Priredio: Boško Antić
Objavljujemo odlomak iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije, general-pukovnika Nebojše Pavkovića, koji je objavljen 2017. godine pod naslovom „Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju ‘Milosrdnog anđela’“
Junaci sa Košara
Pregledam tekst govora za obraćanje jedinicama prilikom uručenja Ordena narodnog heroja, ali odustajem od korišćenja. Imam „u glavi“ ono što nameravam da kažem jedinicama – herojima sa kojima idem da se sretnem.
Pregledam statističke podatke o poginulim i ranjenim pripadnicima jedinica koje su odlikovane Ordenom narodnog heroja.
1. motorizovana brigada Prištinskog korpusa je podnela najveći teret u borbama sa ŠTS 1998. godine, a 1999. godine bila je na Prvom pojasu odbrane na državnoj granici i težištu odbrane Prištinskog korpusa i Treće armije. U zoni odbrane Brigade teroristička dejstva izvodile su jedinice Operativne zone „Dukađini“, pod komandom Tahira Zemaja, a zatim i Ramuša Haradinaja.
Pripadnici Brigade, tokom 1998. godine, zaustavili su nekoliko klasičnih napada ŠTS sa teritorije Albanije, u kojima su učestvovale snage jačine preko 1.000 terorista.
U toku 1998. godine, od 1845 terorističkih napada ŠTS na jedinice Prištinskog korpusa, najveći broj je bio u zoni 125. motorizovane brigade. O razmerama zločina u zoni ove jedinice govori činjenica da su najveća stratišta i mučilišta Srba i nealbanaca bila u Glođanima, Rzniću, Radonjičkom jezeru i Volujaku. Dejstva ŠTS nastavljena su i posle dolaska Misije OEBS-a, u oktobru 1998. godine, i nastavljena do početka agresije, svih 78 dana bombardovanja. Starešine, vojnici i civilna lica ove brigade su neprekidno, ne iz dana u dan, već iz časa u čas, bili na meti ŠTS, a zatim i avijacije agresora.
Raspoređena u tri garnizona, Kosovskoj Mitrovici, Peći i Đakovici, tokom 1999. godine neprekidno je bila na meti NATO avijacije. Po njima je izvršeno 489 udara iz vazdušnog prostora, od čega po Kosovskoj Mitrovici 116, Peći 108 i Đakovici 265.
U toku odbrane državne granice i zemlje, iz ove jedinice poginula su 93 pripadnika, a nestalo ih je 6. To su najveće žrtve od svih jedinica Prištinskog korpusa i Treće armije. Najveći broj poginulih je u svakodnevnim borbama sa ŠTS, 61, a od dejstva NATO avijacije 26 pripadnika..
U Kasarni „Rasinski partizani“ u Kruševcu, atmosfera svečana i dostojanstvena. Heroji 125. motorizovane brigade, ponosni na postignute rezultate u odbrani zemlje, a tužni što su u stroju upražnjena mesta poginulih i nestalih drugova, dočekuju me zbijeni u monolitni stroj. Primam raport od prvog heroja herojske brigade, komandanta, pukovnika Dragana Živanovića, koji je za života postao legenda. Zajedno obilazimo veličanstveni stroj.
Ponosan sam što sam pored ovih ljudi. Prvi put u vojničkoj karijeri drhti mi desna ruka u položaju za pozdrav. Gledam u oči starešine i vojnike pored kojih prolazim i trudim se da vidim što više junaka. I onih koji su na začelju stroja. Dok se krećem ka svečanoj bini, osećam se ponosnim. Kažem komandantu: „Žile, zaslužio si ovo. I ti i tvoji heroji. Čestitam ti“. Na bini, po uobičajenom protokolu, pozdravljam vojnike, čestitam Dan VJ i prenosim pozdrav predsednika Miloševića, vrhovnog komandanta. Pozivam sve prisutne da minutom ćutanja odamo poštu svim poginulim junacima, pripadnicima jedinice. Dok čekamo dolazak ratne zastave, pozdravljam prisutne goste na bini, načelnika Rasinskog okruga, Vladimira Tasića, predstavnike opštine, predstavnike MUP-a i političkih organizacija i partija, i mog prijatelja Milutina Levića, direktora „Trajala“ i visokog funkcionera SPS-a. Dočekujemo zastavni vod i zastavu, a zatim svi pozdravljamo himnu. Nakon toga personalac 125. motorizovane brigade čita Ukaz vrhovnog komandanta o dodeli Ordena narodnog heroja. Posle aplauza, pozivam zastavnika i pratioce zastave, da dođu na binu, i stavljam orden na zastavu. Obraćam se pripadnicima herojske brigade i gostima i prigodnim rečima im obrazlažem razlog dodele najvišeg odličja.
