Пише: Дејан Ђорић
Мирослављево јеванђеље је, упркос пропустима раније рестаурације, и даље у релативно добром стању, а уколико нова буде спроведена на стручан и темељан начин, видљив стручној и широј јавности, нема разлога за сумњу у успешан исход, каже у интервјуу за „Печат“ примењени уметник Александар Ћеклић, чије је деловање спој заната, уметности и научног рада.
Александар Ћеклић је српски примењени уметник, познат по уметничком повезу књига. У свом стваралаштву спаја занат, уметност и научни рад, што је јединствена појава у савременој српској култури. Аутор је више самосталних изложби уметничког повеза књига, као и бројних стручних текстова из области историје српске књиге. Круна његовог рада је реконструкција српско-византијског повеза, посебно повеза Мирослављевог јеванђеља и Минхенског псалтира. Више пута је истраживао средњовековне српске повезе у рукописној збирци манастира Хиландара, због чега се с разлогом сматра најбољим познаваоцем византијског повеза у нас.
Још од 1846. године, када је владика Порфирије Успенски из Хиландара однео 166. лист Мирослављевог јеванђеља, интересовање за овај рукопис не јењава. Најзначајнија српска књига поново је доспела у жижу јавности након сазнања да су током рестаурације начињене извесне грешке. С обзиром на то да сте Ви утврдили да су поједини листови неправилно повезани, можете ли нам рећи на који начин сте дошли до тог открића?
Том открићу претходила су моја истраживања српских средњовековних повеза, који су још током XVIII века пали у заборав услед прихватања руских књига и барокног стила. Реконструкција српско-византијског повеза, који се у средњем веку радио у православним земљама, представља моје најзначајније професионално достигнуће. Посебно су томе допринели одласци у Хиландар, где сам, захваљујући нерестаурираним рукописима, могао да проучавам повезе у изворном облику. Део тих сазнања представио сам 2019. на изложби „Украсни мотиви на повезима хиландарских рукописа“ у Педагошком музеју. Изложбу је отворио проф.
Ђорђе Трифуновић, који је подржавао како мој занатско-уметнички, тако и научноистраживачки рад. Често смо разговарали о погубним последицама рестаурације српских књига, јер и када је добро урађена (а најчешће није), рестаурација нарушава структуру повеза и везе између елемената.
У Никшићу отворена изложба „Мирослављево јеванђеље – божанско надахнуће“
Разговарали смо и о Мирослављевом јеванђељу, мањкавостима његове рестаурације и одавно планирали да заједно прегледамо повез. У ствари, моје занимање за повез Мирослављевог јеванђеља почело је 2018. године, када сам од Вељка Топаловића добио табаке његовог фототипског издања из 1998. за потребе изложбе. Када је изашло „златно“ издање, Топаловић ми је понудио да реконструишем повез, незадовољан претходним решењем. Прилике за израду византијског повеза су веома ретке, па сам радом на тим факсимилима прилично усавршио технику.
Све је, чини се, водило ка открићу грешке у редоследу страница Мирослављевог јеванђеља. Професор Трифуновић најавио је да ћемо 9. септембра 2021. имати прилику да одемо у Народни музеј – што се и догодило.
Први утисак у сусрету са Јеванђељем био је позитиван. Тек детаљнијим прегледом указале су се мањкавости рестаурације, а касније сам схватио да су странице чак помешане при шивању. Ово сазнање било је непријатно, имајући у виду значај Јеванђеља за нашу културу. Ипак, да грешка није била уочена пре планираног државног фототипског издања, последице би биле немерљиве – како по финансије, тако и по углед институција укључених у пројекат. Током прегледа рукописа видело се да је књиговезац засебно прошио прву, а потом три дволиснице из прве свешчице књижног блока, иако остале свешчице имају по четири дволиснице, што је уобичајено, осим последње и двадесете, којој недостаје 166. лист. Иако ми је то решење било атипично, у први мах сам помислио да је тако и требало бити, јер ми није падало на памет да је могућа грешка. Желевши да сазнам разлог, замолио сам Вељка Топаловића да пита књиговесца Ерића, који је радио повез, да ми појасни ту нелогичност. Топаловићу сам напоменуо да је у фототипском издању направљена грешка, мислећи да је оригинал исправан. Одговор нисам добио, али сам тих дана стално размишљао о томе, желећи да разумем то неуобичајено решење.
