Piše: Nenad Pivaš
Nova srpska politička misao sprovela je anketu čiji je cilj bio ispitivanje stavova građana Srbije o Josipu Brozu Titu i Slobodanu Miloševiću. Specifičnost ovog istraživanja je bila to što u njemu nije mereno samo koliki procenat ima pozitivno, a koliki negativno mišljenje o Titu i Miloševiću, već se želelo videti kakvo mišljenje o dvojici lidera, koji su obeležili srpsku istoriju druge polovine HH veka, imaju pristalice Vučićevog režima, a kakav protivnici istog. Iako je takvo istraživanje samo po sebi unapred značilo da će i među pristalicama i među protivnicima Vučićevog režima biti i onih koji pozitivno ocenjuju ulogu Tita i Miloševića, ili samo jednog od pomenute dvojice lidera, ili pak negativno vide obojicu – sami rezultati ipak pokazuju značajne razlike.
Tako Tita pozitivno ocenjuje 41.4% pristalica Vučićevog režima, a negativno tek malo više, odnosno 43.2%. Miloševića pak kao pozitivnu ličnost vidi čak 68.2%, dok o njemu loše mišljenje ima tek 10.8% njih. Kada je pak reč o protivnicima Vučićevog režima, tu o Titu dobro mišljenje ima 25.8% njih (negativno 55.7%), dok Miloševića pozitivno ocenjuje tek 13.3%, a negativno čak 69.3%. Iz svega se vidi da među onima koji podržavaju aktuelnu vlast ima izrazito visok procenat njih koji dobro mišljenje imaju i o Titu i o Miloševiću.
Tu se postavlja važno pitanje za razmišljanje – koje su to velike sličnosti između Tita, Miloševića i Vučića? Naime, one bi morale postojati ukoliko tako veliki broj ljudi pozitivno mišljenje ima o svoj trojici istovremeno. Ali tu već nastaje problem. Onima koji sa nostalgijom gledaju na Titov period kao vreme kada smo imali „ugled u svetu“ Milošević često izgleda kao čovek koji nas je „posvađao sa celim svetom“. Ili ukoliko im pak Tito deluje kao čovek koji je 1948. godine „zabo leđa u nož Rusiji“ Milošević im lako može izgledati kao neko ko je „branio Srbiju od Novog svetskog poretka“. Sa druge strane Vučić, kao neko ko je na čelu catch all partije bez ideologije, malo govori kako nas/njega/Srbiju svi poštuju, amalo kako „mnogima smetamo zbog silnog napretka“ i kako „uložiše silan novac da ga sruše“.
Dalje, onima koji vole Tita njegova nacionalna politika može izgledati kao „bratstvo i jedinstvo“ kada „nije bilo bitno ko je koje nacije, već samo kakav je čovek“, ili pak kao „razbijanje Srba izmišljanjem novih nacija“ – ukoliko ga ne vole. Milošević im pak može izgledati kao neko ko je „razbio Jugoslaviju“ i „pokrenuo ratove“ protiv naše „bivše braće“, ili pak kao neko ko je „vratio Kosovo i Vojvodinu“ i pokušao da „spasi državu u kojoj su svi Srbi živeli zajedno“. Sve naravno u skladu sa time da li se o njemu misli dobro ili loše. Vučić, sa druge strane, ima poseban „stil“ koji podrazumeva to da on i njegovi mediji grme protiv Albanaca i drugih suseda, ali da im istovremeno prepuštaju jednu po jednu od preostalih srpskih institucija na Kosovu.A sve to naravno predstave kao „pobedu od 5:0“.
Naravno, između Tita i Miloševića i pored velikih razlika postoje i nezanemarljive sličnosti. Vreme prvog je obeležila izgradnja socijalizma, a drugog pokušaji da se koliko-toliko tog ekonomskog sistema sačuva u uslovima nastalim nakon trijumfa kapitalizma u Hladnom ratu i sankcija koje su usledile. Postojao je i makar formalni partijski kontinuitet, jer je Miloševićev SPS nastao transformacijom Saveza komunista Srbije. U školama se i dalje o partizanima učilo kao o jedinom antifašističkom pokretu, a mnogo toga je i na simboličnom nivou ostalo isto – država se i dalje zvala Jugoslavija, zastava je bila plavo-belo-crvena trobojka, a himna je ostala „Hej Sloveni“. Drugim rečima u očima mnogih Milošević je jednostavno izgledao kao neko koje nastavio tamo gde je Tito stao i u skladu sa tim su voleli, te se još uvek rado sećaju obojice. Ali gde su u celoj priči Vučić i SNS? Naprednjaci su kao stranka nastali 2008. izdvajanjem iz SRS, koja je pak nastala iz kratkotrajnog Srpskog četničkog pokreta osnovanog od strane Vojislava Šešelja. On i danas često hvali aktuelni režim u TV emisijama, a sam Vučić krivi partizane što „nisu oslobodili Jasenovac“.
