Пише: Стефан Славковић
Према прошлогодишњем извештају истраживачке иницијативе која од 2014. године постоји под називом „Варијетети демократије“ (Varieties of Democracy – V-Dem), Србија наставља трасирану ерозију демократије. Руку на срце, у складу је с већином света, али тренд је овде дуготрајнији. Две године пре но што је иницијатива настала, Српска напредна странка дошла је на власт, а наша држава је те 2014. склизнула из статуса изборне демократије у изборну аутократију, одакле се није померила навише. Уједно је, уз Мађарску, једина земља у источној Европи у којој је забележен раст аутократије, иако није под непосредним политичким или економским утицајем Русије. Макар номинално. Наш саговорник Давид Алтман професор је политичких наука на Понтификалном католичком универзитету у Чилеу, а био је гостујући предавач на многим светским универзитетима, између осталог и оног у Харварду. Уједно је и руководилац пројекта В-Дем. У Београду је прошле недеље одржао предавање на Институту за филозофију и друштвену теорију у којем је говорио о искуствима великог чилеанског друштвеног револта из 2019. године, а који у појединим аспектима наликује на онај који се тренутно одвија у Србији.
„Не бих рекао да смо ишли ка грађанском рату, али тињајући конфликт је ескалирао до незапамћених размера. Све је почело 18. октобра, када је цена јавног саобраћаја повећана за 30 пезоса, или око три и по динара, и та наизглед безначајна одлука власти послужила је као катализатор да се сва нагомилана незадовољства излију на улицу. Завршило се с проглашењем пандемије, која је властима дошла као дар с неба, јер су без много муке и репресије могли да нагло умире грађане и склоне их с улица. У том међупериоду завладало је готово револуционарно стање, није се знало ко је с ким, ко је против кога, било је много елана и много неповерења. Као код вас. Један транспарент био је нарочито популаран: ’Не говоримо о тридесет пезоса, него тридесет година живота.‘
Видим да српски студенти једнако штедро и духовито поентирају своје незадовољство. Наравно, повод за блокаде и протесте у Србији трагичан је до те мере да није ни упоредив са чилеанским искуством. Али, баш као и у Чилеу, чини ми се да је један инцидент подстакао толико много захтева и питања да је логично што је сада тешко ускладити их. Али, то усклађивање ипак је неопходно“, каже Алтман за Радар.
Шта су били захтеви у Чилеу?
Шта нису! Веће пензије, побољшање система здравственог и социјалног осигурања, бољи образовни систем, промена пореских политика… као и код вас, прво су се огласили млади. Ни то није случајно. Њихова енергија, суочена с освешћивањем многобројних проблема, на крају би увек довела до за Чиле специфичне политичке артикулације – захтева за нови Устав. На снази је и даље био онај који је усвојен за време војне диктатуре која је трајала од 1973. до 1990. године. Писан је без икаквог уплива грађана Чилеа, с намером да гране власти и носиоци политичке моћи не могу да лако надвладају једни друге. То је пак довело до спорог доношења одлука, а последично и корупције на високим нивоима. Другим речима, излазак из огромне кризе био је усвајање новог Устава који би скројили грађани.
Пад надстрешнице у Новом Саду такође је подстакао бројне расправе, практично поновно исписивање друштвеног уговора. Србија је постконфликтна, постсоцијалистичка земља у вечној транзицији. Које су биле одлике Чилеа?
И Чиле је био земља неостварених обећања. Треба рећи да је „чилеанско економско чудо“ током осамдесетих година, упркос бројним грешкама и проблемима, дало невероватне резултате. Сиромаштво је смањено за неколико стотина одсто, БДП по глави становника је од јужноамеричког просека доспео на ниво Португалије, средња класа се увећала као никада дотад. Истовремено је била у перманентном ризику од сиромаштва, а он се с временом повећавао. Породице су бирале које дете ће се школовати и студирати, а које ће радити привремене и повремене послове. Разлике су расле, што није било на листи обећања од пре четрдесет и више година. Кад су уличне демонстрације почеле да баш бесне – у Чилеу морате да изађете на плочник и баците Молотовљев коктел или два да би неко саслушао ваше захтеве – донекле сам се изненадио. Чилеанци негују пруску етику, воле закон и ред. Али мало више воле ред од закона. Пре шест година, требало је преуредити ред. А коришћење предвиђених демократских процедура личило је на научну фантастику.
Да ли је опозиција имала довољан политички капитал да поведе тај процес?
Заузимала је око пола посланичких места у Конгресу, али не, није. Као и код вас, репутација свих политичких партија у Чилеу била је веома лоша. Далеко од тога да су демонстранти били анархисти – идеолошки гледано, њихове позиције биле су флуидне и незахватљиве – али је осећање да својим изабраним представницима једноставно не може да се верује било свеприсутно.
