавнику Павелићу и тражила подршку за припојење Санџака НДХ.
Гуџевић пише:
„Усмено је ту обједу по Сарајеву ширио највише књижевник Анђелко Вулетић (о томе свједочи Јосип Ости, у одличној књизи Duhovi hiše Heinricha Bölla), а написмено се налази нпр. код хрватског академика Дубравка Јелчића у његовом Дневнику од рујна до рујна 1989-1990, на страници 75. Тамо дични академик тврди да је Ћамил, као студент права био чак предводник те делегације. А Ћамил је студиј права завршио 1940. у Београду, а код Павелића није био никада! Никада! Није и не би ни био! Ја сам то истражио помно, па нека академик мени изнесе доказе о оном што је поводом смрти часног човјека Сијарића у својој купусари надробио.“
Бити писац
Радио је Сијарић после рата у листу „Глас“ и као драматург Народног позоришта у Бања Луци. Прелази 1947. у Сарајево где ради у листу „Преглед“ и у редакцији „Задругара“, а 1951. прелази у редакцију за културу Радио Сарајева где остаје до пензије. Писао је многе путописе за радио и уређивао програм.
Шта видимо из ових детаља? Сијарић није желео да буде министар, градоначелник или амбасадор – не, он је желео да буде писац. Поштовао је државу, али је више поштовао свој таленат. Волео је партију, али је више волео себе. Сматрао је да ако не остави књижевно дело, припадност власти неће сачувати сећање на њега.
Када је написао роман Бихорци, послао је рукопис на анонимни конкурс и – по ономе што ми је причао Милисав Савић – жири је прво разматрао његов рукопис, а остале није ни читао. Мислили су да је Андрић послао рукопис.
У жирију је био Михиз. Награду је узео Сијарић и то највећу новчану награду која је до тада додељена неком југисловенском писцу. Чак су у јавности биле и реакције да је превише новца дато.
Роман је почео и данас упамћеним речима:
„А стара Нурка је говорила:
– О Халимачо, о роде мој, де набавите селу хоџу. Изаћи ће село из вјере, подивљаће, о Халимачо.“
Највеће чудо овог света
Сијарић је постао познат као писац широм Југославије. Уследила су бројна путовања, дружења. Био је омиљен међу писцима, али и поштован од публике и критике. Одазивао се позивима на фестивале. Борислав Радовић ми је, једном приликом у улици Илије Гарашанина у кафићу „007“ причао да су Ћамил и он на Плавским књижевним сусретима видели „највеће чудо овог света“.
Овако је, мени, причао Бора:
Пешачили смо Ћамил и ја од Гусиња према Вусању, полако стигли до реке Грље, и тамо сретнемо две девојчице. Једна осам, а друга пет година. Пошто смо имали два сендвича од организатора, а нисмо ни били гладни, Ћамил и ја дамо девојчицама сендвиче, а оне одмах један преполове, а други хоће да понесу.
„Коме то носите?“, питамо.
„Носимо баби.“
„А где вам је баба?“
„Ено је код оваца.“
„А где су вам родитељи?“
„Отишли у Америку да раде, а ми чувамо бабу.“
Ћамил и ја само се ћутке вратили у Плав. Дуго смо ћутали.
Ја га упитам: „Виде ли ти оно, Ћамиле?“
„Видјех, видјех…“
Ћамил Сијарић говори
Арсен у Ћамиловој канцеларији
Једном приликом је Сијарић у Радио Сарајеву срео Арсена Дедића који је тада био на врхунцу популарности, али писац није ни чуо ни знао ништа о певачу. Увели су Арсена Дедића у Ћамилову канцеларију, само да сачека улазак у студио. Ћамил га затекне.
„Добар дан.“
„Добар дан.“
„А који си ти, младићу?“
„Ја сам Дедић.“
„А од којих Дедића?“
„Из Шибеника.“
„А, из Шибеника, те не знам.“
„А чиме се бавиш, млади човјече?“
„Пјевањем.“
„А може ли се од тога живјети?“
Човек који је са собом носио кућни праг
Сијарић је оставио приче о којима се и данас прича. У пет приповедачких књига читалац среће многе бисере. Из прве руке, присећам се… „Бунар“, „Пут“, „Рођак“, „Река“, „Сабља“, „Лисица и петао“, „Хасан, син Хусеинов“, „Коза“, „Хрт“, „Рођак“…
Уследили су романи које не набрајам хронолошки него по сећању: Царска војска, Конак, Мојковачка битка, Рашка земља Расција.
Објавио је Записе о градовима, а поезији се вратио у старости. Његова поезија је ритмична, дубока; он сам приликом објављивања песничке књиге није био сигуран у њу, али је добио похвале тада младих песника који су били одушевљени његовим „повратком“.
Оно што је његову прозу учинило препознатљивом јесте вешти преплет трагичног и хумора. Код њега се може видети та страшна слика када је неко отео девојку и везао је косом за косу друге девојке.
Код њега се може наћи човек који однесе кућни праг, човек који носи плочу целог живота и страда тако што падне испод те плоче и ту исту плочу ставе му на гроб.
Сијарић је и сам био запањен животним феноменом када се квалитет нађе на неместу где не може да се искаже – можда је баш зато приповедао о хрту који не може трчањем да развије брзину, о бунару који је сањао човек и уложио сву имовуну да воду пронађе, о кози која не може да сачува свој живот јер је дошла у теснац, у кршима, па онда сведок последње што чује јесу звуци птица грабљивица којима остаје та коза да је растргну.
Живео је, путовао, причао и певао – Ћамил Сијарић. Никада није говорио директно, али је знао да се нашали и пошалицом разреши дилему присутних. Неке његове анегдоте сабрао је Бошко Ломовић и објавио.
