Пише: Бранко Милановић
Мада нема сумње да у свету тренутно постоји само један економски систем, капитализам (у различитим политичким варијантама), вреди поставити следеће питање: Треба ли у студијама економије потпуно занемарити све компаративне аспекте и држати се само онога што је данас пред нама? Што оставља могућност изучавања другачијих економских система у помоћним предметима, на пример, у оквиру економске историје, где се може предавати економија древног света, феудална економија или комунистичка економија. Или компаративне теме завређују да буду укључене у главни програм?
- Другачији системи не постоје и зато из њих немамо шта да научимо. Људи који економију виде као дисциплину која опонаша природне науке тврде да економији није потребан део који пореди различите системе, бар док се неки другачији систем не појави у стварности. Компаративни део треба ограничити, на пример, на изучавање кинеског капитализма или западноевропског капитализма у аспектима у којима се разликују од америчког капитализма. То је став уобичајен у литератури посвећеној политичким варијантама капитализма која нагласак ставља на механизме редистрибуције, али не испитује како је изворна дистрибуција обликована начином производње и разликама у власништву над имовином (то јест, да ли је капитал у власништву заједнице или државе насупрот приватном власништву). Тај аспект се занемарује јер је производња у сваком случају организована према истим капиталистичким начелима. Да разјасним, капитализам дефинишем (у књизиКапитализам, сам) као систем у ком се највећи део производње обавља коришћењем средстава за производњу у приватном власништву, радна снага је унајмљена, а доношење економских одлука децентрализовано. Таква дефиниција капитализма, на трагу Маркса и Макса Вебера, полази од тога какоје производња организована, што одређује и дистрибуцију тржишних доходака. То је ускладиво с концептом различитих облика редистрибуције (укључујући опорезивање милијардера). У сваком случају смо на терену литературе посвећене различитим политичким варијантама капитализма, а тема је искључиво редистрибуција.
- Другачије системе треба предавати чак и ако тренутно не постоје. Другачије становиште заступају људи који верују да је економија друштвена наука чији развој зависи од разумевања како садашњих тако и прошлих економских формација. Познавање начина на који су организовани различити економски системи корисно је за ширење наше перспективе преко граница онога што данас постоји. То такође помаже у ситуирању онога што данас имамо и замишљању могућих промена у будућности. Презентизам у друштвеним наукама обично опредмећује постојећи систем и приказује га као „природан“ и незаменљив.
Пишем ово зато што ме у неколико последњих семестара мучи проблем компаративног приступа када држим курс о економији неједнакости. Излагање о неједнакости унутар земаља (насупрот проучавању глобалне неједнакости) започињем прегледом великих аутора из прошлости (као што сам учинио у књизи Визије неједнакости) и полако напредујем ка садашњости и ауторима као што су Парето, Кузњец, Пикети и тако даље. Курс завршавам прегледом неједнакости у модерним Сједињеним Државама и Кини и неким скорашњим методолошким иновацијама. Тај последњи део остаје јасно у границама компаративног капитализма.
А онда сам, експеримента ради, једно предавање (два сата) посветио расподели дохотка и неједнакости у социјализму. (Онима који су заинтересовани предлажем да прочитају први део седмог поглавља Визија неједнакости). Циљ није био да говорим о вредностима Ђинијевог коефицијента у социјалистичким земљама, већ да објасним потпуно другачију логику дистрибуције дохотка. На пример, то да је неквалификована радна снага била веома добро плаћена у поређењу с квалификованом радном снагом и да је та одлука била политички и идеолошки мотивисана; да опорезивање није имало готово никакву редистрибутивну улогу, јер је било пропорционално, а не прогресивно; да су социјални трансфери били значајан извор прихода и да су додељивани према демографским (на основу старости или броја деце), а не економским критеријумима (као накнада за незапослене у капитализму). И на крају да дохотка од приватног капитала готово да није ни било, осим имплицитно, кроз самозапошљавање, а и то је било ограничено на пољопривреду (парцеле у власништву малих земљорадника).
Као што наведени примери показују, логика дистрибуције у социјализму темељно се разликује од оне у капитализму. Поред тога, ако се уведе искуство Културне револуције у Кини (о чему сам већ говорио), лако се може уочити историчност наше данашње организације производње и дистрибуције и резултирајуће дистрибуције дохотка домаћинстава. Студенти могу увидети да социјализам није само капитализам са мањим стопама неједнакости. То је потпуно другачији економски систем у ком је дистрибуција другачије организована. То, верујем, проширује наше видике – чак и ако не подржавамо такав систем и не верујемо у његову ефикасност.
Али кључно питање гласи: Има ли довољно интересовања за такав начин студирања? Нисам сасвим сигуран. Неким студентима би се то, верујем, допало, јер им помаже да схвате да је оно чиме се иначе баве само један сегмент различитих историјских дистрибутивних аранжмана и исхода. Нисмо заувек осуђени на комад историје у ком данас живимо. Али неки други студенти ће рећи да је то непотребно или бескорисно. Они (с правом) могу питати, зашто онда не проучавамо начела дистрибуције дохотка у феудализму или робовласничким економијама? (Узгред, верујем да и томе треба посветити неколико сати.)
Двоумим се између та два различита приступа. „Цена“ није висока: два сата предавања, да или не? Одлуку доносим како кад. Мада верујем да је у неком дубљем смислу други приступ бољи, свестан сам да је потражња за њим мала. Али остаје питање, да ли подучавамо студенте само да бисмо задовољили већ постојећу тражњу или да бисмо проширили њихове хоризонте и створили нову тражњу – чак и за стварима за које нема много интересовања, али за које верујемо да су корисне на начине које студенти не могу сасвим појмити пре него што чују предавање?
Извор: Пешчаник