“Ordenom narodnog heroja, odlikovao vas je vrhovni komandant VJ za doprinos u odbrani domovine na kosmetskim ratištima, na Košarama, Đeravici i Prokletijama, gde ste pokazali herojstvo koje će pamtiti generacije koje dolaze. Dokazali ste svom narodu, roditeljima, čitavoj Jugoslaviji i svetu, kako obični ljudi nadahnuti patriotizmom i odlučnošću u odbrani zemlje postaju heroji. Ponosni smo i zahvalni za sve što ste učinili u odbrani otadžbine i srpskog naroda“.
Zahvaljujući na Ordenu narodnog heroja, komandant 125. motorizovane brigade, pukovnik Dragan Živanović, poručio je u ime svojih saboraca da ova jedinica i dalje ostaje na braniku otadžbine i, ako zatreba, i dalje će davati svoje živote za njenu odbranu.
Posle kraćeg govora i gromoglasnog aplauza, jedinici se obraća načelnik Rasinskog okruga, Tasić: „Samo vojska izrasla iz naroda je nepobediva, što smo mi Srbi kroz istoriju više puta dokazali braneći slobodu, dostojanstvo i čast. Tako je bilo i u ovom ratu, kada se najveći zlotvor ostrvio na našu zemlju. Uspeh Vojske Jugoslavije mora da bude zapisan u najsvetlijim stranicama naše istorije. Kao Kruševljani imamo veliku čast i privilegiju da budemo domicilno sedište 125. motorizovane brigade – brigade heroja. To je najveća čast koja je mogla da pripadne našem slobodoljubivom gradu“, rekao je načelnik Rasinskog okruga.
Zbog obaveze da za dva sata stignem u Rašku, pozdravljam prisutne i ostavljam ih da skromno proslave Dan VJ i istorijski čin prijema Ordena narodnog heroja.
Ukrotili Drenicu
Za Rašku idem putem preko Kraljeva, Ibarskom magistralom. Pripremam se za susret sa herojima 37. motorizovane brigade, jedinice koja se borila na planini Drenici i u zloglasnoj Drenici. U miru, ova brigada nalazila se u sastavu Druge armije. Neposredno pre početka agresije na SR Jugoslaviju, GŠ VJ prepotčinio je Brigadu komandi Treće armije. U ratnoj brigadi koja je imala 4332 pripadnika, najveći broj je sa teritorije Raške. Na Kosovo i Metohiju prvo su stigli delovi mirnodopskog sastava, a kako je agresija odmicala, vršena je mobilizacija ratnog sastava. Ova herojska jedinica dobila je zonu odgovornosti na Drugom pojasu odbrane, koja se poklapala sa regionom zloglasne Drenice. Komandni sastav na svim nivoima komandovanja su rezervni oficiri. Međutim, zahvaljujući uspešnom komandovanju i sposobnosti komandanta brigade, pukovnika Ljubiše Dikovića, i starešina Komande Brigade, bataljona i diviziona, Brigada se za kratko vreme prilagodila najtežim uslovima i uspela da sačuva ljude i borbene potencijale od dejstva agresorske avijacije iz vazdušnog prostora i neprekidnih terorističkih dejstava sa zemlje. U prvih desetak dana agresije veštim komandovanjem i dobrom osposobljenošću jedinica heroji ove jedinice uspeli su da razbiju najjača teroristička uporišta Operativne zone „Drenica“, u kojoj su se smenjivali komandanti Hašim Tači, Selman Sulejmani i, poslednji, Sami Ljuštaku. Samo u opštinama Glogovac, Srbica i Klina je 138 naseljenih mesta, koja su pretvorena u baze – tvrđave terorista, a u 76 sela stanovništvo je bilo potpuno naoružano. U zoni svakog bataljona – diviziona Brigade bilo je po desetak terorističkih baza iz kojih su, danju i noću, teroristi napadali pripadnike ove jedinice. Brigada je uspela da razbije sve baze u svojoj pozadini i da satera teroriste na greben planine Drenice. Međutim, najvećih problema Brigada je imala sa podmuklim dejstvima manjih grupa i pojedinaca terorista, iz zasede i s leđa. U toku 78 dana agresije u Brigadi je poginulo 58 i nestala su tri pripadnika. Najveći broj poginuo je od dejstva terorista, 44 pripadnika.
