Пише: Бранко Милановић
Најновија превирања на берзи које је изазвала непромишљена Трампова одлука да уведе царине читавом свету, отворила су легитимно питање: шта би био исправан став према паду и краху берзе? Питање треба размотрити без обзира на ланац одлука и догађаја који су сада довели до пада на тржишту акција.
Лако могу да разумем згражавање капиталистичке класе и десничарске елите због таквог пада. Експертске организације и мејнстрим медији јасно показују да су то за њих катаклизмични догађаји. Њихови ставови су засновани на два основна принципа: смањити сопствене пореске стопе и увећати своје богатство растом вредности капитала који поседују. Дакле, потпуно је логично да ће их пад на берзи избезумити.
Али поставља се питање зашто би левица била против тога? Штавише, по свему судећи левицу би пад берзе требало да радује.
Прво, пад тржишта акција чини неједнакост богатства мање драматичном. То је емпиријски тачно, али је очигледно и из аналогије супротних кретања, на пример када је недавни успон на берзи донео незамисливу капиталну добит многим плутократама, укључујући Илона Маска чије је богатство порасло са око 200 на 400 милијарди долара. Та епизода је навела левичарске економисте из Оксфама да нам сликовито покажу колико је глобално богатство заправо концентрисано: група милијардера која би стала у минибус поседује онолико богатства колико и преосталих осам милијарди људи. Али ево, сада смо имали супротно кретање. По тој аналогији, актуелни пад берзе који је више погодио богате смањио је неједнакост у богатству. Сада би нам за милијардере, да се послужим Оксфамовом метафором, био потребан већи аутобус.
Друго, многе новије леве политике заговарају опорезивање људи са великим богатством, а чак се јавила и идеја да свако чије богатство прелази милијарду долара треба да буде опорезован тотално, то јест да му се конфискује све изнад те милијарде. То додатно иде у прилог тези о краховима на берзи као повољним догађајима. Уместо да држава опорезује супербогате капиталисте они сами, деловањем њиховог тржишта, наносе себи штету.
Постоји и трећи разлог који иде у прилог томе. Око 60% Американаца, као и људи у другим развијеним земљама, немају никакав приход од имовине (види табелу 1; подаци су из националних репрезентативних анкета домаћинстава). Сходно томе, само 40% Американаца има некакав приход од имовине, док се у већини земаља у развоју тај удео креће од 3 до 7 одсто (на пример Перу 4%, Колумбија 7% итд). Ако бисмо сабрали све људе, тешко бисмо на целом свету нашли више од 10% (а вероватно само 5%) оних који имају позитиван приход од финансијске имовине. Нису ли онда дешавања која не погађају 90-95% светске популације можда мало преувеличана у мејнстрим медијима чији су власници и кључни купци богаташи? Врло је могуће.
Фото: Пешчаник
Можемо ићи и даље. Приходи од финансијске имовине, чак и међу оних 5-10% светске популације и 40% Американаца који их имају, изражено су на страни богатих. Неједнакост финансијских прихода није налик неједнакостима у приходима од рада. Далеко је већа. На пример, џини индекс који мери неједнакост прихода од рада (пре опорезивања) у Сједињеним Државама обично је око 0,55; џини индекс капиталног прихода прелази 0,9. Исто важи и за скоро све земље света. Приход од финансијске имовине је као богатство: несразмерно је већи у самом врху расподеле. У Сједињеним Државама само 10% најбогатијих Американаца поседује око 90% свих различитих финансијских инструмената и средстава (види: Ед Вулф, Век богатства у Америци; Кун, Шуларик и Стајнс, Неједнакост прихода и богатства у Америци, 1949-2016). Дакле, тврдња да 40% Американаца има неки приход од финансијске имовине донекле наводи на погрешан утисак, јер већина њих има врло мало – док лавовски удео припада само неколицини. Што значи да би требало да нас буде још мање брига кад берза крене низбрдо.
Дакле, да резимирамо. Има више разлога да се поздрави пад на берзи: он смањује неједнакост у богатству тако што смањује богатство на самом врху; не утиче на приходе већине људи (60% Американаца и 90-95% људи у свету); а од оних који су погођени, највише губи crème de la crème чиме су фактички и опорезовани (што је политика коју је иначе тешко имплементирати).
Међутим, у стварном животу је другачије. Левица се не жали на пад берзе колико десница, али јој он очигледно није пријатан. За то се обично наводе следећи разлози.
