Titovo nasleđe, multipolarnost, neutralnost i mir
Piše: Branko Milanović
Moj nedavni tekst o tome kakva bi trebalo da bude spoljna politika Srbije, napisan uoči izbora 25. oktobra i promene vlasti, napadnut je kao vulgaran pokušaj oživljavanja komunizma i titoizma (od jednih), odnosno kao nastojanje da se Srbija udalji od Rusije (od drugih). Ni jedni ni drugi nisu marili za moj argument da je, sticajem istorijskih okolnosti, Srbija jedina zemlja bivše Jugoslavije koja bi, barem teoretski, mogla da vodi politiku neutralnosti i nesvrstanosti koju je Tito tako vešto osmislio. Ne, tvrdili su, moramo da se svrstamo uz Zapad. S druge strane, neki proruski pravoslavni blogeri napadali su me zbog pokušaja da Srbiju „neutralizujem“ i udaljim od njene pravoslavne „braće“. I oni su želeli svrstavanje, samo na suprotnu stranu. Svi bi da ratuju.
Nedavno sam objavio nekoliko tekstova koji su naizgled govorili o različitim temama, ali su zapravo imali nešto zajedničko. U njima sam se zalagao protiv pristupanja vojnim savezima i za mir, ne samo deklarativno već i na delu, u stvarnom svetu, odbijanjem uplitanja u vojne sukobe.
U prvom tekstu kritikovao sam iznenadnu ratobornost i globalnu neodgovornost baltičkih zemalja i posredno, a u kasnijim raspravama i neposredno, pohvalno govorio o politici finlandizacije. U drugom tekstu pokušao sam da izložim kakva bi, po mom mišljenju, trebalo da bude spoljna politika Srbije (i pre aktuelne promene vlasti, a pogotovo sada), zasnovana na očuvanju Titovog nasleđa nesvrstanosti.
Zajednička tema oba teksta bila je sledeća: za male zemlje u Evropi i svetu (a naročito u Africi) najbolja politika jeste politika neutralnosti u odnosima između velikih sila. To je jedina politika koja im omogućava samostalno delovanje, slobodu manevrisanja i značaj u svetu. Bez nje bi ih velike sile progutale, svele na beznačajnost ili vazalni položaj, na nemoć i ništavilo.
Štaviše, takva politika N&N (neutralnosti i nesvrstanosti) nije dobra samo za same te zemlje već i za svet u celini, jer sužava prostor u kojem se velike sile međusobno sukobljavaju. Ona ih sprečava da iskorišćavaju suparništva i protivrečnosti unutar tih zemalja kako bi sejale razdor, okretale jedno pleme protiv drugog, jedan narod protiv drugog, jednu etničku grupu protiv druge, izazivale beskrajne ratove, a zatim, kroz međuimperijalno suparništvo, gurnule svet u kataklizmu. Kao što su to već činile u prošlosti.
I male zemlje, kao i velike nezapadne države, takođe imaju dužnost da čuvaju svetski mir.
Ali zašto su onda moji tekstovi naišli na tako žestoko negativne reakcije?
Mnogi zagovornici ratoborne politike baltičkih država optužili su me da sam Putinov poslušnik. Pisali su da je politika finlandizacije bila pogrešna ili, ako već nije bila pogrešna, da je predstavljala samo lukavo smišljen trik kojim su Finci nastojali da nadmudre Sovjete. Smatrali su da je trebalo da njihove zemlje pristupe NATO-u mnogo ranije, postanu u potpunosti deo Zapada, pa čak i da uđu u rat.
Moj tekst o spoljnoj politici Srbije napadnut je kao vulgaran pokušaj oživljavanja komunizma i titoizma (od jednih), odnosno kao nastojanje da se Srbija udalji od Rusije (od drugih). Ni jedni ni drugi nisu marili za moj argument da je, sticajem istorijskih okolnosti, Srbija jedina zemlja bivše Jugoslavije koja bi, barem teoretski, mogla da vodi politiku neutralnosti i nesvrstanosti koju je Tito tako vešto osmislio. Ne, tvrdili su, moramo da se svrstamo uz Zapad. Činjenica da je Jugoslavija bila jedina zemlja Centralne i Istočne Evrope koja nikada nije pripadala ni nacističkom Trojnom paktu (osim ona 72 sata koliko je vojsci bilo potrebno da 1941. godine izvede antinacistički puč), ni Varšavskom paktu, ni NATO-u, za njih nije predstavljala nikakav argument.
Neki proruski pravoslavni blogeri napadali su me zbog pokušaja da Srbiju „neutralizujem“ i udaljim od njene pravoslavne „braće“. I oni su želeli svrstavanje, samo na suprotnu stranu.
Svi su hteli da ratuju. Niko nije želeo da bude neutralan.
Ali nisu razmotrili hipotetički scenario prema kojem bi, da se Ukrajina pridržavala svoje prvobitne, Ustavom utvrđene politike neutralnosti, više od milion ljudi koji su sada mrtvi bilo živo i srećno. Ukrajina bi napredovala trgujući i sa Evropskom unijom i sa Rusijom. Bila bi na putu da postane bogata i razvijena zemlja. Nisu razmislili ni o tome da je ekonomski rast Finske bio omogućen upravo njenom neutralnošću i ravnopravnom trgovinom sa Sovjetskim Savezom i Zapadom. Niti o tome da su bogatstvo Švajcarske i Singapura omogućile njihove politike neutralnosti.
Nisu razmišljali ni o tome da je globalni hladni mir tokom Hladnog rata bio omogućen i očuvan zahvaljujući Bandunškoj konferenciji i brojnim samitima nesvrstanih zemalja, od Beograda 1961, preko Kaira i Alžira, pa sve do Havane 1979. godine. Nije im padalo na pamet da bi, bez neutralnosti i nesvrstanosti, milioni ljudi stradali u nuklearnom ratu između supersila. Zaboravili su istoriju – ili je nikada nisu ni naučili.
Multipolarnost i neutralnost jedini su put ka očuvanju mira i spasu čovečanstva.
Izvor: RTS OKO