Dakle, ukoliko i pored brojnih razlika između Tita i Miloševića ipak postoje i neke sličnosti usled kojih mnogi lako cene i jednog i drugog, Vučića je nekako mnogo teže nadovezati na taj „kontinuitet“. Pa kako onda tako puno njih to čini bez problema? Šta je uopšte zajednička crta svoj trojici?Neki prorežimski analitičari bi mogli pokušati da prepoznaju navodnu brigu o siromašnim slojevima, pa smo tako imali priliku čuti čak i to kako je SNS „jedina partija koja se zapravo bavi radnim narodom“?! Ova priča naravno ne pije vodu, jer Vučić kao neko ko se protivi zabrani radi nedeljom, ko besni na sam pomen ideje o sedmočasovnom radnom vremenu, ko smatra da je „i 40 sati nedeljno malo“i ko kritikuje čak i države Zapadne Evrope zbog „regula koje ograničavaju radno vreme“ i „davanja ogromnih prava radničkim sindikatima“ teško da može biti neko ko se „bavi radničkom klasom“. Osim ukoliko to „bavljenje“ nije razmišljanje o tome kako da tim radnicima manipuliše putem televizije i novina, kako da prekovremeno rade za minimalac i kako da ih njihovi poslodavci ucene da za neku crkavicu dolaze na mitinge SNS. Glavni stub i udarna pesnica Vučićevog režima nisu radnici, već koalicija novokomponovane praziluk-buržoazije i lumpenproletarijata. Simbol prvih je Beograd na vodi, a drugih Ćacilend – od kojih je svaki kriminalan na svoj način.
Tako da, kada se sve sabere i oduzme, vidimo da je jedina stvar koja je zajednička Titu, Miloševiću i Vučiću to što su svi oni „čvrstorukaši“. A pošto su ideološke razlike njih trojice velike lako možemo videti da oni koji sa simpatijama gledaju na sve njih spadaju u ljude kojima je najvažnije da na čelu države imamo „vođu“ sa imidžom „velikog tate“ kome će se oni diviti. Reč je o ljudima koje je nesretan sticaj okolnosti i višegodišnja – pa i višedecenijska – lobotomizacija dovela do toga da stavljaju znak jednakosti između vlasti i države. Pa onda u skladu sa time svako protivljenje vlasti tumače kao neprijateljski stav ne samo prema državi već i prema samom narodu. Takvo shvatanje politike pripada filozofiji premoderne epohe kada je vladar mogao reći „država, to sam ja“. On predstavlja suštu suprotnost onim vrednostima za koje se naš narod borio počev od Prvog srpskog ustanka i dalje kroz čitavu svoju modernu istoriju, jer cilj nije bio da se strani kabadahija zameni domaćim, već je ideal podrazumevao kako slobodu spolja u odnosu na strane sile, tako i onu iznutra u odnosu na sopstvenu vlast. Bez promene tog mentaliteta nikome u ovoj državi neće biti bolje ni kao Srbinu ni kao građaninu, osim vrlo uskog kruga ljudi povezanih sa vlašću. I samo na taj način možemo sprečiti da nam se neki novi Vučić pojavi u budućnosti.
Neki možda misle da je „jaka“ – što u praksi zapravo znači veoma teško smenjiva – vlast jedino što garantuje da će mali narod pod čestim pritiskom velikih sila uspeti u pružanju kakvog takvog otpora. Ali naša istorija svedoči upravo suprotno. Epohu kralja Milana Obrenovića obeležilo je zatvaranje političkih protivnika i smenjivanje vlada po volji vladara i u to vreme smo dobili Tajnu konvenciju sa Austro-Ugarskom 1881. i besmislen rat sa Bugarima 1885. koji smo uzgred izgubili. Sa druge strane smo imali kralja Petra I Karađorđevića (prevodioca čuvenog dela O slobodi Džona Stjuarta Mila) koji se mnogo manje mešao u dnevnu politiku i za vreme kojeg ni Nikola Pašić, najuticajniji političar tog vremena, nije sve vreme bio na vlasti – i tada smo izašli kao pobednici u dva balkanska i jednom svetskom ratu. AVNOJ-evske granice smo takođe dobili za vreme jednog veoma jakog vladara kakav je bio Tito. A čitava stvar sa tim granicama, kao i sa kasnijim „federiranjem federacije“ i ustavom iz ’74. teško da bi protekla baš tako glatko i bez značajnijeg otpora da kod jednog značajnog dela stanovništva nije postojala inertnost i poverenje u „velikog vođu“ ma šta on radio.
Tako da valja razmisliti o tome da li je možda teško smenjiv vladar zapravo nešto što više odgovara baš stranom faktoru koji pritiska državu, jer je on najefikasniji garant sprovođenja njihovih želja. I ne samo sprovođenja već i pacifikovanja javnosti, jer se te stvari predstavljaju kao „važne nepopularne mere“. Ne zaboravimo uostalom da je Borisu Tadiću jedan nezanemarljiv broj njih za mnogo manje stvari govorio „izdaja“, dok su komentari za mnogo problematičnije stvari koje je radio i koje još radi Vučić bili „valjda on zna šta radi“ ili eventualno „jadan, morao je“ i sl.
Izvor: NSPM