Студенти у Србији су јасно назначили да немају поверење у изборну демократију, због чега су грађане позвали у зборове, као неку врсту међукорака ка артикулацији…
У Чилеу нисмо имали проблем с непоштеним изборима, али су грађани били под утиском да политичке елите, које год боје носиле, на крају не ураде оно што је било обећано или најављено. Биле су однарођене. Али нико није мислио да политичке одлуке могу да се доносе локално. Кључне ствари могу да се промене само на државном нивоу. Отуда и дебата око Устава. Која је, додуше, почела и раније. Још је натпрошла председница Чилеа Мишел Бачелет, представница социјалиста, навела његову измену међу своје обавезе. И тада је сазивано нешто налик зборовима на којима је требало расправљати о нацрту новог Устава. Нису били много посећени, а под председником Пињером 2019. само се о томе причало. Исти проблем у различитим тренуцима производи потпуно различите реакције. Појавио се нови мото – „нови Устав или ништа“. Било је потребно око месец дана да све политичке партије потпишу заједнички захтев за успостављање друштвеног мира који би отворио простор за прављење новог нацрта Устава. Осим комуниста, то јест, који у свему виде заверу против њих. Осамдесет одсто грађана изјаснило се да жели нови највиши правни акт земље, што је показало колико је криза била дубока.
Исти одстотак грађана се изјаснио да преферира стварање нове Уставотворне скупштине у односу на хибридни модел који је предвиђао да пола ње чине тренутни посланици Конгреса, а пола новоизабрани представници. Све то у време пандемије. Једини предуслов да нешто уђе у нацрт Устава било је да добије двотрећинску подршку Уставотворне скупштине.
Левица је инсистирала да учешће на референдуму о усвајању новог Устава буде обавезно за све. И мислим да су ту погрешили, јер су веровали да је већина Чилеанаца по дефиницији прогресивно.
Како је изгледао процес политичке артикулације?
Предводио га је актуелни председник, Габријел Борић, који је бранио право народа на незадовољство. Мислим да му је то и помогло на изборима. Први покушај исписивања нацрта био је изузетно транспарентан, с телевизијским преносима и објављивањем ама сваког предлога на интернету. Изражени антипартизам нам такође није помогао, јер је око четрдесет одсто делегата било нестраначко. На концу смо имали крпеж предлога који су понекада били неусагласиви, а није било политичара да их обједини и помири, или да неке побољша. Чим сам видео нацрт, који је извршној власти у том хаосу дао превише овлашћења, знао сам да неће бити усвојен, иако је можда и био неопходан. Људи су масовно упали у депресију. Уследио је други покушај, који је био много више контролисан одозго, и такође није успео.
У чему су грађани Чилеа погрешили?
Што су сви очекивали све. Често се користила реч „издаја“ кад би неко повукао потез који некоме другом не одговара. А политика је, као начин уређивања живота у заједници, ствар компромиса и договора. Није тако само у западним демократијама, него и у Кини и у афричким земљама, Русији, Србији, било где. У супротном, расте фрустрација која ће се оваплотити, пре или касније.
Да ли је демократија глобално на ка амбису? Следи ли нам превласт неког другог модела управљања?
Демократија је концепт стар 2.500 година, али две ствари се у њему нису драстично мењале, према студији Полиархија Роберта Дала – мора да се заснива на партиципацији и опозицији. То не може без поштених избора и елементарних слобода кретања, окупљања, говора и штампе. Висок ниво партиципације с нула опозиције је Северна Кореја. Висок ниво опозиције без партиципације је олигархија која се бори за хегемонију. Чиле из 19. века, рецимо. Демократија је отпорна колико су њене институције у стању да је заштите. Иако статистика показује да, глобално гледано, још нисмо дигли руке од ње, јасно је да трендови нису повољни.
Нарочито ако погледате велике државе, планетарне и регионалне силе, попут Сједињених Америчких Држава, Индије, Бразила, Русије, али и раст утицаја земаља које ни декларативно нису демократске, попут Кине. Људи се с правом плаше домино ефекта. Али, да су ствари данас онолико лоше колико појединци тврде да јесу, навелико бисмо били у неком облику аутократије или диктатуре, што сасвим очигледно такође није случај. Ближимо се раскрсници, свакако, али лично нисам видео мање лош модел управљања од изборне демократије. Њена поента није да од нечега одустане, већ да се нађе начин да оно што не функционише – проради. Некад није лако, некад није ни могуће. Али бољег решења нема. Држати се за руке и надати се да ће то бити довољно за усвајање конкретних мера и политика можда јесте одраз добре воље, али ствара простор за опасне месије с лаким решењима.
Извор: Радар