Ћамил је увек био веран породици и језику својих јунака, завичају. Први примерак сваке своје књиге послао би брату Шабану, у завичај, у Шиповице.
Јула 1997. отишао сам у Шиповице и упознао старог Шабана који је тада већ имао деведесетак година. Био је сам у кући, а пред кућом је имао пса и белу кобилу коју су напале муве. Обрадовао се, али и заплакао. Био је сам у опустелом селу. Рече ми да је недавно долазио у Шиповице неки човек из даљине, од неке воде, дошао да види где је Ћамил никао.
Остао беше у Шабану горак укус због Ћамилове смрти. Наиме, Ћамила је ударио аутомобил на пешачком прелазу у Сарајеву. Страдао је од аутомобила он који није имао возачки дозволу. Није ми познато како је окончана истрага о тој смрти. Отишао је са овог света 6. децембра 1989. у предвечерје распада Југославије. Био је мишљења да ће се цела авнојевска кула срушити ако се из ње извади и један једини камен.
Његове књиге и данас су читане широм Балкана. Пријатељи који су га сретали оставили су бројне записе. Златко Паковић је урадио представу базирану на Сијарићевом животу. Написане су многе дисертације о Сијарићевим причама и романима. Постоје улице са његовим именом у осам градова, а три школе такође носе његово име.
Постоји видео запис, када је снимљен код Добре воде у Шиповицама, где каже: „Ја сам имао душу једну радозналу…“
Неколико песама Ћамила Сијарића
* * *
Дође наш ратник из рата у Грчкој
и донесе грчку тепсију и по тијелу
ране.
Жене му рекоше да му тепсија
из Грчке не ваља, јер је плитка.
Ми му рекосмо да му ни ране
из Грчке не ваљају, јер су плитке.
Рекосмо му:
Ми бисмо ти код куће задали дубље
ране.
* * *
Били су силни ти наши стари.
Прича се да су јахали голе коње,
јер су се под њима ломили самари.
Ако им се на путу нашла ријека,
они је прескочи у један скок.
Ако им се на путу нашло стабло,
они га ишчупај и баци низ поток.
Прича се да су рано лијегали, а устајали у зору.
Да су ноћ проводили са по пет, по шест жена.
А дјеце имали колико оваца у тору.
Били су силни ти наши стари.
Кад у кући запјевају, лампа се тулила.
Кад кроз гору запјевају, гора се ломила.
Зато данас код нас не расту горе.
Нити се лампе ноћу пале –
јер бојимо се да би из гробова устале
те наше старе будале
и запјевале.
* * *
Гле те ране на тој брези!
Засјекао сам јој кору
кад сам био мали.
Гле, прошло је од тада
педесет љета
а рана још зарасла није.
Може бити због тога
што је од дјетета.
Рамиз Хаџибеговић: Ћамил Сијарић, реторика у светлости сећања
Велиш да си остарио.
Да си сам.
Да те због тога хвата туга
Ледена.
Могу ти ово рећи:
Има шума једна,
Има у тој шуми ледник зелен
Налик на храм,
На олтар;
Отиди тамо и стани под јавор,
Стани под јасен –
И нећеш бити
Ни сам,
Ни стар.
* * *
Пред нашу кућу доходи ноћу
некакав невидљив човјек.
Изнесемо му пред праг хљеба
и воде.
А не видимо га ни кад дође,
ни кад оде.
Пас на њега не лаје:
наш пас једини зна да тај
хљеб и воду
дајемо некоме
своме…
* * *
Сва сјеничка поља била су његова.
У ширину и у висину нису имала краја и ивице.
Сам краљ их је косио,
почињао одозго од неба
и тјерао доље до Сјенице.
Било му је име Радослав,
био је Стефана Немање унук,
а краља Стефана Првовјенчаног син.
У колиби од прућа објесио би круну
о клин,
обукао кошуљу од лана,
и гаће од лана
и био као и други косци – бијел сав,
и гологлав.
Уморио би се од косе и траве –
обрисао од зноја очи и лице
и легао да се одмори.
Тјерао са руку и ногу лептирове и мраве,
и гледао како по небу лете птице.
Кад му се приспије око пола дана,
он под главу наваља
наручје траве
и поспава.
Птице тад слијећу око његове главе
и падају на кошуљу од лана –
падају на краља.
У Сјеници једно чудо има:
може ноћу да се види –
ако није мрак,
како се на небесима,
с главом наслоњеном на облак,
одмара краљ Радослав,
Стефана Првовјенчаног син.
Не зна се само у којој колиби
и данас виси његова круна,
објешена о клин.
* * *
Да сам археолог прекопао бих
цијелог себе.
Избацио бих на бијел дан одломке
грчких ваза.
Комаде римских амфора и копао
све дубље –
тражећи тебе!
Не памтим кад је било оно наше
вријеме…
Стар сам и све сам у себи збрчко –
не знам је ли оно наше вријеме било
у вријеме римско или
грчко.
Копаћу у себи све слој по слој –
и ако дођу до мене
накити од бронзе и бакра за људе и
жене,
знаћу да смо се нас двоје вољели
у доба Микене.
Ако нађем сребро и злато,
које се некад носило око врата
и по прсима –
знаћу да је оно наше вријеме кад смо се
вољели
било у вријеме
Старог Рима.
Ако у себи нађем златне копче,
зрна из ђердана,
шарено стакло,
знаћу да се наше вријеме из старих
времена у ново помакло –
у вријеме Дардана.
Знам да нађу они који копају:
нађу у рушевинама, у пепелу
све што земља крије.
Кад ја тебе нађем,
прочитаћу ти на челу
да смо се вољели тад и тад –
или прије.
Извор: РТС ОКО
