Пише: Ранко Павићевић
„Загреб, као да никад није хтио схватити и осјетити да ја пуно тога поклањам њему. Требало је да ме као старију са мојим цијелим пјесничким искуством поштују и да макар разговарају.“
Откако се прије пола вијека, звјездано небо југословенске поезије закитило именом Весне Парун, немогуће је говорити о нашој савременој књижевности, а не поменути ову велику пјесникињу и по много чему јединствену личност. За собом је до сада оставила педесетак књига: збирки пјесама, путописа, драма… Због својих слободоумних идеја, најчешће је доживљавала судбину изгнаника и страдалника. Зато је принуђена да након пола стољећа живота и стварања напусти Загреб коме је поклонила најљепше дане и најљепше пјесме своје младости. Био је то разлог да се преко југословенске јавности обрати Будви, сада већ познатом реченицом, „Пригрли ме Будво“. Искористио сам њен први долазак у Будву након десет година, да поразговарамо.
Након дужег времена у мукама, након дугог маштања, па и дописивања, ево Вас у Будви о којој сте толико сањали. Како сте доживјели сусрет са Будвом и њеним људима?
Више се него угодно осјећам, бајковито, као да сам у неком другом свијету, не оном реалном, већ оном који је био створен у машти и жељама, а то су врло ријетки и драги тренуци у човјековом животу. Ја то сада све преживљавам и можете мислити колико је лијепо.
Овога часа док разговарамо, сунце управо залази за Будвом. Ако то сада посматрамо одавде из Милочера, сигурно су импресије велике?
Свакако. Ово је тако чудан спој неких кулиса за неку нову представу. То је толико диван пејзаж, помало и заборављен, сличан ономе из дјетињства који се тешко може поново доживјети. Ово је једино тло од Дубровника наовамо које није везано ни уз какву рану и бол, већ нешто веома лијепо и нешто што се данас губи, а што ја ступањем на ово тло црногорско у себи оживљујем. Доживјела сам повратак моје давне стварности, то што не могу у неком другом крају да доживим. Са овим заласком сунца, који сте сјајно примијетили, враћа ми се и дио моје младости и то оне младости неокрњене властитом судбином и прошлошћу.
Негдје у јесен живота, обратили сте се молбом Будви, да Вас пригрли и прими у своје топло окриље. Зашто баш Будви?
Ја мислим да сада, дошавши ту, помало откривам у себи један препород. Ја, у ствари, себи наређујем да буде тако. Имала сам пред собом хиљаду солуција. Слободна сам, књижевник сам и цио свијет ми је отворен, али унутрашњи глас је пресудио – она наредба оног дијела мене који је негдје већ у космосу или који је увијек био у позицији да ме споји са ко зна којим особама које су на овом тлу. Нимало није претенциозно рећи да сам од дјетињства, од мојих првих сусрета са мудрошћу, са љепотом Његошева дјела, осјетила да сам негдје близу тој породици великана. Значи још давно, на отоку Зларину ја сам од стране мог оца и мајке, Хрвата, узгајана уз Горски вијенац Његошев, исто као и уз Мажуранића.
Емир Кустурица у разговору са Ранком Павићевићем: Мој југословенски гријех
Будва ће бити сада Ваш благи азил, повратак мору, одахнућете у старим маслинама?
Ја болно носим у себи те моје пејзаже и маслине. Ја сам се растајала дуго, дуго од Далмације. Живот је то направио. Након рата ништа ми није остало на мору и данас сам захвална животу што сам тако увијек била пролетер. Могућност избора ми остаје управо зато јер нијесам ничим материјалним везана ни уз један комадић тла. Због тога, сваки дио Југославије осјећам подједнако својим. Црна Гора је најсроднија том мом пејзажу, класичном далматинском, пуном зеленила и камена. Мој оток Зларин, гдје сам рођена, остаје го и усамљен. Дакле, ја нећу да одем на онај пусти камен и да тамо плачем. Ја сам се томе одужила у поезији. Ја нећу сузе под старост свога живота. Зашто да се препустим само неком биолошком ритму у том старењу, успоравању метаболизма и духа. Ако останем у Загребу, ја не могу побјећи од тога, јер ми Загреб никада није био прави дом. Ја сам на његовом рубу као дошљак, око пола стољећа. Дакле, ја тражим завичај. Зачуђује како сам у Будви, одмах, истог трена примљена, како је чудна институција овога народа и овог тла, која је неуништива.
