Piše: Enes Halilović
Od svih institucija u bivšoj Jugoslaviji, Sijarić je ponajviše hvalio Gimnaziju u Vranju. U toj školi tokom Drugog svetskog rata, za četiri godine, zvono nije zazvonilo. Kada su Bugari držali Vranje, narod nije slao decu u školu. Ovim činom je poslao okupatorima sledeću poruku: „Možeš da mi uzmeš zemlju, slobodu, grad, ali ne dam ti decu.“ Ćamil Sijarić je bio prvi novinar koji je ušao u Jasenovac. Ušao je sa partizanima, u prvom proboju. Užase Jasenovca opisao je strpljivo, uglavnom u slikama, onako kako je video ono što je video, i po tome šta je čuo na tom strašnom mestu.
Kada je neko stavljao u korice šta su poznati pisci i pesnici napisali o Titu, imao je obavezu mnogo da bira, jer su mnogi pisali o predsedniku SFRJ. Ćamil Sijarić, iako predratni komunista i pisac jugoslovenskog opredeljenja, nije imao pesmu o Titu, te je pozvan da napiše nekoliko redova.
On će kratko reći da među mnogim malim i raštrkanim zagorskim selima ima jedno takođe malo i raštrkano selo, zove se Kumrovec – i ko bi rekao da je u tom selu rođen čovek za koga su čuli ne samo naši narodi i narodnosti nego i divlja plemena u Africi.
Ovo viđenje je Ćamila Sijarića u velikoj meri otkriva njegov stav o odnosu literature i ideologije. Naime, Sijarić nije želeo da bude upamćen kao pisac blizak vlasti – ne, on je želeo pre svega da bude upamćen kao pisac. Koren tog razmišljanja jeste u njegovom osećanju prolaznosti ideologija i konstantnoj promeni vladajućih garnitura. Mnogi su mislili da je KPJ večna, ali Sijarić, Jugosloven od glave do pete, znao je da će i to proći. Piščev zadatak bio je da ostavi literaturu svežom, jer će svaka stranka jednog dana biti ustajala i plesnjiva.
Stradao je udaren motornim vozilom, a u svojim knjigama pomenuo je samo jedno motorno vozilo – tenk. Sijarićeve priče dešavaju se uglavnom nekada davno ili negde daleko. On ne natrunjuje priču konkretizacijom; on priča o nečemu što je bilo negde i nekad, a to negde i nekad pripadalo je svima i kao takvo je svima bliže.
Ćamilova priča
Mnogi dobri pisci upamćeni su kao guslari ideologija, ali Sijarićevo osećanje prolaznosti vidi se i kroz jednu priču koju bi u društvu često pričao…
Naime, krenuo čovek negde na delek put, prolazio i vidi: pored puta, na njivi, čovek upregao čoveka i ore. Prolaznik se pobuni i kaže da tako ne treba, ali onaj upregnuti brani tu situaciju i kaže: „Hajde, prođi, šta te se tiče, i ovo će proći.“
Posle nekog vremena prolazi prolaznik, vraća se s dalekog puta i vidi da je sada, na istoj njivi, onaj upregnuti upregao vola i ore. Prolaznik, sada zadovoljan zbog onog što vidi, kaže kako mu je drago što je situacija prirodna, ali čovek opet odgovara istim rečima: „Hajde, prođi, šta te se tiče, i ovo će proći.“
Tom pričom kao da je oblikovan Sijarićev politički stav o svemu što je video i kao da je oblikovan njegov ukupni stav prema svetu, politici, vladarima i žandarima.
Od Bihora do Vranja
Ćamil Sijarić je rođen u Šipovicama. A šta su Šipovice? Zaselak većeg sela Godijeva, na Bihoru, u Crnoj Gori. Rođen je 1913. godine u kući koja se mogla smatrati imućnom u odnosu na ostale bihorske kuće. Otac mu je umro još dok je budući pisac sitnim koracima trčkarao oko kuće i oko Dobre vode koja žubori kraj jedinog seoskog puta. Majka Sijarićeva bila je iz sela Ugao, sa Pešterske visoravni. Sijarić je ranih godina često boravio u majčinom rodu, u Uglu.