а снимку из „Политикиног“ додатка из 1970. године, посвећеног Мирослављевом јеванђељу, који сам срећом имао при руци, запазио сам да прва дволисница није засебно прошивена, већ да је подвучена под остале три.Такође, на другом листу био је иницијал, који сада недостаје. Тада ми је било сасвим јасно да направљена грешка приликом прошивања повеза. После тога сам отишао у Аудио-визуелни центар САНУ код академика Александра Костића, где смо увидом у снимке Мирослављевог јеванђеља потврдили моју претпоставку.
Шта још сматрате пропустом у рестаурацији?
Због ограниченог простора нећемо улазити у све детаље, али међу уоченим пропустима издвојио бих оно што ми је највише засметало. Реч је о прелепљеној унутрашњој страни даске и спољашње стране првог листа хартијом која је служила као нека врста предлиста. Том интервенцијом, не само да је нарушен естетски изглед, већ су тиме прекривени и, можда, заувек изгубљени записи са првог листа. Истом хартијом прекривена је и унутрашња страна даске, на којој су се налазили жлебови и отвори – важан извор за тумачење начина повезивања даске са књижним блоком. Видео сам много рукописних књига код којих је унутрашња страна даске остала откривена, и то се не сматра недостатком, већ управо супротно – то нам пружа бољи увид у археологију средњовековне књиге.
Претпостављам да је овим поступком покушано да се на погрешан начин ојача први лист, али и да се прикрије чињеница да повез након рестаурације није урађен у византијском стилу, већ као пука имитација. Од Вељка Топаловића сазнао сам, на основу признања књиговесца Радомира Ерића, да је главни конзерватор на пројекту, Вера Радосављевић, телефоном контактирала Дејана Медаковића, који је дао дозволу за то прелепљивање.
Како је дошло до тога да јавност о помешаним страницама Мирослављевог јеванђеља први обавести Вељко Топаловић, а не надлежне институције? Зашто су те кључне појединости изостављене из званичних извештаја, попут монографије САНУ о дигитализацији Јеванђеља?
Све се то догодило средином септембра 2021. године, када смо у Аудио-визуелном центру САНУ договорили да о том сазнању не излазимо у јавност док надлежни не објаве званичне податке. Током тих дана одржали смо још неколико састанака на ту тему, а на једном од тих сусрета затекао сам тамо Душана Мрђеновића и Бранислава Бркића, пријатеље и сараднике Вељка Топаловића из „Досијеа“. На тај начин се круг људи упознатих с проблемом проширио, што ме је изненадило с обзиром на наш претходни договор. Због моје раније примедбе Топаловићу да се прва свешчица у његовом фототипском издању разликује од оригинала, он је послао мејл, а потом и лично отишао код Костића у Аудио-визуелни центар да провери ситуацију. Костић му је показао само старе снимке Матејића из 1998. године, направљене после рестаурације, али пре повезивања, што је Топаловића умирило.
Тек крајем децембра, три месеца касније, Топаловић ме је позвао и рекао да га је неки новинар питао о помешаним страницама. Он је добио информацију од некога да су листови помешани, али није знао о којим листовима је реч. Тада је контактирао мене и Костића тражећи фотографије првих страница. Убрзо је сазнао за снимак који је Аудио-визуелни архив несмотрено поставио на интернет, а који је јасно показивао грешку у распореду страница. Ту је информацију искористио и изнео је на конференцији за штампу.