Нећете се љутити ако Вас питам зашто Вас Загреб није хтио. Загреб коме сте поклонили најљепше дане и најљепше пјесме своје младости?
Загреб, као да никад није хтио схватити и осјетити да ја пуно тога поклањам њему. Ја сам себе тамо давно осудила и одлучила да као пјесник морам да исклизнем из тог колосијека гдје је све криво интерпретирано а поготово умјетност. Ја сам због тога два пута напуштала студије јер нијесам хтјела да ме филозофија коју сам била започела, нити књижевност, нити језици, одведу на другу страну гдје се мора живјети како то други хоће, а не по диктату своје интуиције, унутрашњег сазријевања. Данијесам напустила студиј филозофије послије рата, ја бих морала да се толико накљукам марксизмом, како би наша душа, наш дух био највише оштећен и стављен у неке калупе. Пјесник има право да то види унапријед и да каже – нећу да се тиме бавим. Тако сам ја у Загребу већ давно себе осудила на то да исклизнем из тог колосијека. Зато напуштам студиј, не удајем се, не оснивам дом и породицу у грађанском смислу. А Загреб је ипак један малограђански град гдје преовладава управо тај дух, гдје човјек нимало није цијењен. Узмите примјер Тина Ујевића. Да је он имао дом, да је био функционер, не би његово дјело чекало толико да се валоризира. О његовом животу пишу се нечасне ствари због којих би, да устане из гроба, Тин заплакао. Е сад, дешава се то и са мном. Неко ко нема појма копа по мом приватном животу. Ја сам видјела, да, ако останем тамо у некој болници, у неком старачком дому, доћи ћу у руке оних који могу радити од мене шта хоће, искривиће пуно тога. Требало је да ме као старију са мојим цијелим пјесничким искуством поштују, и да кажу макар, хајде да разговарамо. Не, сви су они били надувени. Срећом, у другим срединама није такав случај.
Како је живјети сам у граду коме сте поклонили лијеп букет својих пјесничких година?
Страшно. Ако буде среће, видјеће се то из мог животописа ако га напишем. Хоћу да у миру то напишем, без суза, без траума. А то је тешко. Треба се још једном вратити у тај живот који је одмакао и у том вртлогу с једне стране јесени живота потражити мир и неко злато, мирисе борова и маслина. Хоћу све те буре да вратим, ту сабласт и да кажем овдје можеш, овдје си заштићена. Наравно, тамо немам ни физичке увјете да стварам. За писаћим столом страх ме је да ми се не укоче ноге. Зими не могу писати без рукавице. Ако сам то могла у двадесетој години, у шездесет осмој се то не може. То је судбина жене ствараоца у Загребу, хрватској метрополи. Зато је мени неки библијски глас рекао: устани, покупи све своје, иди узми обитељ, а то су моји недовршени списи, моје скице, неки цртежи. У противном, ни једну јесен тамо не бих могла преживјети и брзо би ми у том хладном и усамљеном кревету нашли љешину.
Цветко Лаиновић у разговору са Ранком Павићевићем: Бјелина помрачине
Сада је тамо нова власт. Да ли знају за Ваше муке, да ли Вам је неко понудио помоћ?
Не, нико ми се није обратио, мада су вјероватно пратили те моје интервјуе и видјели да је та моја одлука донесена мјесецима прије. Те моје страшне године живота овдје, у Будви, ћу покушати да опишем, да се види моја голгота. Ја не бих била ја, па да ми стотину књига изађе, ако то не бих написала. Јер, то се из поезије не види и не зна се је ли измишљено. Ја хоћу да дио те људске хисторије која нестаје, остане. Ја управо лудо чезнем за тим, да то поново оживим, да не рањавам себе при томе. Наравно, ја све то не могу радити гдје ме не воле, а ја осјећам да ме Црна Гора воли.