Prvi grad u koji je došao Sijarić bio je Novi Pazar. Desilo se to kada je sa 14 godina krenuo u Skoplje, u Medresu, na školovanje, nakon što je završio osnovnu školu u Godijevu.
Jednom prilikom u Novom Pazaru, pre Drugog svetskog rata, Sijarić je u Amir-aginom hanu s prisutnim gostima slušao radio, a jedan čovek je govorio kako vidi malog čoveka unutra, koji priča iz radio aparata.
U tom istom hanu, gde je konačio kad bi išao prema Skoplju, Sijarić je jednom prilikom video i virdžinu koja ga je, lepog i visokog, pozvala rekavši: „Ja sam žensko. Ja sam žensko.“
Sijarić je u Medresi skopskoj postao komunista. Drugovao sa Rifatom Burdžovićem. Iz Medrese je isteran i otišao je u Vranje. On i njegov zemljak iz Sjenice Muhamed Abdagić u Vranju su završili Gimnaziju. U razgovoru za radio Beograd 1984. godine Sijarić je rekao Miši Jevtiću kako se seća svih vranjanskih narodnih pesama.
Od svih institucija u bivšoj Jugoslaviji, Sijarić je, čini mi se, ponajviše hvalio Gimnaziju u Vranju. U toj školi tokom Drugog svetskog rata, za četiri godine, zvono nije zazvonilo.
Kada su Bugari držali Vranje, narod nije slao decu u školu. Ovim činom je poslao okupatorima sledeću poruku: „Možeš da mi uzmeš zemlju, slobodu, grad, ali ne dam ti decu.“
Knjiga o Jasenovcu
Nakon Vranja, Sijarić odlazi u Beograd i opet sreće Rifata Burdžovića na Pravnom fakultetu. Objavljuje prve stihove, zanima se za komunizam. Diplomirao je 1940. godine, a početom rata biva zarobljen i vozom je sa zarobljenicima deportovan prema Austriji. Ali Austrija njega nije videla. Negde kod Osijeka, Sijarić je skočio iz vagona. Kada je pao na zemlju, prvo je mrdnuo nogama da proveri radi li kičma. Kad je shvatio da se noge pomeraju, Sijarić se dao u beg prema Bosni.
Za sekretara Suda narodne časti izabran je 1945. godine u Banjaluci, a gde je neposredno pre toga boravio?
Sijarić je prvi novinar koji je ušao u Jasenovac! Ušao je sa partizanima, u prvom proboju. Užase Jasenovca opisao je u knjizi Oslobođeni Jasenovac strpljivo, uglavnom u slikama, onako kako je video ono što je video, a i po tome šta je čuo na strašnom mestu.
Ćamil Sijarić u dvobroju novopazarskog književnog časopisa „Sent“
Sinan Gudžević piše da je Ćamilova knjiga o Jasenovcu, po svoj prilici, bila uzrok što su „Ćamila opanjkavale razne nacionalističke hulje i pripisivali mu nedokazane i nedokazive stvari“.
Naime, pričalo se kako je on bio član nekakve sandžačke delegacije, koja je 1941. došla poglavniku Paveliću i tražila podršku za pripojenje Sandžaka NDH.
Gudžević piše:
„Usmeno je tu objedu po Sarajevu širio najviše književnik Anđelko Vuletić (o tome svjedoči Josip Osti, u odličnoj knjizi Duhovi hiše Heinricha Bölla), a napismeno se nalazi npr. kod hrvatskog akademika Dubravka Jelčića u njegovom Dnevniku od rujna do rujna 1989-1990, na stranici 75. Tamo dični akademik tvrdi da je Ćamil, kao student prava bio čak predvodnik te delegacije. A Ćamil je studij prava završio 1940. u Beogradu, a kod Pavelića nije bio nikada! Nikada! Nije i ne bi ni bio! Ja sam to istražio pomno, pa neka akademik meni iznese dokaze o onom što je povodom smrti časnog čovjeka Sijarića u svojoj kupusari nadrobio.“
Biti pisac
Radio je Sijarić posle rata u listu „Glas“ i kao dramaturg Narodnog pozorišta u Banja Luci. Prelazi 1947. u Sarajevo gde radi u listu „Pregled“ i u redakciji „Zadrugara“, a 1951. prelazi u redakciju za kulturu Radio Sarajeva gde ostaje do penzije. Pisao je mnoge putopise za radio i uređivao program.
