O pesništvu Branka Miljkovića
Branko Miljković je sa svojih petnaest godina pesmom o zgaženom cvrčku nagovestio veliku pesničku karijeru. Dok je njegove vršnjake iz Gadžinog Hana tokom osnovne škole interesovao fudbal, on je, zaintrigiran pitanjima o smislu života, čitao filozofiju. Bio je zagledan u stvari koje su drugi smatrali nebitnim i usputnim. Nasuprot tome, život je smatrao igrom, poručujući da u stvarnosti nema ovoliko zbilje. Pesništvo je njemu bilo način života i definisao ga je kao umeće videti sve gde drugi vide samo noć.
Miljković je pripadao krugu pesnika neosimbolista. Njegova osobenost bila je to što je bio filozof koji je počeo da peva. Osetivši beskonačnost bića, po prirodi slobodnjak i buntovnik, smejao se strahu od smrti i nepoznatog. Njegova temperamentna južnjačka duša izuzetnim intelektom apsorbovala je ideje različitih filozofskih pravaca.
Filozofija je za njega bila definisanje susreta sa životom, ne teorija, nego ono što je proživljeno, doživljeno, opipano, što je prošlo kroz krvotok i rastvoreno u svesti. Spoznaju života definisao je dualizmom, ali onim koji je savladan i pozitivistički. Uvideo je da se čitava stvarnost događa na polaritetu, koji je izbalansiran samokontrolom. Iz njegovih reči može se zaključiti da je tu suprotstavljenost svega shvatao kao načelo postojanja. Na taj način, opčinjen antagonizmima ljubavi i straha, dana i noći, života i smrti, jedinstva i samoće, koji samo u sudaru čine sklad, on oduševljeno kaže: I, evo, sada peva/ Pripitomljeni pakao. Njegov dualizam pokazuje da svaka nelogičnost ima svoje mesto u celini. Zato se i pitao da li će uopšte savršenstvo moći da postoji bez razvitka, rekavši: : Hoće li sloboda umeti da peva/ Kao što su sužnji pevali o njoj?
Iako u njegovoj poeziji ima pesimizma, kao u rečima Sunce je greška/ Plaćena viđenim užasima slepim2), taj pesimizam nipošto nije veći od realnosti koju oslikava. Bolu, smrti i tami Miljković nalazi dublji i pozitivniji smisao pomerajući pažnju sa njih kao entiteta na njihove razloge. Iako je govorio da se zemlja okreće oko svoje smrti, verovao je da je smrt velika maska suncu i osećao da će se ovo neizvesno kretanje završiti Suncem. Odrastajući za vreme i posle Drugog svetskog rata, socijalnu politiku, koja je samo imenom plasirana narodnim masama, doživljavao je u svoj njenoj suštini kao kosmičku stvarnost i cilj ljudske prirode. Zato je i napisao u jednoj od svojih pesama: jer svet je podeljen ljudskom kožom/ na dva dela a dva i dva su/ jedan…
Miljković je pevanje smatrao aktom bića, a ne uma. Ovo je lepo izrazio stihovima: Jer pesma se ne piše ona se živi… Isto je pevati i umirati. Stvaranje pesme proživljavao je porođajnim bolom, pa je i pisao: Pokaži svoje srce i umri/ Niko dva puta nije bio pesnik. Za njega reč nije bila simbol i slika, već nešto što postoji uporedo sa stvarnošću. Otuda je u oduševljenju i napisao da Sunce je reč koja ne ume da sija. Tragajući za izvornom reči, izbegavao je naraciju kao gomilanje znakova, koji osiromašuju predstavljanje suštine. Zato njegov stih: Sunce bez svedoka, na neverovatan način sa malo reči dočarava samoću beskraja. Osnova stvaranja njegove pesme bila je reč kao nagoveštaj, a ne definicija, reč kao slutnja koja inicira misao, te sam čitalac u sebi postaje od slušaoca kreator. Tako stvorena pesma živi, razvija se i menja u onima koji je čitaju, odvojena od svog tvorca – pesnika. Iz tog razloga Miljković se odrekao svih svojih pesama, pokazavši na delu svoja uverenja. Njegov dualizam je ključan u definisanju reči kao realnosti koja postoji uporedo sa vidljivom stvarnošću. Pošto umnom percepcijom misao utiče na čovekov život više negoli kamen pored puta, koji neće biti primećen dok se čovek ne spotakne o njega, njeno postojanje smatrao je primarnim. Zato je i pisao: Stvaran je cvet čija odsutnost miriše… Ja stojim/Prikovan za stenu koja ne postoji… Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura/ Na moru kog nema, a huči i đipa.
Život Branka Miljkovića okončan je prerano, u dvadeset sedmoj godini. Nađen je u centralnom zagrebačkom parku, obešen o mlado drvo, u klečećem položaju. Iako je smrt konstatovana kao samoubistvo, njegova majka je svedočila da su mu leđa bila prekrivena modricama. Neposredno pre ovog nemilog događaja Branko je napisao: zvezda pod kojom sam u zanosu pao./ Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. Reči koje je posvetio Njegošu, danas mi možemo posvetiti njemu: Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Srpska poezija je njegovom smrću uskraćena, jer se ne može ni naslutiti u kom bi je pravcu on poveo. Niš, grad Miljkovićevog detinjstva i mladosti, odavno je bio svestan veličine svog pesnika i nije mu ostao dužan.
Pored osnovne škole sa Brankovim imenom i spomenika nadomak Narodnog pozorišta, Nišlije su svom sugrađaninu nedavno uredile i spomen sobu. Ovaj kutak, u okviru Narodnog muzeja, čuva njegove lične stvari: nameštaj, odeću, fotografije, prepisku i ono što najviše dočarava Miljkovićevo prisustvo – pesme. Time su Nišlije potvrdile pesnikove reči da će on i posle smrti ostati sa njima: Nema mene al ima ljubavi moje. Ovakav gest daje nadu da će buduće generacije biti još svesnije Miljkovićevog značaja za našu zemlju i kulturu. Miljković je poput maga baratao rečima. Zbunjivao je stvarnost pokazavši da reč nije slika vidljivog, nego njen kreator. Pošto reč svojim logičkim i estetskim kategorijama više znači nego što postoji, time menja slušaoca i aktivno utiče na oblikovanje sveta. Osećaj promene u čitaocu, koju izazivaju Miljkovićevi stihovi, pokazuje značaj reči, njenu težinu i istinitost. To će osetiti svako kada izgovori čak i onu njegovu naizgled najnestvarniju misao: Oko sunca kruži ruža, zemlja je prošlost.
Jeromonah Ignjatije Uroš Đorđević
Izvor: Kult