Na ulazu u Rašku kolonu je sačekala patrola Vojne policije i dovela do Gradskog stadiona. Tamo su već bili postrojeni heroji koji su tek stigli sa Kosmeta. Na stadion je nekoliko hiljada ljudi došlo da vidi svoje najbliže, i da prisustvuju svečanom činu. Ne znam da li je među građanima bilo roditelja i rodbine poginulih junaka, čije mesto u vojničkom stroju je prazno. Dočekuju me komandanti Druge armije, general-potpukovnik Milorad Obradović, i general-potpukovnik Lazarević, koji je došao da oda priznanje jedinici – heroju; načelnik Raškog okruga, Mirko Rajičić, predstavnici SO Raška i susednih opština, MUP-a, i brojnih ustanova i preduzeća.
Primam raport od pukovnika Dikovića, komandanta Brigade heroja, i krećem da se sretnem “oči u oči“ sa herojima koji stoje pred svojim sugrađanima, ponosni i srećni što su se vratili svojim porodicama.
U ovom svečanom trenutku nisam siguran da shvataju da će se za koji minut, po prijemu Ordena narodnog heroja, upisati u istoriju i da ispisuju novu stranicu u istoriji Raške i čitavog regiona. Obilazim stroj i gledam heroje. Većinu vidim prvi put. Umorni, preplanuli od sunca, odlučnog pogleda, gledaju u mene. Znam da većina od njih i ne znaju ko sam. Meni su oni svi isti. Kao i oni u Kruševcu. Isti su, jer su heroji. Obični ljudi, a heroji. Mi vojnici znamo šta znači biti heroj.
Posle stavljanja odličja na zastavu, obraćam se herojima 37. motorizovane brigade i okupljenim građanima: „Junacima i herojima odličja se uručuju posle herojskih dela, koja će ostati zapisana u istoriji i u pamćenju našeg naroda. Vi ste dostojanstveno i odlučno branili najsvetlije što naš narod ima. Slobodu, čast, ponos, ratnu zastavu i obraz naše Otadžbine. Niste se uplašili, ni ustuknuli, pred najvećom vojnom silom. Niste ustuknuli ni pred šiptarskim teroristima i separatistima u njihovom ‘srcu’ –Drenici. Zbog toga se svrstavate u red najveličanstvenijih branilaca naše Otadžbine“.
Dok se svečanost odvija po protokolu, ne čujem šta govore ostali govornici. Kroz misli mi prolazi razgovor koji sam u ovom gradu imao sa majkama, sestrama i suprugama ovih junaka. Shvatam zašto su ovi vojnici junaci. Oni su sinovi majki herojkinja. Tada sam obećao majkama da će im se sinovi vratiti. Znao sam i ja i one da se neće svi vratiti. Živi. Tu gorku istinu, tada su primile hrabro. Šta sada misle kada u stroju heroja vide da nema njihovih sinova i da je mesto prazno. Ne znam. Spreman sam da se posle završene svečanosti suočim sa nekom od tih majki herojkinja. Spreman sam da neka od njih dođe kod mene i pita: „A gde je moj sin, generale, obećao si da će se vratiti“. Imam spreman i odgovor: „Vaš sin je heroj“. To bi bilo dovoljno za majku heroja. Niko mi nije prišao. Svečanost je završena po istom protokolu. Mahnuo sam rukom, pozdravio heroje i krenuo na dug put ka Leskovcu.
Slomili Klarkovu strelu
U dogovoru sa Lazarevićem odlučio sam da za Leskovac putujemo preko sela Rudnice, Brzeća, Brusa, Blaca, Prokuplja, Žitorađe i Doljevca. Vozač Dragan Stojanović sračunao je da do Leskovca ima tačno 181 kilometar puta. Teškog puta, a već smo u zakašnjenju oko 30 minuta.
Treba izdržati put, proslavu i vratiti se u Beograd. Na centralnu proslavu Dana VJ u Centru Sava, koja počinje u 20.00 časova.
Nije mi teško jer sam išao na još jedan susret „oči u oči“ sa herojima 549. motorizovane brigade.