Први аргумент каже да, иако је тачно да 60% Американаца нема никакав приход од капитала, неки од њих имају средства у пензионом фонду типа ИРА или 401(к). Тим финансијским инструментима се може приступити само под одређеним условима (као што су старост и хитни случајеви), али им се не приступа током фазе акумулације и стога се они не приказују у годишњим приходима. Али ће бити значајни једног дана. Људи који имају такве инструменте и нису милионери доживеће умањење имовине у случају пада на берзама. Неће имати пад у приходима јер, као што смо рекли, из тог фонда тренутно не добијају ништа. Али би могли имати нижи приход од очекиваног када једном приступе тим фондовима за три, пет или 30 година. Ако та финансијска имовина остане на ниској вредности, њихов будући приход ће бити мањи. Али будући приход увек је резултат разних непредвиђених ситуација, а једна од њих је учинак тржишта акција. Људи који имају пензионе планове у којима сами одређују начин и висину улагања, више не могу бити сигурни да ће када једном оду у пензију добити све што су уложили. Много тога ће зависити од ситуације на тржишту рада и да ли има довољно текућих прихода за исплату пензија. У том смислу, ако пад берзе потраје власници пензионих фондова ће у будућности имати мање прихода. (Додатно, када у било којој години укључимо приход од приватних пензија као део прихода од финансијских средстава, учешће пензионих фондова не чини никакву разлику јер се они који их примају већ налазе међу 40% оних са приходом од финансијске имовине који није нула.)
Глобални економски изазови и прилике за Црну Гору – интервју са проф. др Предрагом Бјелићем
Други аргумент каже да пад на берзи претходи даљем повлачењу инвеститора, јер се њихова очекивања будућег профита смањују, па самим тим и инвестиције, а на крају и запосленост. Капиталисти се упуштају у неку врсту „штрајка капитала“. Али ако је тачно да ће сваки пад богатства међу најбогатијима на крају довести до рецесије и ниже запослености, по којој основи заговарамо опорезивање веома богатих људи? Зар они не би, ако би били опорезовани, смањили своје инвестиције на исти начин на који их смањују кад берза калира? У складу с тим, да бисмо били доследни, требало би да престанемо да заговарамо веће пореске стопе за богате, јер би такви порези имали штетан утицај на будуће запошљавање и плате радника. То је управо десничарски аргумент који је левица прећутно прихватила – али само за пад берзи, не и за опорезивање.
Трећа линија одбране је можда најинтригантнија. Има идеолошки елемент. Чињеница да је значај берзе постао толико несразмеран (у поређењу са улогом коју игра у стварном животу) и да берзу фетишизују не само десница и центар, већ и левица, показује дубљу недоследност идеја које неки гаје о превазилажењу капитализма у немоћи да се мисли даље од берзе. Како ће капитализам бити превазиђен ако се не може превазићи берза и ако се не могу замислити други системи капитализма (а камоли некапитализма) који се не ослањају на берзу за алокацију уложених средстава? Постоји капиталистички модел у ком кредитирање клијената углавном обављају комерцијалне банке. Берза ту игра много мању улогу. Постоји и модел самофинансирања где компаније не деле дивиденде, већ већину свог профита користе за инвестирање. То је оно што кинеска државна предузећа раде последњих 40 година. Постоји и трећи модел у ком држава много улаже. Професорка Маријана Мацукато је показала да чак и у Сједињеним Државама многа кључна технолошка достигнућа (нарочито у ИТ индустрији) дугују своје постојање државним улагањима. Дакле, није тачно да капиталистички систем мора да подразумева доминантну улогу берзе. Још бизарније је веровати да капитализам није „природни“, већ историјски систем који треба превазићи, а затим се саплести на првом кораку када се постави питање зашто би левицу било брига за цене акција богаташа.
ПС: Овако изгледа расподела прихода од финансијских средстава (укључујући приватне пензије) у САД 2022: 59% домаћинстава има мање од 100 долара годишње по особи. Медијана је 22 долара годишње (тј. мање од два долара месечно). Оних 1% у врху у просеку имају 122.000 долара по особи годишње.
Дакле, када бринете због прилика на берзи, бринете о овој конкретној дистрибуцији. (Израчунато према луксембуршкој анкети о приходима, на основу анкете о тренутној популацији САД из 2022.)
Фото: Пешчаник
ПС2: Можда је требало да споменем једну очигледну и добро познату разлику између (фиктивне) финансијске и стварне имовине. „Губитак“ богатства који настаје када берза падне дешава се просто услед наше поновне процене будућих изгледа. Ништа се стварно није променило, осим наших очекивања. Сада упоредите, рецимо милијарду долара таквих фиктивних губитака са уништењем стварне имовине вредне милијарду долара, рецимо, у земљотресу који уништава куће. У том случају очигледно се јављају стварне последице по добробит људи: хиљаде њих постају бескућници. То је велика разлика.
Извор: Пешчаник