Знате ли да многима у Црној Гори ласка што сте баш њу одабрали за предах?
То ми је јако драго. Ја сам након моје преписке у новинама, примила и неколико честитки и писама. То ме је стварно некако гануло и изненадило. Након тога, не би било те силе на свијету, тих обећања, која би ме од те одлуке одвратила. Од тада као да сам се сродила са Црном Гором.
Овогодишњи фестивал Град театар је почео извођењем Вашег текста Под мушким кишобраном. Откуда такав текст и зашто са таквим насловом?
У тој књизи је једна кратка скица моје аутобиографије, а у њој сам сабрала и те моје говоре, разне интервјуе. Заправо, то је мушка страна мога књижевног дјела. Ја сам схватила наједанпут да се могу и поносити тиме да сам успјела да кроз све те патње женског живота, на том суровом за жену далматинском тлу, гдје жена никада није била поштована, поготово жена стваралац, жена која се бави науком. Ја сам тај мушки кишобран уздигла као гордост, као симбол мушке борбе кроз живот, и самозаштите. Ја се том мушком личношћу у себи и том борбом браним од живота који ме је стално подривао и нападао. Зато ме је врло угодно изненадило када сам чула да се фестивал у Будви управо отвара том драматизацијом из моје књиге. Тако се десило да у једном свечаном и за мене драгоцјеном тренутку, као изрежирано, да на мојој животној прекретници, у тренутку када дубоко вјерујем да могу да одложим тај, још од дјетињства држан у руци мушки кишобран, којим сам се штитила и бранила, нађем мјесто гдје ћу се осјећати заштићеном, гдје ћу осјетити да ми није потребан. Тако да је то опроштај са тим мушким кишобраном који сам носила цијелог живота.
Реците искрено: хоће ли се неко, ипак, застидјети због свега што вам је учињено?
Мени би било јако неугодно када би се застидјели према мном прије него што то учине пред Тинима Ујевићем. Онда сам после ја на реду. Када ће то бити, не знам. Јер, велика је неправда и културни злочин, како су се понашали према Тину. Нажалост, ни према мени нијесу учинили ништа љепше. Али, нећу им тражити извињење. Хоћу само да одем, и то што прије.
Када смо се срели синоћ на Тргу пјесника у Будви, учинило ми се да сте били и срећни и тужни. Ипак, пуно лијепог сте ми испричали о самом Тргу поезије, како рекосте јединственом у свијету.
У давна времена, када су се почињале градити зидине градске, у њих је требало уградити жива човјека. Има један питоми, медитерански град, у чије је зидине – много стољећа након што су подигнуте, симболично уграђено човјеково срце: Поезија. То је град Будва и његов Трг пјесника, јединствен на свијету на измаку овог миленијума. На том каменом пријестолу љепоте, западе ме част да отворим љетос својим стиховима свечаност, која ће се како сунце буде све раније заласку хитало – све раскошније звијездама заогртати, урањајући тајанственом ријечју у тишину ноћи. У величанствен дослух живих и мртвих, оног што је прохујало и онога што се тек рађа. Тај чин потврде идентитета духа и бића посветих, с поносом и дубоком захвалношћу – оном који у пјесми камења спава бдијући над човјеком на жаркој муњи ловћенског неба – Његошу. Около мене био је камен који дише, огањ који слуша, очи које су истином додиривале вјечност. Док сам сједила говорила сам: Нека овај спокојни кутак јаве у савршеном простору надомак мору, у загрљају чемпреса и маслина, попут бисера из чаробне шкољке, остане утиснут у твоме грбу, Будво, узидан у чист камен темељац будућности какав заслужује ова земља. У запис нове црногорске легенде.
Будва, 1 јул 1990.
Извор: РТВ Будва
