Пише: Бранко Милановић
Након Глобалне финансијске кризе, Светска банка се много више ангажовала у земљама југоисточне Азије него раније. Не увек са успехом, нити уз опште одобравање. Одељење за истраживање Светске банке добило је задатак да испита расподелу прихода у неким од тих држава, укључујући Малезију, која је до тада држала Светску банку на дистанци, чак и када је реч о макроекономској политици, а камоли када се ради о анализи расподеле прихода и, што би се неминовно догодило, о расправама о разликама у приходима између Малајаца, етничких Кинеза и етничких Индијаца. На крају смо добили све податке које смо желели и односи су постали прилично добри. Али о томе – о проблему расподеле прихода у Малезији – могао бих да напишем потпуно посебан есеј.
Мој данашњи текст је о нечему другом. Долазак у Малезију испоставио се као много тежи него што сам мислио. Иако сам имао Laissez Passez УН-а (документ који функционише као глобални пасош за земље које га прихватају као такав), Малезија је тада, крајем 1990-их, имала сасвим посебну одредбу да држављанима Израела и Србије, због наводне антиисламске политике њихових земаља и „геноцида“, није био дозвољен улазак у земљу. Не сећам се сада свих детаља, али било је потребно прилично много телефонских позива – тада су се таква питања решавала телефоном – преко малезијске амбасаде у Лондону, да бих на крају добио посебну дозволу да путујем у Куала Лумпур упркос мом „злослутном“ пореклу.
Како сам се изненадио када сам, очекујући најгоре, слетео на ултрамодеран аеродром у Куала Лумпуру, био рутински издвојен са стране и дочекан са љубазношћу (или би се можда пре рекло равнодушношћу) од стране службеника. Цела та „посебна“ процедура није трајала дуже од десет минута, и током овог, као и наредних путовања у Малезију, никада нисам имао никаквих проблема.
Развио сам трајну љубав према тој земљи. Била је једноставно прелепа: доживљавао сам је као Шпанију Азије – културна разноликост, дуге пешчане плаже, одлични ресторани, небодери и ноћни живот Куала Лумпура, изузетна чистоћа, љубазни људи.
Али питање српског антиисламизма није потпуно нестало. Неколико пута, у разговору са обичним Малежанима, суочавао сам се с оптужбама за српски геноцид у Босни. То је увек било изречено на уљудан начин. Нисам се слагао с њима по свим тачкама, али сам приметио да је такав негативан став много више био присутан међу људима са израженим исламистичким уверењима. Остали, који нису били нарочито привржени исламу и мање су се интересовали за светска дешавања, никада нису ни чули за те периферне европске земље које су ратовале међусобно.
То ме је навело на следеће питање. Избегавао сам непријатне разговоре са људима које апсолутно није било брига нити су знали било шта о светским дешавањима, а имао сам неугодне расправе с онима којима је било стало; шта је било боље? За мене лично, било је лакше избећи непријатне теме. Али да ли је то било добро за свет – и да ли је то заиста пријало мени, који сам из Титове Југославије наследио велико интересовање за светска питања – да једноставно игноришем све што се дешава у свету? Могао сам лепо да проведем време с људима који су игнорисали историју и савремену политику, или непријатно време с онима који су нешто о томе читали или знали. Између та два, мислио сам, изабрао сам ово друго. Сигурно је да сам као појединце више ценио оне који се нису слагали са мном него оне које није било брига.
Можда можемо водити лепе животе у потпуној равнодушности према остатку света, али ако сви тако поступају, у каквом ћемо свету живети?
Извор: РТС ОКО