Ova brigada je u organskom sastavu Prištinskog korpusa i Treće armije. Kao i 125. motorizovana brigada, tokom 1998. godine bila je nosilac protivterorističke operacije, od juna do oktobra meseca. U periodu od januara do početka agresije 24 .marta 1999. godine, Brigada je vodila teške borbe u odbrani državne granice od Dragaške visoravni, planina Koritnik i Paštrik, prevoja Liken, Goden i Ćafa Prušit. Na frontu od oko 120 do 150 kilometara. Tokom 1998. godine Brigada je uspešno odbila sve napade ŠTS u dubini teritorije na prostoru Prizrena, Suve Reke, Dulja, Orahovca i Dragaša. U zoni odgovornosti 549. motorizovane brigade dejstvovale su snage Operativne zone „Paštrik“, pod komandom Ekrema Redže i Tahira Sinanija, svrstane u šest brigada OVK. U zoni odgovornosti brigade živelo je oko 400.000 ljudi od kojih su 88% šiptarske nacionalnosti. U opštinama Prizren, Suva Reka i Orahovac registrovano je 136 sela, od kojih su 92 bila terorističke baze i u kojima je sve vojnosposobno stanovništvo bilo naoružano. Tokom agresije na SRJ, Brigada je bila na Prvom pojasu odbrane i branila front od 150 kilometara. U prvih desetak dana, umešnim komandovanjem pukovnika Delića i njegovih starešina i komandanata, Brigada je razbila najjača teroristička uporišta u rejonima Orahovca, Prizrenskog polja i Suve Reke i organizovala odbranu državne granice i na dubini od oko 100 kilometara, što je van svih pravilskih normi. U vremenu od 26. maja do kraja agresije pripadnici ove Brigade herojskom borbom prsa u prsa sprečili su ulazak kopnenih snaga na teritoriju Kosova i Metohije i „slomili“ Klarkovu operaciju „Strela“. Masovno korišćenje najsavremenije borbene tehnike, izviđačkih satelita, strategijske izviđačke i bombarderske avijacije i svakodnevno bombardovanje projektilima velike razorne moći i kasetnim bombama, nije pomoglo agresoru da probije odbranu junaka sa Paštrika i da zauzme bar pedalj kosovske zemlje. Herojska 549. motorizovana brigada izgubila je 67 pripadnika, a šest ih je nestalo u borbenim dejstvima. Najveći broj poginuo je od dejstva ŠTS, 31 borac.
Kod Beloljina, uključili smo se na glavnu komunikaciju ka Prokuplju. Posle 5 do 6 kilometara, kod sela Drenovac, nailazimo na prevrnuto borbeno vozilo iz sastava 52. bataljona vojne policije. Zaustavljam se pored prevrnutog vozila. Pitam vojnog policajca, koji me prepoznaje, da li ima žrtava i šta se dogodilo. Referiše mi da je u saobraćajnom udesu poginuo vojnik nišandžija na mitraljezu a povređena su četiri vojnika iz 52. bataljona vojne policije Prištinskog korpusa. Kaže da je do prevrtanja došlo zbog neprilagođene brzine i da su povređeni zbrinuti. Nastavljamo put i razmišljam o sudbini nesrećnog vojnika koji je na kraju rata poginuo na ravnom putu prema Prokuplju. U Leskovac stižem sa zakašnjenjem od 40 minuta. U Kasarni „Jablanica“ dočekuju me postrojeni heroji 549. motorizovane brigade, pukovnik Delić i veliki broj građana i porodica starešina, koji su došli da vide svoje najbliže, da pozdrave heroje i prisustvom uveličaju svečanost.
Protokol je isti. Na svečanoj bini su prisutni, pored starešina Komande Brigade, i načelnik Jablaničkog okruga, Živojin Stefanović, predsednik opštine Leskovac, Nikola Jovanović, i druge zvanice. Posle uručenja ordena, obraćam se pripadnicima herojske brigade i gostima: „Sa odličjem koje ste primili može se pohvaliti mali broj jedinica, a vi ste jedna od retkih, koja Orden narodnog heroja prima posle Drugog svetskog rata. Zaslužili ste ga herojskim požrtvovanjem, herojskim podvizima i neustrašivošću u borbi protiv neprijatelja, agresora i razularenih šiptarsko-terorističkih bandi na Paštriku, Likenu, Dragašu… Pred vašom odlučnošću i rešenošću da se, ako zatreba, borimo do poslednjeg, ustuknuo je zapanjen i skup najvećih tirana sveta. Vodila nas je ljubav prema našoj otadžbini, vera u istinu i u naše mogućnosti i sposobnosti da istrajemo. Vi ste svojim viteškim i hrabrim držanjem zadivili čitav slobodarski narod, a naša herojska odbrana naterala je agresora da nas poštuje i odstupa od ostvarivanja svojih mračnih ciljeva“.
Pripadnicima herojske brigade obratio se i general Lazarević i između ostalog rekao: „Po cenu svojih života branili ste i odbranili naše najveće svetinje i obraz otadžbine“.
U društvu komandanta Korpusa, Lazarevića i Brigade heroja pukovnika Delića, obilazim stroj i razgovaram sa vojnicima i starešinama. Svako od njih ima svoju priču ili događaj o kome govori. Svaki od njih govori o drugarstvu koje se rodilo u ratu i koje im je pomoglo da izdrže i u najtežim trenucima. Zbog obaveza nisam u mogućnosti da ostanem na prigodnoj proslavi koja je organizovana povodom Dana VJ i ovog istorijskog događaja.
Izvor: Stanje Stvari