Šta vidimo iz ovih detalja? Sijarić nije želeo da bude ministar, gradonačelnik ili ambasador – ne, on je želeo da bude pisac. Poštovao je državu, ali je više poštovao svoj talenat. Voleo je partiju, ali je više voleo sebe. Smatrao je da ako ne ostavi književno delo, pripadnost vlasti neće sačuvati sećanje na njega.
Kada je napisao roman Bihorci, poslao je rukopis na anonimni konkurs i – po onome što mi je pričao Milisav Savić – žiri je prvo razmatrao njegov rukopis, a ostale nije ni čitao. Mislili su da je Andrić poslao rukopis.
U žiriju je bio Mihiz. Nagradu je uzeo Sijarić i to najveću novčanu nagradu koja je do tada dodeljena nekom jugislovenskom piscu. Čak su u javnosti bile i reakcije da je previše novca dato.
Roman je počeo i danas upamćenim rečima:
„A stara Nurka je govorila:
– O Halimačo, o rode moj, de nabavite selu hodžu. Izaći će selo iz vjere, podivljaće, o Halimačo.“
Najveće čudo ovog sveta
Sijarić je postao poznat kao pisac širom Jugoslavije. Usledila su brojna putovanja, druženja. Bio je omiljen među piscima, ali i poštovan od publike i kritike. Odazivao se pozivima na festivale. Borislav Radović mi je, jednom prilikom u ulici Ilije Garašanina u kafiću „007“ pričao da su Ćamil i on na Plavskim književnim susretima videli „najveće čudo ovog sveta“.
Ovako je, meni, pričao Bora:
Pešačili smo Ćamil i ja od Gusinja prema Vusanju, polako stigli do reke Grlje, i tamo sretnemo dve devojčice. Jedna osam, a druga pet godina. Pošto smo imali dva sendviča od organizatora, a nismo ni bili gladni, Ćamil i ja damo devojčicama sendviče, a one odmah jedan prepolove, a drugi hoće da ponesu.
„Kome to nosite?“, pitamo.
„Nosimo babi.“
„A gde vam je baba?“
„Eno je kod ovaca.“
„A gde su vam roditelji?“
„Otišli u Ameriku da rade, a mi čuvamo babu.“
Ćamil i ja samo se ćutke vratili u Plav. Dugo smo ćutali.
Ja ga upitam: „Vide li ti ono, Ćamile?“
„Vidjeh, vidjeh…“
Ćamil Sijarić govori
Arsen u Ćamilovoj kancelariji
Jednom prilikom je Sijarić u Radio Sarajevu sreo Arsena Dedića koji je tada bio na vrhuncu popularnosti, ali pisac nije ni čuo ni znao ništa o pevaču. Uveli su Arsena Dedića u Ćamilovu kancelariju, samo da sačeka ulazak u studio. Ćamil ga zatekne.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„A koji si ti, mladiću?“
„Ja sam Dedić.“
„A od kojih Dedića?“
„Iz Šibenika.“
„A, iz Šibenika, te ne znam.“
„A čime se baviš, mladi čovječe?“
„Pjevanjem.“
„A može li se od toga živjeti?“
Čovek koji je sa sobom nosio kućni prag
Sijarić je ostavio priče o kojima se i danas priča. U pet pripovedačkih knjiga čitalac sreće mnoge bisere. Iz prve ruke, prisećam se… „Bunar“, „Put“, „Rođak“, „Reka“, „Sablja“, „Lisica i petao“, „Hasan, sin Huseinov“, „Koza“, „Hrt“, „Rođak“…
Usledili su romani koje ne nabrajam hronološki nego po sećanju: Carska vojska, Konak, Mojkovačka bitka, Raška zemlja Rascija.