Начин на који су обе стране реаговале одражава њихове позиције и интересе. Министарство културе и надлежне институције имале су довољно времена да јавности на прихватљив начин објасне ситуацију, али су то – вероватно из људске склоности ка избегавању непријатности – пропустиле, иако за стање Јеванђеља нису биле директно одговорне, јер је реч о наслеђеном проблему.Топаловић је искористио то оклевање и иступио са сопственим виђењем тог проблема.
Свештеник Гојко Перовић: „Положај Цркве у Црној Гори најбољи у односу на протеклих 100 година“
Иначе, већ је постојао спор између њега и Министарства у вези са легалношћу његових факсимила. У таквим околностима нашао сам се у незавидној позицији, између две ватре, што је довело до неповерења с обе стране. Један сарадник Вељка Топаловића чак ме је оптужио за издају сматрајући да је требало да их о свему обавестим. То су ситуације у којима, шта год да учините, испадате криви. Зато сам се повукао и одлучио да се посветим писању рада о историји повеза Мирослављевог јеванђеља.
Како је дошло до тога да се листови погрешно прошију, и да ли се зна ко сноси одговорност за ту грешку?
На основу дневничких бележака Борке Кокаш, руководиоца Трезора у Археографском одељењу НБС – која је, иначе, једина уредно водила дневник – може се приближно утврдити када је дошло до замене страница. Наиме, на захтев проф. др Александра Младеновића, тадашњег начелника одељења, Кокаш је доставила податке о почетку конзервације, у којима се, између осталог, наводи: „Рукописна књига Мирослављево јеванђеље је 17. априла 1998. године, у пратњи обезбеђења, донета у Археографско одељење, тачније у Трезор Археографског одељења, у закључаном металном сандуку. По налогу управника Библиотеке, мој задатак је био да, као руководилац Трезора, поменуту књигу преузмем и сместим у Трезор. Даљи задатак је био да свакодневно, у 9 часова, односим књигу у Конзерваторску лабораторију наше Библиотеке и исту враћам око 14 часова у Трезор. Сваки пут је са мном био и радник обезбеђења. Конзервација је трајала од 17. априла до 10. јула 1998. године. Јеванђеље је смештено у Трезор, расповезано, испод дрвених плоча.“
Након завршене рестаурације, уметнички фотограф Матејић је начинио снимке свих дволисница, што је Борка Кокаш уредно забележила у својим дневничким белешкама. За 25. август, када је фотографисана последња – 23. свешчица – навела је да ју је тог дана позвала Вера Радосављевић и најавила долазак како би преузела дволиснице. Према плану, она је, заједно са Љубицом Влаић, требало да их пресавије и потом преда књиговесцу. Ту се белешке прекидају, па можемо само наслућивати шта се потом догодило: или су оне приликом слагања замениле редослед листова, или је књиговезац, прелепивши прву дволисницу поменутом хартијом, није вратио након тога на своје место.
Иначе, грешке у вези са мешањем листова у књигама нису реткост и дешавале су се и у прошлости. У доба француских краљева, књиговесци су по закону морали да познају латински и грчки језик, управо како би се избегли такви пропусти. Зато би било веома корисно да сви који раде са старом рукописном грађом познају бар основе српскословенског језика. Наиме, свешчице (тетраде) Мирослављевог јеванђеља имају ознаке српскословенским бројевима у горњем десном углу првог листа, и да је та чињеница била узета у обзир, не би се догодило да прва свешчица буде подељена на две нове, чиме је њихов укупан број повећан са 23 на 24.
Дужност главног рестауратора била је да након завршетка рада да пажљиво прегледа и оцени стање рукописа, што се очигледно није догодило или је урађено површно. Потом је Комисија требало да прегледа цео рукопис и да га прими. У вези с тим нисам даље истраживао, јер то излази из оквира мог рада, те се не могу изјашњавати о питању конкретне одговорности. Ипак, на основу свега наведеног, очигледно је да је посреди био системски пропуст и да у том ланцу много тога није функционисало како треба.
Извор: Печат