Objavio je Zapise o gradovima, a poeziji se vratio u starosti. Njegova poezija je ritmična, duboka; on sam prilikom objavljivanja pesničke knjige nije bio siguran u nju, ali je dobio pohvale tada mladih pesnika koji su bili oduševljeni njegovim „povratkom“.
Ono što je njegovu prozu učinilo prepoznatljivom jeste vešti preplet tragičnog i humora. Kod njega se može videti ta strašna slika kada je neko oteo devojku i vezao je kosom za kosu druge devojke.
Kod njega se može naći čovek koji odnese kućni prag, čovek koji nosi ploču celog života i strada tako što padne ispod te ploče i tu istu ploču stave mu na grob.
Sijarić je i sam bio zapanjen životnim fenomenom kada se kvalitet nađe na nemestu gde ne može da se iskaže – možda je baš zato pripovedao o hrtu koji ne može trčanjem da razvije brzinu, o bunaru koji je sanjao čovek i uložio svu imovunu da vodu pronađe, o kozi koja ne može da sačuva svoj život jer je došla u tesnac, u kršima, pa onda svedok poslednje što čuje jesu zvuci ptica grabljivica kojima ostaje ta koza da je rastrgnu.
Živeo je, putovao, pričao i pevao – Ćamil Sijarić. Nikada nije govorio direktno, ali je znao da se našali i pošalicom razreši dilemu prisutnih. Neke njegove anegdote sabrao je Boško Lomović i objavio.
Ćamil je uvek bio veran porodici i jeziku svojih junaka, zavičaju. Prvi primerak svake svoje knjige poslao bi bratu Šabanu, u zavičaj, u Šipovice.
Jula 1997. otišao sam u Šipovice i upoznao starog Šabana koji je tada već imao devedesetak godina. Bio je sam u kući, a pred kućom je imao psa i belu kobilu koju su napale muve. Obradovao se, ali i zaplakao. Bio je sam u opustelom selu. Reče mi da je nedavno dolazio u Šipovice neki čovek iz daljine, od neke vode, došao da vidi gde je Ćamil nikao.
Ostao beše u Šabanu gorak ukus zbog Ćamilove smrti. Naime, Ćamila je udario automobil na pešačkom prelazu u Sarajevu. Stradao je od automobila on koji nije imao vozački dozvolu. Nije mi poznato kako je okončana istraga o toj smrti. Otišao je sa ovog sveta 6. decembra 1989. u predvečerje raspada Jugoslavije. Bio je mišljenja da će se cela avnojevska kula srušiti ako se iz nje izvadi i jedan jedini kamen.
Njegove knjige i danas su čitane širom Balkana. Prijatelji koji su ga sretali ostavili su brojne zapise. Zlatko Paković je uradio predstavu baziranu na Sijarićevom životu. Napisane su mnoge disertacije o Sijarićevim pričama i romanima. Postoje ulice sa njegovim imenom u osam gradova, a tri škole takođe nose njegovo ime.
Postoji video zapis, kada je snimljen kod Dobre vode u Šipovicama, gde kaže: „Ja sam imao dušu jednu radoznalu…“
Nekoliko pesama Ćamila Sijarića
* * *
Dođe naš ratnik iz rata u Grčkoj
i donese grčku tepsiju i po tijelu
rane.
Žene mu rekoše da mu tepsija
iz Grčke ne valja, jer je plitka.
Mi mu rekosmo da mu ni rane
iz Grčke ne valjaju, jer su plitke.
Rekosmo mu:
Mi bismo ti kod kuće zadali dublje
rane.
* * *
Bili su silni ti naši stari.
Priča se da su jahali gole konje,
jer su se pod njima lomili samari.
Ako im se na putu našla rijeka,
oni je preskoči u jedan skok.
Ako im se na putu našlo stablo,
oni ga iščupaj i baci niz potok.
Priča se da su rano lijegali, a ustajali u zoru.
Da su noć provodili sa po pet, po šest žena.
A djece imali koliko ovaca u toru.
Bili su silni ti naši stari.
Kad u kući zapjevaju, lampa se tulila.
Kad kroz goru zapjevaju, gora se lomila.
Zato danas kod nas ne rastu gore.
Niti se lampe noću pale –
jer bojimo se da bi iz grobova ustale
te naše stare budale
i zapjevale.
* * *
Gle te rane na toj brezi!
Zasjekao sam joj koru
kad sam bio mali.
Gle, prošlo je od tada
pedeset ljeta
a rana još zarasla nije.
Može biti zbog toga
što je od djeteta.
Ramiz Hadžibegović: Ćamil Sijarić, retorika u svetlosti sećanja
Veliš da si ostario.
Da si sam.
Da te zbog toga hvata tuga
Ledena.
Mogu ti ovo reći:
Ima šuma jedna,
Ima u toj šumi lednik zelen
Nalik na hram,
Na oltar;
Otidi tamo i stani pod javor,
Stani pod jasen –
I nećeš biti
Ni sam,
Ni star.
* * *
Pred našu kuću dohodi noću
nekakav nevidljiv čovjek.
Iznesemo mu pred prag hljeba
i vode.
A ne vidimo ga ni kad dođe,
ni kad ode.
Pas na njega ne laje:
naš pas jedini zna da taj
hljeb i vodu
dajemo nekome
svome…
* * *
Sva sjenička polja bila su njegova.
U širinu i u visinu nisu imala kraja i ivice.
Sam kralj ih je kosio,
počinjao odozgo od neba
i tjerao dolje do Sjenice.
Bilo mu je ime Radoslav,
bio je Stefana Nemanje unuk,
a kralja Stefana Prvovjenčanog sin.
U kolibi od pruća objesio bi krunu
o klin,
obukao košulju od lana,
i gaće od lana
i bio kao i drugi kosci – bijel sav,
i gologlav.
Umorio bi se od kose i trave –
obrisao od znoja oči i lice
i legao da se odmori.
Tjerao sa ruku i nogu leptirove i mrave,
i gledao kako po nebu lete ptice.
Kad mu se prispije oko pola dana,
on pod glavu navalja
naručje trave
i pospava.
Ptice tad slijeću oko njegove glave
i padaju na košulju od lana –
padaju na kralja.
U Sjenici jedno čudo ima:
može noću da se vidi –
ako nije mrak,
kako se na nebesima,
s glavom naslonjenom na oblak,
odmara kralj Radoslav,
Stefana Prvovjenčanog sin.
Ne zna se samo u kojoj kolibi
i danas visi njegova kruna,
obješena o klin.
* * *
Da sam arheolog prekopao bih
cijelog sebe.
Izbacio bih na bijel dan odlomke
grčkih vaza.
Komade rimskih amfora i kopao
sve dublje –
tražeći tebe!
Ne pamtim kad je bilo ono naše
vrijeme…
Star sam i sve sam u sebi zbrčko –
ne znam je li ono naše vrijeme bilo
u vrijeme rimsko ili
grčko.
Kopaću u sebi sve sloj po sloj –
i ako dođu do mene
nakiti od bronze i bakra za ljude i
žene,
znaću da smo se nas dvoje voljeli
u doba Mikene.
Ako nađem srebro i zlato,
koje se nekad nosilo oko vrata
i po prsima –
znaću da je ono naše vrijeme kad smo se
voljeli
bilo u vrijeme
Starog Rima.
Ako u sebi nađem zlatne kopče,
zrna iz đerdana,
šareno staklo,
znaću da se naše vrijeme iz starih
vremena u novo pomaklo –
u vrijeme Dardana.
Znam da nađu oni koji kopaju:
nađu u ruševinama, u pepelu
sve što zemlja krije.
Kad ja tebe nađem,
pročitaću ti na čelu
da smo se voljeli tad i tad –
ili prije.
Izvor: RTS OKO
